Са уверењем да је већи део читалачке публике упознат са молитвеним прослављањем Видовдана у Грачаници и на Газиместану овогодишњи „видовдански рапорт“ усмерен је ка неким удаљенијим местима

Манастир Супрасл, Бијалисток, Пољска

Прослављен је још један Видовдан, 633. након Косовског боја. Знаковитост овог заветног празника српског народа чак и данас сведочи о сложености његовог мисаоног наслеђа, хришћанском етосу и идеалистичким премисама заједнице, која је, у мањој или већој мери одувек склона трасирању сопствених путева, упркос свим нужностима, условљеностима и конформизмима „лакшег начина“ трајања.  Слојевитост погледа на свет одражава и сам назив празника, свакако заснован на култу ранохришћанског мученика светог Вита, чије су име јужни Словени (Срби и Бугари) изговарали нешто тврђе (Вид), до наших крајева доспелог, највероватније, са саским рударима. Посвећивање храмова и сликање његовог лика на фрескама нарочито је било изражено на простору Косова и Метохије. Рецидиве паганске митологије у истом празничном називу не треба разумевати у религијском контексту већ на симболичком нивоу одређеног себе-виђења у одразу исповедничког и мартиролошког свенародног опредељења за Царство небеско. Све то утемељено је на страдању које се одиграло на пољу Косову 1939. То није био први војни сукоб са османским освајачима нити прво страдање српских владара, властеле и народа: савладари цара Уроша – краљ Вукашин и деспот Јован Угљеша положили су своје животе у боју код Черномена на реци Марици (1371), међутим, Лазарев подвиг коначно је указао на свенародну спремност да плаћа високу цену слободе, а у потоњем раздобљу доказана је готовост за  дуго чекање на њу.

Ђура Јакшић, Цар Лазар (Фото: Викимедија)

Свакако да је утемељено мишљење појединих историчара да је Лазарев косовски мартиријум на неки начин, „прогутао“ његов историјски лик, јер, уколико се мало дубље истражи ово време доспева се до показатеља мање познатих изузетности овог владара и – по свему судећи – молитвеника на основу многих сегмената његових житија. Упркос одсуству писаних извора који би потврдили Лазареве исихастичке склоности, основ за веровање у такву тезу дају неки фрагменти старе српске књижевности. Такви наговештаји провлаче се кроз болна питања пред чињеницом Лазаревог страдања, које је поставио један од бројних монаха Синаита, познат као Други Раваничанин: „Где (је) слатка његових очију тихост? Где свети на уснама осмејак? Где љубазна десница која свима обилно пружа?“ Чак и уколико „тихост очију“ није експлицитно повезана са наводним Лазаревим исихазмом, ова метафора одише таквом атмосфером. Када се томе дода и „свети на уснама осмејак“ Лазарев светачки лик се може претпоставити још за његовог земног живота. Што се „љубазне деснице“ тиче, није само у питању – у духу немањићких традиција штедро давање својим задужбинама, у овом случају Раваници, већ и непрекидно прилагање бројним монашким заједницама и то на основу оновременог схватања да монахе треба ослобађати егзистенцијалних тегоба како би имали што више времена за колективне и индивидуалне молитве. О томе како је тада знатно увећан број манастирских братстава  преображавајуће деловао на околно становништво, побуђујући народну ревност у молитви, писао је свети деспот Стефан Лазаревић. Бројни Синаити међу којима је не мали број упамћених по имену (Ромило, Григорије, Николај, Зосим, Још, Андреј, Дионисије, Роман, Јосиф…) пронашли су уточиште и место молитве на Лазаревим територијама. Свакако да су и Раваничани-песници потекли из ове сфере у којој је са великим надахнућем неговано књижевно стваралаштво.

