Док не подигнемо папир с улице немамо морално право да судимо за нечисте површине. И ово не значи аболицију власти за непочинства и нечињења
Псалтир (Извор: Подвижничка слова)
Родољубље у пракси (Део први)
Сведоци смо да многе ствари у нас не иду како ваља. За то нам не требају ни високе школе ни високи умни ни духовни капацитети. У немогућности да нађемо решења одржива и опипљива у пракси, дижемо руке, повлачимо се. Најчешће у себичлук. Слушамо своју музику и гозбимо се на већ накривљеном Титанику. Наликујемо на људске нојеве и претварамо се у нешто што најбоље описује цитат, приписан Томасу Едисону: „Пет посто људи мисли, 10% мисли да мисли а 85% би се пре убило него што би почело да мисли“. Откорењујемо се из незнања, опортунизма и под страном пропагандом која контролише наш информативни и образовни простор у дугом року. И све више постајемо скуп људи који раде шта могу за прости биолошки опстанак и живе на некој територији без осећаја везе са истом а мање народ који је знао да види и живи на вези и заједничкој нити умрлих, живих и нерођених вековима. Понекад бљеснемо као у литијама или протесту против утамничења у време модерног грипа, али не истрајавамо. Опет нас саломи борба за голо преживљавање. Банализација.
Знамо да то ничему не води. Али одмахујемо руком. Принуђени смо, уморни или смо се ипак сложили да гледамо живот пре свега кроз новац. Као бизнис план у који се урачунавају деца, породични планови, љубав према отаџбини као ставке у буџету. Тужимо се на политичаре да су нам баш за све криви. Повлачимо се пред свим и свачим. Лако се делимо, тешко обједињујемо и у добрим идејама. Знамо против чега јесмо али не знамо за шта смо. Малодушност влада и у исту је пуно уложено. Имамо ли права на то? Ја мислим да не, а ни времена. Ми трчимо да се ухватимо за вагоне живота који су нам дебело одмакли а наспрам овог ништавила у које смо и упали и угурани.
Шта можемо конкретно? Даћу своје виђење на линији оног „ситног и свакодневног рада за општу ствар“ по професору Ломпару, која је изводљива на одређени начин сваком појединцу уколико то заиста жели.
Често се чује „шта се ту може“, и претпоставља да ништа не може те да се чека само процена где је већина и да се томе приклонимо царству. Није важно шта из тог произилази, важно је осећати се сигурно са страном која „добија“ чак и кад (ни)је у праву. Постоји и опција промишљања, анализирања, конкретних дела и акција. Она значи „остајање на мегдану“ и повремено стање „сам против свих“, испред својих ставова и мисли. То није лако и да би се издржало потребна је вера, тежња ка идеалима и спремност на жртву одређеног степена. Сведочење речи делима.
Мило Ломпар: Не треба, попут председника Србије, подстицати осећања немоћи и безнађа!
Колика је цена изреченог „НЕ“?Непристојној понуди, историјском забораву, смећу ван прописаног места, корумпираним мислима и делима, линији мањег отпора, бешчашћу на рачун власти, аутошовинизму, шефу… Списак је бесконачан… Да ли се од тог заиста умире? Ни близу. Живи се са сврхом и достојно, наравно ако то није онај “контраш” из Врућег ветра који то ради по занимању.
Једно такво „Не“ које се тиче ове наше две теме може сваког појединца одвести на траг који води животу испуњеном љубављу, коректним односом према свему са чим се дође у додир, свести о правима и обавезама србског народа. Од нас (Вас) се не тражи немогуће – да решимо питање Косова и Метохије, да сакупимо сво смеће разбацано вишедеценијским немаром, да средимо сукоб у Украјини, да помиримо непомирљиво, да вратимо институције и да систем ради конструктивно…
Од нас се траже наших 100 одсто могућности у сваком дану или бар тежња ка њима. Да преведемо у конкретно кад је очување природе у питању. Да се трудимо, опомињемо и објавимо бахате где год их затекнемо. Похвалимо добре ствари, будемо активни, организујемо акције чишћења, заштите природних добара. Образујемо младе од вртића већ на то да је заштита природе свачија ствар и посао. Научимо се или подсетимо стида, срамоте или одговорности. Будимо део тога кад/ако се такве иницијативе јаве. Потпишимо петицију, изађимо на прави протест који не руши државу. Освестимо да је већи подухват очистити личну (и духовну) депонију него обићи десет уређених градова у белом свету. И разумимо да кад се каже ја сам ЗА нешто, то не значи аутоматски ПРОТИВ сам оног другог. Не, само имам(о) став.
Ако научимо себе и своју околину да дела рече а примери привлаче чинимо пуно. Дакле, не оцрњујмо Србију пре него смо ишта учинили у својој згради, кући, околини да постане чистија и боље место за живот. Лепа је и света ствар део себе везати за судбину свог народа. Ако се сетимо судбине Милунке Савић, хероине која је у зло доба чистила нужнике, биће нам понешто јасније. Као носиоцу француске „Легије части“ била је добродошла тамо да живи угодан живот. Ипак, говорила је да је њој место уз свој народ и чистила без роптања. Да ли би је одлазак у Француску учинио већом? Мислим да не. Да ли је због недостојног посла мањи херој или човек? Наравно да не. А да ли је требало то да доживи? Наравно да није, али ово није прича о том режиму и идеологији. Ово је борба за суштину и контекст.
И зато, док не подигнемо папир с улице немамо морално право да судимо за нечисте површине. И ово не значи аболицију власти за непочинства и нечињења, ово је само виђење да само неко ко је на делу другачији може да буде промена коју сви желимо да видимо на државном и општедруштвеном нивоу. И да нам треба много таквих људи и да је сваки нови такав, велики корак.
Можда сте Ви следећи?
Многаја љета, догодине у Призрену!
Писано у путу за братску Републику Српску, 2.10. 2022.
Аутор је оснивач и председник Удружења грађана за заштиту природе и неговање српског наслеђа „Рајко од Расине“ из Бруса
Categories: Моба
Свака мисао преточена у реч на прави начин. Браво!
Тако је, браво Александре!