Мило Ломпар: Не треба, попут председника Србије, подстицати осећања немоћи и безнађа!

Главна борба јесте у главама људи и у глави српске политике: у Београду. Да бисмо успели у поновној афирмацији српских националних права неопходно је смањити размере окупације у Београду

Мило Ломпар (Фото: mitropolija.com)

„За Косово и Метохију се морамо борити увек и у свим условима. Главна борба јесте у главама људи и у глави српске политике: у Београду. Да бисмо успели у поновној афирмацији српских националних права неопходно је смањити размере окупације у Београду: у медијима, у универзитетским аулама, у администрацији, у јавној сфери. Увек се морамо борити: „одбрана је с животом скопчана”.

Ово у интервјуу „Искри“ каже професор Мило Ломпар, један од водећих српских интелектуалаца, овогодишњи лауреат награде „Меша Селимовић“.

Опет нам над главом, као мач, висе ратови. Косово, Сирија, Босна, локални рат, светски рат… Бојите ли се рата? Колико смо му близу?

Рат је константа човековог постојања. Дуги период мира у Европи после Другог светског рата праћен је ратовима на осталим странама света. У нашој историји рат је био продужетак политике према српском народу у новим околностима. Да би се избегао рат, кад је то могуће, премда није било могуће 1914. године, док око 1941. године лебди сенка неизвесности, неопходно је разгранати не-ратне облике отпора. У нашој култури су они, по правилу, занемаривани: „ситан рад” није на цени у нас, ни код интелектуалаца, поготово код другог света. У околностима тихе окупације, управо је „ситан рад” – као облик организованог, циљног и вишесмерног отпора – од пресудне важности. По мом – потпуно усамљеном – мишљењу.

Ако погледамо историју Србије, а нарочито ону двадесетог века, да ли је рат наш усуд?

Зар нису Грци ратовали за Крит 1897. године? Зар нису протерани са малоазијске обале, у милионским групама, у трећој деценији XX века? Зар нису Бугари изгубили Једрене, Добруџу, излаз на Егејско море у Другом балканском рату? Зар није било геноцида над Јерменима и Јеврејима у  XX веку? Намерно бирам бројчано мање народе, сличне нама, док о Русима и Немцима, Французима у колонијалним ратовима, Енглезима у светским ратовима, Пољацима и Шпанцима, не говорим. Српска је судбина универзална у ратним садржајима, као што је – као и код сваке аутентичне историје – у понечему неупоредива.

Кад говоримо о Косову,  утисак је да смо све ближи финалу драме, расплету, стављању тачке на тешку неправду којој смо изложени… Имамо ли право да се боримо за Косово, или, другачије речено – имамо ли право да се не боримо за Косово?

Увек се можемо борити. Из оправданог грча да српска власт не призна државност Косова и Метохије, што би био чин неопростив, неразуман и издајнички, ствара се представа да је све у националној судбини везано за ту одлуку. Поправити положај српског народа у Црној Гори јесте мала, али можда пресудна ствар у новонасталим историјским контекстима; еманциповати положај Републике Српске до највећег могућег степена захтева дуги рад у којем треба идеју националног самопотврђивања ускладити са идејом социјалне правде. То је деловање у више праваца. За Косово и Метохију се морамо борити увек и у свим условима. Главна борба јесте у главама људи и у глави српске политике: у Београду. Да бисмо успели у поновној афирмацији српских националних права неопходно је смањити размере окупације у Београду: у медијима, у универзитетским аулама, у администрацији, у јавној сфери. Увек се морамо борити: „одбрана је с животом скопчана”.

Обележавање стогодишњице Првог светског рата је завршено прошле године. Да ли је тај рат икада завршен и хоће ли наши потомци, сто година од сада, имати по нечему значајном да обележе стогодишњицу из овог нашег времена?

По својим идејама у вези са судбином и правима српског народа, дејство које очитује хабзбуршка константа није престало никада: код аустромарксиста, код титоистичког југословенства, у постјугословенским околностима. Није, дакле, довољно победити оружјем, неопходан је „ситан рад” као стварање културне и политичке подлоге која даје смисао оружаној победи и страховитим жртвама. Било би добро ако би неко – за сто година – обележио ово наше време као време у којем је отпочела успешна борба за слободу управо на начин „ситног рада” који је непрестан.

