Алистер Крук: Завршетак суперциклуса Левијатана који лидери Запада тобож не примећују

Кључни преокрет недавно је сажео министар иностраних послова Индије, рекавши да је крајњи час да Европљани престану да о „својим ратовима“ размишљају као о „глобалним“: „Ми ником не држимо страну: ми смо своја страна“

(Фонд стратешке културе, 17. 10. 2022)

Историјске промене светске политике догађају се врло споро. То, међутим, није тако било и оног далеког тренутка у којем су САД по први пут ступиле на светску позорницу. Догодило се то 1898. сасвим изненада, инвазијом на Кубу. Стара Европа гледала је то са скоро опипљивом нервозом и немиром … лист Манчестер гардијан тих је дана писао „да би скоро сваки савремени Американац требало да пригрли тај нови цајтгајст. Ретке критичаре исмевали су „због бола с којим су примили ову новину”. Франкфуртер цајтунг је Американце упозорио на могуће „катастрофалне последице претераног одушевљења,” али је Европљанима било сасвим јасно да их они неће послушати.

Још 1845. је у једном непотписаном тексту светло дана угледао слоган „Богом предодређена судбина“ (Manifest Destiny) – тврдња да је судбина Америке да се шири, окупирајући туђе државе. Шелдон Ричман је у својој Америчкој контрареволуцији написао да је тим јасно дато на знање да се у виду имало стварање сопствене „империје“.

Чланак Џона О’Саливена Анексија из 1845. у ком је први пут поменут појам Manifest destiny (Извор)

То „судбинско“ уверење обележило је прекретницу и отклон од раније актуелне динамике децентрализације, али и почетак америчког импулса у правцу стварања империјалног тоталитарног обухвата који му је убрзо по том уследио. (Подразумева се да нису сви и одмах били тиме одушевљени  – и даље је било врло снажно рано америчко конзервативно уверење, попут оног Берковог, тј. сумња у могућу корист од петљања у туђе ствари).

Данашња слика од тадашње не би никако могла бити различитија. Сумње и недоумице сада су свеприсутне, пориви за стварањем „Империје“ и вера у њу све слабији и блеђи. САД све више личе на исцрпљену Аустроугарску царевину из доба пред Први светски рат – која за собом у сукоб (који се на крају и претворио у Први светски рат) повлачи шарени низ савезничких нација. Сада је Западна Европа та коју увлаче у још један – подразумева се  – свеевропски рат зато што свој савез и оданост дугује Вашингтону.

И тада су, као и данас, све државе на самом почетку предстојећег сукоба поражавајуће лоше процениле његову дужину и жестину – а једнако су погрешно схватиле и природу и значај свих будућих догађаја и кључних промена које јe донео.

Данашњи рат (против Русије) на Западу је постављен у оквир бајковитих термина детињастог моралисања (за које се упркос свему чини да делује на њихову анестезирану јавност) преузет из Другог светског рата: сваки супарник је нови Хитлер, а било какво промишљање или сумња представљају пример попуштања у стилу Невила Чембрлена. Тиранин жуди да заузме европске земље да би њима доминирао, а једино питање које још чека на одговор јесте то да ли ће добри и праведни наћи у себи довољно снаге и одлучности да сломe његове злокобне намере и амбиције.

Сврха овако поједностављене карикатуре је да западним гласачима додатно замагли значај пратеће динамике. Не само да је у току циклус новог великог преокрета, него се све догађа баш у тренутку у којем високо финансијализовани западни „бизнис-модел“ пуца. Просто речено: званична верзија која замагљује поглед („наша страна побеђује”) у себи скрива и бројне ризике (политичке и економске) чију тежину западни лидери, чини се, не могу (или нису вољни) да схвате.

САД се – као предратна Аустроугарска – полако распадају. То више није могуће прикривати. Вашингтон све више губи контролу над догађајима и прави стратешке грешке. Известан слој западних владајућих елита чини се да је заглављен у сопственом тумачењу историје – да је рат прилика да се обнови здравље државе: да било какав сукоб – било какво ми против њих, без обзира да ли је оно реално или сасвим апстрактно (попут рата против сиромаштва, дроге, вируса и сл) – храни  централизацију и јача тоталитаризираног Левијатана. И заиста, чак и оно што је концептуализовано као интерни рат „ми против унутрашњег непријатеља“ сагледава као консолидација Левијатана.