Ђорђе Крстић, Обретење главе кнеза Лазара, 1905, Народни музеј у Београду

Овогодишњи Видовдан осветлио је још један црквено-народни јубилеј – осамдесетогодишњицу преноса моштију (из Срема у Београд) светих кнеза Лазара, цара Уроша и Стефана Штиљановића. Ова догађај иза којег стоји лични подвиг проте Радослава Грујића, тадашњег директора Музеја СПЦ, заслужује посебан приказ, те ће повратак на нашу основну тему бити фокусиран на тековине Видовдана и Косовског боја. Битка која се „из историје преселила у мит“ а о чијем се исходу и данас полемише свакако представља симболичну прекретницу српске и хришћанске историје, крај једне епохе државног просперитета и суверености али и почетак непрекидне борбе за опстанак, коју карактерише државотворна свест и продуктивни дух упркос различитим околностима и историјским „бурама“. Косово поље на тај начин разуме се и као наше „непочин-поље“ (да се послужимо парадигмом песника Васка Попе, чија се стогодишњица рођења такође обележава ове године), српски уроборос и духовни хоризонт. Како се кроз време показало управо на Видовдан, повремено али неретко, узбуркавала се „пучина непочин-поља“ те се на празничној трпези често нађе и „чаша жучи“ од Брегалничке битке 1913. преко Сарајевског атентата 1914. па све до предавања бившег државног председника „нововавилонском жртвенику“ у Хагу 2001. Ипак у народној свести није се зацарила зебња и са радосном тугом дочекује се сваки нови Видовдан када се „боље види“ одраз данашње стварности „на ирису тихог ока великомученика косовског Лазара“ и са њим пострадалих на бранику вере и отачаства. Са уверењем да је већи део читалачке публике упознат са молитвеним прослављањем Видовдана у Грачаници и на Газиместану овогодишњи „видовдански рапорт“ усмерен је ка неким удаљенијим местима у којима молитвена сабрања рефлектују наведене идеале.

Хан Пијесак, Република Српска

Почетак прослављања Видовдана у неком од места Републике Српске чинило се као добра идеја: у Дому културе у Хан Пијеску 26. јуна о.г. отворена је изложба радова полазника Школе иконописа при Православном центру за младе „Свети Петар Сарајевски“.

Приказани су радови из циклуса „Да се не заборави“ – копије фресака из цркве Богородице Љевишке у Призрену и истовремено – копије икона из пројекта „Трагом баштине Митрополије дабробосанске“. За тамошњу публику и шире овај спој представља јединствену видовданску призму сагледавања сопствених културолошких и етичких премиса и полазишта. У том контексту, пре него што је изложба формално отворена одвијали су се духовни разговори на теме тековина светог кнеза Лазара и баштине хришћанске културе на Косову и Метохији али и подручју Митрополије дабробосанске. Разговорима је претходио поетски наратив са нагласком на Царство небеско, који је извео тамошњи млади гуслар Лазар Витомир. Након тога глумац Бранко Пулетић извео је монодраму „Војвода Живојин Мишић“, награђену представу на 26. међународном фестивалу малих сцена и монодрама у Источном Новом Сарајеву ове године.

This slideshow requires JavaScript.

У Хан Пијеску као и у бројним другим местима Републике Српске (38 општина) одржана је и тзв. „Конференција беба“. Ова манифестација са циљем промовисања породице и породичних вредности те указивања на значај рађања и повећања наталитета, потекла са Пала, одвија се под покровитељством Министарства породице РС. Наведено такмичење најпре је намењено бебама, рођеним између два Видовдана али и другој деци и родитељима, који се нпр. такмиче у дисциплини брзог повијања малишана итд. До аутора чланка доспео је снимак колективне шетње родитеља са бебама у колицима. Деловало је као да се ради управо о неком дешавању са „Конференције беба“ али, изгледа да је снимак из Ужица на којем је очигледна радост свих учесника ове, како рече једна госпођа са Пала, праве „параде поноса“ у чијем светлу свака друга манифестација под овом девизом представља аутопародију.

Бијалисток (Białystok), Пољска

У овом граду на истоку Пољске од 2012. редовно се прославља Видовдан и одржава Фестивал српске културе под истим називом. Поред молитвеног сабрања у цркви Светог Јована Богослова у којој се чувају и честице моштију светог великомученика косовског кнеза Лазара у трајању о недељу дана одвијају се и концерти српских црквених и других хорова, музичара из разних области, пројекције филмова, изложбе и ликовне радионице (фреско сликарства), промоције књига, особито превода на пољски језик дела светог Николаја Српског (Охридског и Жичког). Братство храма са параклисом Светог Николаја Српског и парохије „на баћечки“ –  о. Марко (Марек Вавренјук), о. Адам (Јакуц) и о. Михајло (Михаил Чиквин као непосредни инспиратор манифестације и директор фестивала) много чини на промоцији српске баштине и црквене повезаности са православнима и другима у овом делу Пољске. Са зидова цркве (параклиса) Светог Николаја Српског „посматрају нас“ ликови светог кнеза Лазара, преподобне Евгеније-кнегиње Милице, светог деспота Стефана, Николаја Охридског и Жичког, Јустина Ћелијског, новомученика Харитона Црноречког али и патријарха Павла и Милоша Обилића.