Да наставимо трагом тих бурних година… Сви данас цитирају Арчибалда Рајса и реченице из његове књиге „Чујте Срби! Чувајте се себе” фасцинирани тиме како његове речи стоје попут тврђаве и данас. Да ли је то знак да је Рајс велики или да смо ми олупина једног херојског народа који за сто година није успео да исправи ниједну једину грешку на коју је Рајс упућивао?

Рајс је имао две релативно ретко спојене особине: као странац, посматрао нас је из косе перспективе, па је видео боље и даље; као странац, волео је српски народ и, нарочито, српског сељака. Неуспех у XX веку је последица неодговорности модерног поколења, које је настало из сељачког народа, да понесе историјску судбину свог народа, да га просвећује и унапређује, образује и исправља, да себе не види изнад њега него у њему. Југословенство је олакшавало илузију да модерни нараштај то не треба да ради, јер је многи труд за српски народ обележавало као национализам. Потребно је, дакле, склонити илузију југословенства и преузети историјску одговорност: нема више никог око нас да то учини.

Знамо да сте ви један од највећих познавалаца Његошевог дела. Како народу приближити оно о чему је велики владика писао и да ли би нам кретање путем који нам је утро „Горски вијенац” помогло да се избавимо из ове ситуације и нађемо лучу свог идентитета која би нам помогла и у препознавању лажних царева?

Мањи је проблем у народу него у интелигенцији и политичким странкама: народ је 2000. године гласао за националног политичара какав је Војислав Коштуница, па га је и вратио на власт 2004. године; народ је 2008. године дао глас националним странкама, па је једна од њих (СПС) прешла на страну безалтернативних европејаца; народ је 2012. године гласао за националне критичаре (СНС) безалтернативних европејаца, па су се они за које је гласао претворили у горе од оних које су сменили. Да би владали, они и данас морају народ обмањивати да су национално оријентисани. Нема народ никаквих проблема са осећањем везаности за Горски вијенац него интелигенција која не жели да види како су велики странци – Шмаус, Обен, Гој, Лавров – схватили да је Његош највећи српски песник зато што је еминентно песник европске судбине и цивилизације: између Атине и Јерусалима. Као и Данте, Милтон, Шекспир, Ламартин, Пушкин – са којима су га поредили.

Да ли је косовски мит подједнако важан као и косовска стварност?

Све је важно у свом регистру: косовски мит је део сложене косовске традиције, у којој своје место има и косовско опредељење. То подразумева смисао националне и културне егзистенције српског народа. Све је ту: и завет (Лазар), и подвиг (Обилић), и издаја (Бранковић). То се понавља у свим временима. Косовска стварност је један исечак времена у којем смо: ту је важно колико је нашег и албанског народа на тој територији, како су распоређене светске силе, каква је привредна и војна сила на располагању, каква је јавна свест у нас. Док је митска ситуација трајна, дотле се наша ситуација мења. У пресеку тих регистара кристалише се косовска одлука.

Како гледате на читаву ову ситуацију са ЕУ? Где смо то кренули, са чим ћемо тамо и да ли ћемо имати коме доћи када стигнемо где смо пошли?

Када сам у књизи Дух самопорицања, у 2011. години, подвргао критици политичку оријентацију која је махала заставом на којој је писало како ЕУ нема алтернативу, био сам сасвим усамљен и изложен непрестаној критици невладине интелигенције. Та критика је добила вид двеју књига написаних против мојих схватања; тежила је, штавише, да се претвори у идеолошку и практичну дискриминацију моје личности. Но, у 2019. години, како сведочи моја књига Слобода и истина, имамо лепезу европских схватања која су сасвим сагласна са онима које сам давно изнео. То значи да је код нас некадашња комунистичка интелигенција продужила свој век у обличју невладине интелигенције, чија је основна формула деловања да само српско становиште није у складу са демократским и европским стварностима. Показало се да је све што су тврдили било не само лажно – то је било очигледно одмах – него и нереалистично. Моје мишљење се није променило: у каквим год констелацијама – до којих долази деловањем великих сила – да се пронађе српска политика, она треба да у себи садржи кључне моменте српског становишта: и у односима са ЕУ, и са Русијом, и са САД. Да би имала основ са ког може деловати, она ваља да непрестано учвршћује српску културну политику као сведочанство историјске егзистенције нашег народа и као кључног чиниоца српске интегралистичке свести. На тој основи, она може правити неминовне уступке, компромисе и вијугати у разним правцима.

