Наше смеће у природи израз je оног духовног терета, оних неиспуњених снова, дугих и тешких спољашњих и унутрашњих притисака и неправди, оног мањка снага и свести о себи и другима

Фото: Александар Милутиновић

Морамо да освестимо себи чињеницу да – ма колико били отуђени, у бригама, морени личним или друштвеним манама, свеопштом ситуацијом и временом стреса и (надамо се) посусталог глобализма – ми јесмо и даље део природе. Можда њен пали анђео, њена змија или Јуда – али и даље део тог света који пред нашим очима нестаје.

Сведоци смо да су смећа гомиле посвуда. И као што су власт, чиновништво, црквењаштво, здравство, просвета, војска… онакви какав је и народ (и обрнуто), тако нам је и природа онаква какви смо ми сами. А она је саткана од лепоте, од плодних могућности, од божанског воћа – а опет је у нечему као и опис рањеног војника из приповетке Лазе Лазаревића „Све ће то народ позлатити”, која рече некако овако: Све беше у њега, и младост и здравље и снага и срећа а опет ничега не бејаше, све личаше на полупану порцуланску вазу.

Фото: Александар Милутиновић

Наше је смеће у природи израз оног духовног терета, оних неиспуњених снова, дугих и тешких спољашњих и унутрашњих притисака и неправди, оног мањка снага и свести о себи и другима.

Код људи доброг душевног здравља ретке су појавне запуштености, нехигијене, умашћене косе, алкохолизма, претеране пријемчивости за вештачко (нокте, косе, разне дораде), или неке друге мушке, женске или универзалне странпутице. Опет, постоје физички чисти али духовно и душевно запрљани људи. Онда би се рекло да је просек наших душа под тешким теретом својих и/или туђих грешака и палости. И да, гледајући природу, не стојимо тако добро. Чак да смо тешко и можда и неизлечиво оболели. А ако бисмо оно што ми зовемо Запад (а тамо сва друштва непоуздана у себе траже потврду исправности) гледали из перспективе природе, рекло би се да тамо или станују душевно сређени људи или бар они који држе до телесне чистоће. Наравно, како то бива, истина није тако црна по нас – а ни тако светла по њих. Можда је само наша у магли немара, самонепоштовања и незнања а њихова… У ствари, шта ме се тиче. Нек они брину своје бриге, да ми видимо како да себе, друштво и народ у целини уздигнемо на ниво. Ми можемо невиђено много, сваки човек, ако то желимо истински!

Фото: Александар Милутиновић

Вративши се принципу да речи крепе а примери лече, покушаћу да кажем да наде постоје али да ко што давно певао Његош: „Нада нема право ни у кога / до у Бога и у своје руке.” Шта се најчешће чује? Траже се одговори на личне проблеме од људи који јавно иступају мишљу, делом и/или идејом. Стално се људима који на неки проблем указују може и придодаје питање, а шта конкретно да урадим/о? Као, у реду, Ви/ти то кажеш, то је све лепо ал џабе, овај ће да баца (ако говоримо о смећу), ништа док не буду казне итд…

Да ли је заиста све тако бесмислено или се у препуштању тој пасивној реци налазе многи наши проблеми? Да ли је човек који из било ког разлога реши да уђе у прљаву реку, у отпад у шуми, крај зграде, у било коју борбу за правду (у времену неправде) исти у свим аспектима живота као онај који у томе види бесмисао и Сизифов посао? Да ли такав човек може бити без духа на радном месту, породици, љубави? Зар несрећни и изгубљени људи могу да нађу смисао, радост и разлог за дружење и окупљање у рекама које су тренутно скоро као и депоније? Зар је смисао тако тешка реч и да се на оваквим местима не може наћи? Смемо ли да будемо тако себични и потиштени да не умемо да нађемо смисао у општедруштвеном раду? Зар живот није бесмислен уколико се своди само на ово овде и сада (на у се, на се и пода се)? Како може да васкрсне пала природа друштву и народу који не верује да је васкрснуће могуће? Нек не говоримо о најпознатијем Васкрснућу, нек буде то васкрс и обнављање добрих и конструктивних мисли. Васкрс добрих идеја, васкрс далековидости. Сваки народ, па и сваки човек, умире и гаси се кад почне да буде аутодеструктиван и кад престане да гаји животворност и далековидост у свакодневним поступцима. Гледање све кроз личну и материјалну корист јесте баш то.

Фото: Александар Милутиновић

А како то све почиње? Враћамо се на оно конкретно што сви траже и питају. Тако што, да парафразирам преминулог Небојшу Глоговца, изађеш на терен и будеш шампион. А где је терен сваког од нас? Где је то конкретно? Конкретно, твој терен је свака твоја лоша навика против које кренеш да се бориш. Твој терен је сваки твој порок. Твој терен је вера у ову земљу и људе, коју ћеш показати тако што ћеш из идеала радити ствари за које верујеш да су праве – чак и кад би био сам на свету. Постаћеш прави природњак кад додирнеш и изнесеш туђе смеће би туђу бруку и некултуру из реке. А како ми ту пливамо?

Нас је и даље „мало” али и пуно. Мало нас је јер нас је могло бити далеко више, а пуно нас је по хиљадама џакова смећа које смо изнели. Пуно нас је по томе што смо у смећу нашли разлог за осмехе. Пуно нас је што никад нисмо помислили да одустанемо. Много нас је – јер смо изнели проблем у јавност и гомила нас је – јер дајемо прави пример.

Фото: Александар Милутиновић

Права прича није у кафићу или на интернету. Права прича је у реци са људима који теже да приђу идеалима. Буди део праве приче и нађи свој терен, и срећа ће ти бити ближе. Срећа је у човеку, а друштвена срећа се стиче радом на поштовању – кога нема без самопоштовања!

Многаја љета. Догодине у Призрену!

Београд, 19. 7. 2022.

Аутор је оснивач и председник Удружења грађана за заштиту природе и неговање српског наслеђа „Рајко од Расине“ из Бруса

P. S. И у 2022. години организовали смо две успешне акције. Нисмо чекали да добијемо новац од неког фонда или државе да бисмо почели. Деатомизујте се. Део сте ове природе, народа и Државе и то има своје обавезе, не само права!

Categories: Моба

Tags: Александар Милутиновић, животна средина