Литургија на Видовдан у Бијалистоку

О Видовдану о. г. у Бијалистоку инагурисан је и почасни конзул Србије г. Јарослав Антихович а Амбасада РС редовно је укључена у фестивал, чиме се потврђује једна дубља повезаност, која је, чини се, установљена још у XVI столећу, када се међу живописцима Благовештењског сабора манастира Супрасл нашао и данас мало познати Нектарије Србин, о чему сведочи један уговор за израду икона за манастирску „тјеплоју цркву“ Светог Јована Богослова. Нектаријев долазак у област Подласја повезан је са миграцијама балканског живља на север услед све доминантнијих османског присуства и притисака. На темељу историјских трагова слава косовских јунака-мученика и великомученика кнеза Лазара литургијски и културолошки оприсутњује се сваког Видовдана и знатно шире у пољском граду Бијалистоку.

Манастир Супрасл: eпископ супраслски Андреј, почасни конзул Јарослав Антихович и гости из Србије

Бирмингем (Birmingham), Уједињено краљевство Велике Британије

Први изграђени храм СПЦ на територији Велике Британије 1968. посвећен је светом кнезу Лазару. Према пројекту црквеног зиждитеља Драгомира Тадића грађевина има одлике моравске школе. У непосредној близини цркве подигнут је Културни центар истоветне посвете са пиргом и параклисом Свете Евгеније – дело Предрага Ристића, који је за овај пројекат управо на шестогодишњицу Косовског боја  1989. одликован првом наградом принца Чарлса за архитектуру. На доделу награде Пеђа је отишао комплетно одевен у шумадијску народну ношњу. Светом великомученику кнезу Лазару посвећене су и неке друге цркве истог аутора и то у Банатском Карађорђеву (1987), Белотићу (1988), Накову (2005) и Љубићу код Чачка (2013). Тадићево и Ристићево дело у Бирмингему стилски корелирају те овај свештени топос одише неком посебношћу на основу евокације светолазаревских и видовданских тековина. У самој цркви, у проскинитару који се налази у зони северне конхе уочава се икона Пресвете Богородице – Одигитрије са Христом-дететом и у предњем регистру – малом фигуром светог кнеза Лазара у молитвеном ставу, одевеног у тунику са паровима љутих лавова. Премда је реч о типу Одигитрије приказ је употпуњен ликом малог анђела који приноси крст као оруђе страдања. Тиме се доспело до синтезе са типом Богородице Страсне, на којој, према утврђеном обрасцу, Христу-детету анђели приносе оруђа страсти (страдања) – крст, трску са сунђером натопљеним оцтом и копље којим је прободен распети Господ. Промишљања ауторке Јелене Хинић заснована су на паралелизму библијско-есхатолошких и историјско-агиолошких догађања и стања. Аналогни принцип уочава се на једној икони Скидања с крста из Народног музеја у Букурешту (пореклом из скита Остров, после 1521). Средишњи део формата обухвата приказ оплакивања Христа: беживотно тело Господње налази се у крилу Његове Мајке, која Га оплакује. У левом доњем углу формата у коротном руху приказана је госпођа Милица-Деспина Бранковић Басараб, која у крилу држи свог рано преминулог сина – војводу Влашке Константина Басараба, приказаног у владарском орнату. Теме материнског бола и невиности (праведности) жртава повезују се у јединствени христолошко-мартиролошки дискурс у којем се, сасвим логично појављује и лазаревско-видовдански феномен. Кључну прекретницу са иконе из бирмингемске Лазарице представља предочавање светог великомученика кнеза Лазара као нашег заступника (оранса), страдавшег молитеља пред ликовима Господа и Његове Пречисте Мајке.

Икона из Лазарице у Бирмингему

Да се послужимо и речима књижевника Љубомира Симовића, које изговара његов (филмски) кнез Лазар: „Хоћу да ме Господ позна у страдању“. То је уједно и катарзични основ свих наших прозби о Видовдану али и сваком другом дану до Дана Господњег: „Свети великомучениче кнеже Лазаре, моли Бога за нас“.

Фотографије: Горан М. Јанићијевић

Categories: Српско православно стање

Tags: Видовдан, Горан М. Јанићијевић