Како је дошло до тога да геноцид буде најјефтинија антисрпска реч? Због чега ни за једну њену употребу против нас нико никада није одговарао?

Зато што је такво понашање институционално заштићено: да подсетим како је српска скупштина усвојила декларацију у којој се тако нешто помиње. Невладина интелигенција је учинила такво понашање нормалним у јавној свести, па се оно прелило на странке које имају власт, да би на крају добило институционалну (законску) форму. Да би се то променило, потребно је променити садржаје јавне свести, па потом добити политичаре који ће пратити – са својих разлога – импулсе јавности, да би дошло до институционалних промена.

Ако је оно 1999. године што је НАТО чинио овде било милосрђе, шта очекивати од њих ако постанемо чланице?

Нити је било милосрђе него злочин нити од њих можемо ишта добро очекивати. Но, не треба гајити илузије да их је могуће уклонити из нашег окружења, као што не треба подстицати – попут председника Србије – осећања немоћи и безнађа. Уколико не можемо пружити отпор на једном нивоу, увек постоји алтернативни ниво на ком је отпор могућ. Томе свагда претходи воља за отпором.

Да ли смо ми народ који предњачи у самопорицању?

То је процес који је код нас подстицан у дугом периоду југословенства и комунизма, па има и своју аутономну и своју дириговану димензију. Пре Првог светског рата, многи човек у Србији, премда није био народносно одређен као Србин, препознавао се у српској нацији. До тога је долазило зато што српска култура, као контактна култура три вере, са доминантним православним и присутним муслиманским и католичким наслеђем, има укључујући а не искључујући карактер. Тако су и Цинцари (Стерија, Нушић), и католици (Ћипико, Андрић), и муслимани (Селимовић), и Јевреји (Давичо), и Румуни (Попа), и Немци (Јуришић-Штурм), постали веома поштовани и вољени чланови српске заједнице. Тек је титоистичко југословенство засновало процес по коме човеково одбијање да се поистовети са српским контекстом у ком живи – доноси корист. Да би се то променило, неопходно је изнова афирмисати плуралност у припадништву српској заједници: и њеној култури. Свакако плуралност, али свакако и припадништво.

Ко представља интелектуалну елиту у данашњој Србији?

Моћ – институционалну, неформалну, материјалну, политичку – имају представници невладине интелигенције: они се сматрају „елитом”. Они из доминације западне (америчке) моћи изводе своју интелектуалну „елитност”: да није тако, зар би некоме Латинка Перовић, Весна Пешић или Соња Лихт представљале „елиту”? Садашња власт је са њима у политичком спору око динамике издаје, али им је потпуно препустила културно и јавно подручје. Природа српске културе је таква да истински елитни карактер имају само појединци а не групације. То није добро и Слободан Јовановић је с правом упозоравао на недостатак „националне дисциплине” у нас.

Да ли и даље важи тврдња Јована Цвијића да смо ми постали „ухапшени народ”?

Он је мислио да се то може избећи стварањем Југославије. Није било успешно. Но, зар Јермени – којих је више у расејању него у отаџбини и који су окружени тако непријатељским суседима – имају лак положај? Они, пак, нису препустили Нагорно-Карабах Азербејџану, док ми размишљамо да се одрекнемо Косова и Метохије. Зар је лак положај Грка са таквим суседом као што је Турска: видело се у часу окупације Кипра? Колико је Мађара ван Мађарске, па они показују велико настојање да опстану као нација у сваком смислу? Зар Баски нису подељени између две државе? Нема ухапшених народа него има тешких прилика, као што зрели и одговорни људи траже различита животна олакшања. Они се морају борити. Јер, „одбрана је с животом скопчана”.