Стеван Гајић: Посета немачког канцелара слична ултиматуму Аустроугарске 1914. или Хитлеровом 1941. године

То је лекција за коју елите тврде да су преузеле од модерне државе. Међутим, у извесном смислу таква политика прераста у специфичан мехур од апстрактних званичних верзија: то је нови, централизујући и тотализујући мехур. Који, пак, само што није прснуо.

Западне владајуће класе не разумеју – или је боље рећи, ни не желе да разумеју – да су сад и саме „сламке на ветру“ који дува у супротном правцу – узмимо као пример тога недавно одржан састанак у Самарканду, састанак ШОС-а. Једноставно је струја која је до сада Левијатана носила остала без пређашње снаге; и то је то. Историја се садa јасно креће у неким другим правцима, а западни лидери се и даље праве да то још увек нису приметили.

Кључни преокрет у том смислу недавно је сажео министар иностраних послова Индије, кад су му Европљани пришли и од њега тражили да се изјасни да ли Украјину подржава или не – тј. кад су га суочили са за Европу типичним стандардним бинарним гледиштем: „или си са нама, или си против нас– на шта је индијски дипломатa једноставно одговорио да је крајњи час да Европљани престану да о „својим ратовима“ размишљају као о „глобалним“: „Ми ником не држимо страну: ми смо своја страна.“

Другим речима, западни „интереси“ се више одмах и нужно „не преводе“ у обавезне интересе и за земље у незападним деловима света. Незападни свет сада жели да држи само „сопствену страну“. Те државе инсистирају на томе да свој живот живе у оквирима сопствених историјских искустава; да сами стварају сопствене политичке структуре обликоване на бази сопствених цивилизација и ради заштите сопствених интереса, а да сопствене привредне моделе усагласе са сопственим социјалним обрасцима.

Управо је у томе сав значај Самарканда: у вишеполарности. Он одбацује западњачку претпоставку сопствених изузетних „овлашћења“ – очекивања да други сопствене интересе ставе иза Западних. Изнад свега, у питању је струја наглашавања сопственог суверенитета и самоодређења.

Извесно је да се за такво опредељење не може рећи да је противзападно. Без обзира на то, бинарна предиспозиција Запада тако је дубоко ушанчена да многимa на Западу ово уопште није јасно (а онима којима јесте то се не допада).

Управо је у томе могуће открити примаран узрок зашто је значај данашње европске кризе многима толико неразумљив: дугорочни историјски циклус сада се враћа из централизације у децентрализацију (државе почињу да држе „сопствену страну“). С друге стране су САД – подељене на унутрашњем плану, оптерећене кризама, наговештавајући слабости, управо се стога размахујући на све стране не би ли се још неко време одржале на својим изворним експанзионистичким коренима.

Други ниво је гледиште Запада на рат који се код њих погрешно доживљава једино кроз призму сукоба у Украјини. Рат у Украјини је тек пука епизода „продуженог рата“  који Европљани и Англосаксонци од давнина воде против Русије. А тај рат је опет разбудио бројне старе европске духове реваншизма – што је чињеница која појачава напетости и компликује било какво евентуално разрешење кризе.

Александар Растовић: Енглеска предњачи и у русофобији и у србофобији

Једно од најтежих облика неразумевања и предмет значајног занемаривања, тиче се, међутим, природе политике и улоге фосилних горива. Енергија је, у ствари, срж. Како ли је само тренутно владајућа класа у Вашингтону себи дозволила да „заборави“ да је реална економија читавог Запада на физици заснован умрежени систем, напајан управо енергијом? Свеукупна модерност заснована је на фосилним горивима. С протоком времена глатка транзиција на зелену енергију је такође у великој мери зависна од непрекинутих могућности за доставу и набавку доступних, обилних и јефтиних фосилних горива. Без праве и одговарајуће енергије радна места нестају, а укупна количина произведених добара и пружених услуга трпи велики и убрзани пад.

И поред тога, западни лидери такво елементарно разумевање привредних токова хладно одбацују. Шта су уопште имали у глави кад су заговарали да би Европа требало да се одрекне јефтиних и обилних руских енергената, па да се уместо на њих ослони на скупи и недовољан амерички ТНГ? Потврду важности „на правилима засноване“ хегемоније? „Европске вредности”? Да ли је све то уопште и било довољно и на прави начин промишљено?

