Евангелиос Протопападакис: „Право на смрт“ у светлу Кантове етике

У контексту све већег значаја концепта људских права, нарочито након краја Хладног рата и пропасти блоковске поделе света, као једно од најосетљивијих тема из корпуса нове генерације људских права појавило се и тзв. право на смрт

Предавање Евангелиоса Протопападакиса у Институту за европске студије у Београду (Фото: Снимак екрана/ИЕС)

Дана 21. фебруара 2019. године у Библитеци Института за европске студије, одржано је предавање под насловом „Поновно промишљање о праву на смрт у светлу Кантове етике“. Предавање је одржано у организацији Групе за биоетику Института за европске студије у Београду, а гост је био др Евангелиос Протопападакис, ванредни професор примењене етике на Националном и Каподистријском Универзитету у Атини, директор лабораторије за примењену етику Универзитета у Атини и председник грчког одељка УНЕСКО пројекта за биоетику.

Право на смрт представља један од најконтроверзнијих етичко-филозофских и правних феномена данашњице. У контексту све већег значаја концепта људских права, нарочито након краја Хладног рата и пропасти блоковске поделе света, као једно од најосетљивијих тема из корпуса нове генерације људских права, појавило се и тзв. право на смрт. Оно као феномен обухвата појаве попут суицида, еутаназије и абортуса. Међутим, питање абортуса је посебна тема, с обзиром да постоје мишљења да се овде ради о врсти убиства, а не о врсти асисистираног самоубиства. Иначе, прихватање концепта права на смрт, имало би и своју правну последицу оличену у конститутисању појединих облика истог као засебних правних категорија. Успостављање овог права оправдало би самим тим суицид и еутаназију као позитивне друштвене обрасце. Иако постоји мишљење да је самољубље један од главних кочница које би требало да спречавају људе у одузимању сопствених живот, јасно је да у сваком друштву постоји одређен круг људи који себи на крају одузме живот.

Протопападакис је нагласио да уколико би се овако схваћено поменуто право прихватило и регулисало, оно би морало бити класификовано као специфично право. Као један од услова за његово конституисање, предавач је споменуо и постојање општег друштвеног консензуса. Међутим, проблематика општег консензуса при конституисању одређених људских права веома је комплексна, с обзиром на преовлађујући природноправни концепт који људска права сматра универзалним и неотуђивим, те стога неподобним  предметом преиспитивања од стране јавног мњења или тренутног законодавца.

Други озбиљан проблем који се јавља код оправдавања регулације права на смрт је теоријске природе и везује се, пре свега, за класификацију поменутог права у оквиру признатих класификационих модела људских права. Једна од најпризнатијих је Хофелдова табела корелативних права и обавеза. Нпр. право на слободу говора ограничено је дужношћу поштовања дигнитета других људи. С друге стране, постоје права које Хофелд назива привилегијама или правима која нису ограничена обавезама овакве природе. Проблем настаје у немогућности јаснијег разврставања овог посве специфичног права у поменуте класификационе оквире.

Поред теоријскоправног и позитивноправног аспекта, предавач је посебну пажњу посветио филозофском аспекту поменутих проблема. У том смислу је смештање ове проблематике у контекст Кантове етике, тј. етике категоричког императива. У бити овог проблема јавља се и домет концепта слободне воље. Ако се питања суицида и абортуса могу у одређеном контексту посматрати као гранични случајеви права на смрт, пасивна еутаназија прави озбиљне потешкоће у дефинисању и правном регулисању ове појаве. Наиме, код пасивне еутаназије, тј. асистираног самоубиства, јавља се проблем дужности конкретног правног субјекта, најчешће у пракси лекара који одржава помоћу апарата евентуалног „корисника“ права на смрт, да у конкретном случају омогући конзумирање овог права своме пацијенту. Јер уколико одређени правни субјект може искористити своје право за чију конзумацију је неопходна радња неког државног или јавног органа, онда је у таквим случајевима неопходно поступање истих. Непоступања ових органа, сматра се тзв. „ћутањем управе“ и производи даље правне последице, превасходно управно-правне природе. Са друге стране, уколико би се прихватио овакав став, поставља се питање права стручног лица, тј. лекара да одбије учествовање у асистираном убиству.

Проф. Протопападакис се на крају осврнуо и на правно регулисање поменутих феномена и у грчком правном систему. Наиме, предавач је прво приметио да у његовој држави постоји на институционалном нивоу Биоетичка комисија, која је састављена од врло озбиљних стручњака, међу којима је и немали број филозофа. Ова самостална и независна институција има задатак да разматра поменута питања еутаназије, абортуса, „права на смрт“ генерално, као и свих сродних биоетичких тема које се сматрају проблематичним у грчком друштву. С тим у вези, Протопадакис је назначио да су у позитивном праву Грчке Републике регулисана питања пасивне еутаназије и абортуса.

Питања о којима је овде било речи нису само етичка, односно биоетичка и правна. Она дубоко задиру не само у питања егзистенције човека као индивидуе или личности, већ и у питања опстанка једне нације као колективитета заснованог на одређеним базичним вредностима. Легализација абортуса, еутаназије, прихватање суицида као морално оправданог, а понекад и нужног, као и бројне друге антипородичне и антирелигиозне тенденције дефинитивно воде ка својеврсном демографском и духовном слому једног народа. Ово је нарочито видљиво данас у земљама Западне Европе које су сакрализујући концепт људских права, у чији корпус се све чешће убраја и право на смрт, осудиле своје друштво на тихи дугорочни нестанак. Зато је јако важно да се и у српском друштву о овим проблемима води стручна расправа и јавна дебата, како би се избегао једнострани ултралиберални идеолошки приступ који очито не даје позитивне резултате. Можда би пример Грчке могао бити поучан, управо на плану формирања озбиљног независног и стручног биоетичког тела које би разматрало биоетичка питања и давало своје мишљење у вези са поменутим проблемима.

Душан Илић, Институт за европске студије



Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Да ли у земљи у којој Устав не важи има смисла говорити о некаквом законодавству и стручним и одговорним телима која би одлучивала о праву на живот и смрт? Ми већ имамо стручњака опште праксе који се бави тим питањима. А он најбоље зна. Питајте министра здравства, ако не верујете.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s