Милан Ружић, Зоран Шапоњић

Опрема: Стање ствари

(Искра, 3. 3. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

13 replies

  1. Још један Црногорац (Србин, из Београда) који, уз Копривицу, својом јасном поруком мира и интелигенције потпуно побеђује Мијатовића (који је, верујем, пореклом из Лике-као и ја што сам). Надам се да ће ускоро Личани, Далматинци, Босанци, Херцеговци, Црногорци, Војвођани, Косовци и остали да се скупе и донесу праве одлуке за светлу будућност, а не одлуке за промоцију депресије и дубијозе као што то, нажалост, ради Мијатовић, иако је у прошлости увек био за српску ствар. Make Serbia great again!

    Свиђа ми се

  2. @Esta grasa

    Поштовани, не постоје никакви „Војвођани“. Постоје само Бачани, Сремци итд, баш као што постоје само Бачка, Срем, Банат, Барања и Шајкашка. Сам назив Војводине, па тако и све изведнице из њега, потпуно је бесмислен, јер назив једне територије никако не може бити просто „општина“, „република“ или пак „краљевина“, а у случају овде титоистичке творевине имамо управо то: војводину, тј. војводство. А како је том војводству име? Па, изворно – Србија. Дакле, не постоји никаква историјска „Војводина“. Постоји само Српска Војводина, Српско Војводство, Војводина Србија или Војводство Србија, као назив за краткотрајну творевину у оквирима које су уједињени делови српских крајева северно од Дунава (Војна крајина највећим делом није била у оквиру те творевине). У оквирима Србије – а онима који су створили Српску Војводину уједињење са Србијом је управо и био циљ – нема никаквог смисла да се говори о некој „Војводини“, и исту треба што пре укинути.

    Свиђа ми се

  3. @ Хаеул Поштовани, хвала Вам на објашњењу, човек се учи док је жив. Велики поздрав!

    Свиђа ми се

  4. Све речено у разговору за “ Искру „, поштовани господин Ломпар темељи на оним крајеугалницима на којима постоји и мора да суштује Србски културни разбој не би ли кроз “ ситан рад “ на њему изаткали наддуховну, “ Литурђијску “ тканицу којом превазилазимо трагичност времена и простора и причастимо Творцу и продиремо у вечност, у “ Сјај Лица Божијег „, а то су (крајеугалници) : Светосавље, Косовски Завет, Геноцид над Србљем… Изоставићу секуларност и модернизам јер, ја тако доживљавам, су нас баш они и припремили за Геноцид… Наклон господину Ломпару.

    Свиђа ми се

  5. Додаћу још да су и сеобе, како је то господин Ломпар устврдио, такође крајеугалник Србског темељења…

    Свиђа ми се

  6. Апсолутно тачна констатација из наслова. То непрекидно потенцирање и преувеличавање наше лоше позиције, наших слабости, немогућности да се изборимо за било шта у вези са Косметом… јесте субверзивно деловање, вид психолошког рата према србском народу, са циљем да се сломи воља за отпором и што лакђше прихвати „компромис“.

    Свиђа ми се

  7. Помаже Бог г-дине професоре!
    Благодарећи Вама за овај разговор за ИСКРУ (као и Уредништву ‘стање ствари’ које нам је исти пренело) молим Вас да праштате мојој ништавности на неколико прилично важних детаља на које ваља обратити пажњу.

    “ Да бисмо успели у поновној афирмацији српских националних права неопходно је смањити размере окупације у Београду: у медијима, у универзитетским аулама, у администрацији, у јавној сфери. Увек се морамо борити: „одбрана је с животом скопчана. “
    А где је ту Господ Бог драги Професоре? О каквој афирмацији националних права беседите, а без Бога? Има ли у медијима, у УНИВЕРЗИТЕТСКИМ аулама (ето пођимо од тих простора који су Вама блиски), у администрацији, у јавној сфери Бога, има ли Светога Саве, има ли Православља ?
    Наравно да, на жалост, нема.
    Уколико ево, пођемо, баш од Вас, као једног од најистакнутијих представника српске интелектуалне елите – где је Ваша веза са Господом? Шта Ви конкретно делате на дневном, на недељном, на сваком нивоу, по питању спасење Ваше душе?
    Простите на питању, верујете ли Ви у Бога, једног јединог, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог?
    Да ли можда под афирмацијом српских националних права подразумевате када се један од најугледнијих професора, Србин, патриота, један од најелитних чланова интелектуалне српске елите појави се на пријему код патријарха србског у спортској кошуљици кратких рукава, са окаченим наочарима за сунце као да је дошао код свог другара на чашицу разговора? Јесте било врућина тог дана, и не бих сада о делу патријарха србског, али то је био пријем код ПАТРИЈАРХА СРБСКОГ, код ИСТИТУЦИЈЕ, то је био пријем на ТРОНУ СВЕТОГА САВЕ!
    (http://www.spc.rs/sr/patrijarh_srpski_primio_srpske_intelektualce)
    Или када се у трпезарији метоха манастира Хиландра, крај Београда, беседи, опет у кошуљици кратких рукава … https://www.youtube.com/watch?v=MkbmvTBe9Fc
    Не помишљајте, молим Вас, да моју ништавност занима како се облачите и да је то суштина онога о чему шкраба.
    Суштина је у томе да у оваквим издањима не држите предавања на Факултету, не долазите такви на седнице на Универзитету, па чак не долазите такви ни на скуп када се беседи о некој књизи … https://www.youtube.com/watch?time_continue=1602&v=TQImZu0Tpzs

    То је само слика и прилика (не)ПОШТОВАЊА према Светињи.
    Моја ништавност (иако сваке недеље на Светој Литургији, сваки пут када се помене име Патријарха Србског изговара АНАКСИОС, јер г-дин Гавриловић по мнооого основа заиста не заслужује да чује АКСИОС) би у случају да се икада тако нешто деси и буде уприличен пријем код Патријарха Србског тамо се појавила најсвечаније што може (те Му онда лепо, детаљно образложила зашто сматра да је недостојан).

    “ Неуспех у XX веку је последица неодговорности модерног поколења, које је настало из сељачког народа, да понесе историјску судбину свог народа, да га просвећује и унапређује, образује и исправља, да себе не види изнад њега него у њему. “
    Професоре драги,
    па ко је био главни покретач МОДЕРНОГ ПОКОЛЕЊА – управо сељачки синови школовани које-куде по Европи и западу, који су по повратку у Србију потпуно и апсолутно заборавили и ко су и одакле су, а о Православљу да не говоримо. Крај 19. и почетак 20. века је пун таквих примера. Шта је драги професоре од тако, потпуно одПравослављене интелектуалне елите могло и да се очекује ?!?
    Да, управо оно до чега смо и где смо данас стигли.
    Праштајте, ево опет Вас узимам као пример.
    Суд од најфинијег злата опточен дијамантима (све ово само споља), али шупаљ на дну (јер нема темеља, изгубио га, а не покушава да га опет пронађе) и сав зарђао изнутра, тако да се у њега не може ни вода, ни вино сипати, а ни ручак зготовити.
    Праштејте, молим Вас. (истина је пуно пута сурова)

    “ То је процес који је код нас подстицан у дугом периоду југословенства и комунизма, па има и своју аутономну и своју дириговану димензију. Пре Првог светског рата, многи човек у Србији, премда није био народносно одређен као Србин, препознавао се у српској нацији. До тога је долазило зато што српска култура, као контактна култура три вере, са доминантним православним и присутним муслиманским и католичким наслеђем, има укључујући а не искључујући карактер. Тако су и Цинцари (Стерија, Нушић), и католици (Ћипико, Андрић), и муслимани (Селимовић), и Јевреји (Давичо), и Румуни (Попа), и Немци (Јуришић-Штурм), постали веома поштовани и вољени чланови српске заједнице. Тек је титоистичко југословенство засновало процес по коме човеково одбијање да се поистовети са српским контекстом у ком живи – доноси корист. Да би се то променило, неопходно је изнова афирмисати плуралност у припадништву српској заједници: и њеној култури. Свакако плуралност, али свакако и припадништво.. “
    Ово сада је, драги професоре, логична последица раније наведеног. Ето, врхунски (ако не и на самом врху) интелектуалац у Срба данас би да АФИРМИШЕ ПЛУРАЛНОСТ У ПРИПАДНИШТВУ СРПСКОЈ ЗАЈЕДНИЦИ… Драги мој професоре, не бива то. Не љутите се, молим Вас. Док се Срби Богу ЈЕДНОМ, ЈЕДИНОМ Православном (других и нема) не врате, неоПравославе, не крену да ЖИВЕ Православно, ништа, али баш ништа се на боље неће десити. И не лапрда то моја ништавност, већ су то мудре Свете главе беседиле и беседиле и понављале и понављале …

    „ Господо српска, браћо и сестре, у Христу Богу.
    Ево зашто је тешко бити Србин.
    Ево шта је то српски национализам:
    То је рам у коме је икона Христова.
    То је дом у коме је Христос домаћин.
    То је брак у коме је Христос благословитељ.
    То је село и град у коме је Христос начелник.
    То је држава у којој је Христос Цар.
    То је уметност у којој је Христос чаробник.
    То је школа у којој је Христос учитељ.
    То је црква у којој је Христос првосвештеник.
    То је борба у којој је Христос војсковођа.
    То је страдање у коме је Христос главни страдалник.
    То jе мука, где се Христос мучи кроз невину децу.
    То је мрак у коме је Христос једина свећа.
    То је робовање које је издржљиво само са Христом.
    То је устанак против неправде са барјаком Христовим.
    То је победа с певањем: Христос Воскресе!
    То је песма која Христово име слави.
    То је весеље где анђели Христови са људима играју.

    Шта је то српски национализам ?

    То је ткиво историје српског народа коме је основа Христос,
    а потка свеци и светитељке и јунаци, мученици Христови.
    То је молитва до последње сузе и последње капи зноја.
    То је пост док очи не постану двапут веће.
    То је жртвовање за Христа и свега имања и себе сама.
    То jе снежна чистота у девичанству и анђелска верност у браку Христа ради.
    То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву, срећа у побратимству,
    срећа у колиби, на престолу, срећа у оба света у име Христа Бога.

    Ево због чега је речено да је тешко бити Србин.

    А то је речено комшијама српским и издајницима српским, којима је национализам рам у који они стављају другу слику, коју им противници Христови гурну у руке.“

    Владика Николај Велимировић

    (моја ништавност не поседује доказ да је ово заиста записао Свети Владика Николај, но све што пише је исправно и Богу угодно)

    И зато, не часите часа драги Професоре.
    Ево, пред нама је Велики Часни Пост.
    Ко зна да ли ћемо дочекати сутрашњи дан дочекати а тек следећи Велики Пост…

    Праштајте мојој ништавности, молим Вас.
    сБогом у миру и здрављу остајте
    и Ви г-дине професоре, и брат Александар чије нам ‘стање ствари’ омогућава да прочитамо и сазнамо ствари које нису у ‘мејнстриму’, и сви читаоци и дародавци ‘стања ствари’, и сви Православни свуда!
    Нека би Вам(нам) свима био радостан и Богом благословен почетак Великог Часног Поста!

    Миодраг Таназовић

    Свиђа ми се

  8. Чланак Мила Ломпара – изванредан !

    Но, имам питање за брата Миодрага. Миодраже, ти питаш професора, наводим твоје речи :
    – “Шта Ви конкретно делате на дневном, на недељном, на сваком нивоу, по питању спасење Ваше душе?
    – Верујете ли Ви у Бога, једног јединог, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог?”

    Опрости Миодраже, али оваква питања је раније постављала Служба. Данас, Полиграф.
    Јел ти нешто сумњаш ? Нешто слутиш ?

    Свиђа ми се

  9. Штета што је г. Ломпар одустао од Двери, и уопште да се бави практичном политиком.
    Да је још само мало истрајао, могао је од Двери да направи озбиљну српску странку.

    Овако, остаје му само да анализира политику и буде колега Ђ. Вукадиновићу,
    што је признајем и захвалнија позиција.

    Свиђа ми се

  10. Још пар речи о паду из духовне културе, једино душекорисне и спасоносне, у обезБожену интелектуалну културу, у којој је довољно веома добро познавати Косовски завет али га Истински не разумети, у којој је могуће да будеш међу водећим носиоцима Србског становишта а да притом не поштујеш Светињу, да се у таквом издању појавиш на трону Светог Саве а да истовремено на испите, трибине и промоције књига долазиш у оделу с краватом, када је недостатак форме последица непрепознавања суштине, у којој реч Црква означава само неко црквено здање или збир свих свештеника у мантијама, када не видимо сакралну есететику иконе и фреске и када то постану само ликовна дела која обилазимо као да смо у музеју.
    Да ли je за уваженог професора реч „култура“ настала од речи култ, дубински повезаном са смислом о Богу, са смислом о вечности? Да ли има Православне културе без Православног култа, или има књижевности без најсветије Књиге? Може ли се са становишта интелектуалне културе разумети Свето Тројство или је за то неопходно винути се до трећег, највишег спрата, нивоа култа? Да ли су гарантије за досезање нивоа култа ученост и докторати, или се тамо може стићи искључиво уз помоћ Христове науке, на крилима своје Правослане вере?

    Свиђа ми се

  11. Овде је један коментатор написао да : “осим ЈЕДНОГ ЈЕДИНОГ “православног Бога” других и нема”.

    Овим речима он је избрисао, укинуо Богове других народа. Буда, Алах, Јахве, Брахма, Шива, Кришна и др не постоје. Укинуо је Бога Србима католицима, Србима евангелистима, Србима муслиманима, Србима протестантима. . . укинуо је Бога мојим београдским суседима и пријатељима Бошњацима, Мађарима, Словенцима . . . и свим становницима Србије који нису православци. Укинуо је Бога и многобројним Србима који нису православне вере а који живе у Рашкој, у Бачкој . . . у БиХ, у Хрватској, у Црној Гори . . .

    Тај коментатор се иначе врло заложио за културу, посебно да се пред патријарха излази у оделу и кравати.

    Свиђа ми се

  12. Докле год није било потребе да себи сами постављамо питања које је брат Миодраг упутио проф. Ломпару, јер се одговор на њих подразумевао, ми смо и постојали као СветоСавски народ, а док смо постојали као СветоСавски народ, ми смо били заиста Срби. А данас „закукаше Срби у невољи, ал се живог Бога не сетише нити Бога нити својег греха“. Док смо се држали поруке нашег вечног архиепископа „и нека буду речи ове, које (V Мојс 6,6) ја данас вама заповедам, написане на срцима вашим, и у душама вашим“, оне су то заиста и биле, за разлику од данашњих које су само бесмислена празна слова. Данашњи становници територије зване Србија, нарочито они дубоко замршени у високо интелектуално растиње од којег не допире светлост и не види се небо, не могу да осете Божију љубав и да верују у Васкрсење, спасење и вечни живот.

    Можда Господ чека да се пре њиховог призива, у духу Крмчије Св. Саве и Душановог законика Црква прочисти од јереси, међу њима и оних учених и високо едукованих у духу непогрешивости наследника Петровог а истовремено веома необразованих (који се понегде лажно представљају и као старине), како се недовољно утемељени у вери не би беспотребно саблажњавали.

    Свиђа ми се

  13. Мило Ломпар : “Пре Првог светског рата, многи човек у Србији, премда није био народносно одређен као Србин, препознавао се у српској нацији. До тога је долазило зато што српска култура, као контактна култура три вере, са доминантним православним и присутним муслиманским и католичким наслеђем, има укључујући а не искључујући карактер.”

    Нажалост, Ватикан, комунисти и кратковиди Срби, потрудили су се да разбију плуралност српског корпуса. Срећом, увек је било и биће “Људи који јасно виде” као Десанка Максимовић у збирци “Тражим помиловање” :

    ЗА ЉУДЕ КОЈИ ЈАСНО ВИДЕ

    Царе Душане,
    за људе на раскршћу
    између алфа и омега,
    између Запада и Оријента,
    којима се чини
    и у Византу да нешто труне,
    и у Млецима да нешто цвета ;
    за оне којима и леви и десни
    противник буде,
    за људе који ником нису прави
    јер јасно виде
    и властелина а и себра ;
    за оне на које иконокласти
    подижу хајке,
    а иконоборци их чекају
    из заседа,
    за људе о којима патријарси
    говоре да су богумили,
    а богумили
    да су изневерили прво хришћанство ;
    за човека који се опире сили
    па долазила од Скита или од Хуна,
    или јој у залеђини било царство,
    или је вршила над човеком
    шака бабуна.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s