А онда је, као следећи чин енергетске лудости, Бајденова администрација недавно од себе удаљила и Саудијску Арабију, а с њом и друге у ОПЕК удружене произвођаче нафте. ОПЕК је картел који покушава да руководи и производњом и потражњом нафте путем одређивања њене цене. Да ли је Бајденов тим заборавио да нафта и гас – на врло реалан начин –  представљају управо саму суштину геополитике? Цена, проток и преусмеравање енергије је у основи свега, водећа монета глобалне политике.

Упркос свему томе, земље Г7 одлучиле су да Саудијској Арабији одузму њену улогу. Уместо ње су предузеле да између себе оснују „картел купаца нафте састављен од западних земаља“ који би са своје стране одређивао цену нафте и (на предлог Марија Драгиja) проширио ограничење цена и на гас. Једноставније речено, хтели су растуре „бизнис модел“ Саудијске Арабије и уруше главну функцију ОПЕК-а – сад проширеног у ОПЕК+.

Саудијска Арабија и Емирати одбили телефонски позив Бајдена па разговарали с Путином

Бајденовој администрацији ни то није било довољно, па се одлучила на продају милион барела нафте дневно из сопствених стратешких резерви, чиме је додатно поткопала саудијски бизнис модел, уз то настојећи да тржишним манипулацијама обори цену сирове нафте.

Да ли се очекивало да Саудијска Арабија преда ОПЕК-ову тешко стечену улогу одређивања цене групи Г7? Зашто би она то учинила? Је ли то оправдавано тиме што Бајденову партију чекају проблематични избори за Конгрес у новембру?

Управо зато су се државе окупиле на скупу у Самарканду – против западњачког схватања да има право. Да, наравно, Мухамед бин Салман мора послушати не би ли побољшао Бајденове изгледе на предстојећем изборима, уз осмех гледајући како му отимају геополитичке адуте.

Амерички покушај изазвао је отворено супротстављање. Бивши индијски амбасадор, М.К. Бадракумар је у свом чланку „Савршена олуја америчке иностране политике“ пише:

… ОПЕК је то проактивно одбио. Његова одлука да дневну производњу смање за 2 милиона барела и цену нафте одрже на нивоу изнад 90 долара по барелу представља изругивање Групи Г7 и њиховом покушају да принудно ограниче горњу цену нафте. ОПЕК процењује да су могућности Вашингтона да се супротстави њиховим одлукама  ограничене. За разлику од ранијих сличних историјских ситуација, САД данас у ОПЕК+ групи нема ниједног савезника.

Због раста домаће тражње за нафтом и гасом лако се може предвидети да ће САД у скорој будућности бити присиљене да обуставе или бар обраниче извоз оба ова производа. А ако се то догоди, највише ће настрадати Европа. У прошлонедељном интервјуу за Фајненшел тајмс белгијски премијер Александер де Kро упозорио је да ћемо са надоласком зиме и уколико цене енергената у међувремену не буду снижене, „ризикујемо масовну деиндустријализацију читавог европског континента, чије би дугорочне последице могле бити изузетно дубоке“.

Додао је застрашујуће речи: „Становништво је већ почело да добија рачуне који су потпуно ван памети. У неком тренутку ће доћи до пуцања. Потпуно разумем да су људи љути. . . и да више немају чиме да плате.“ Де Kро зато упозорава на врло вероватне социјалне немире и политичке турбуленције у земљама Европе.

Грејати се или јести? С демонстрација у Лондону 31. децембра 2021. (Фото: Вук Валчић/Гети)

Стари „империјални грех“. Очекивати, чак инсистирати на одлагању непријатности, истовремено пребацујући урођене слабости на друге. Вашингтон и његови савезници и даље настоје да на свим фронтовима призову туђу сервилност, где год да мисле да то још могу. Но њихова ратоборна реторика више не пролази – све више држава губи пређашњи страх спрам Вашингтона.

Зато сада све нове претње САД више не изазивају потчињавање него отпор. Проблем је што је мрежа бинарних ратних наратива типа „ми против њих“ постаје све усиљенија и све мање веродостојна – па је и Западу скоро немогуће да остане на окупу.

Овакав глобални тренд отпора би ускоро и сам могао постати својеврсна вододелница – далеко превазилазећи исход самог рата у Украјини, какав год он био – промене светског поретка. Нарочито што је Бајден одабрао овако, стварајући „несавршену олују“ у којој би се удавило и оно мало још преостале „снаге“ Запада.

Пепе Ескобар: Дух Самарканда

А ево и поенте: не само да се политички суперциклус окреће, него су и мехури на свим отвореним фронтовима увелико почели да пуцају:

„Мехур“ украјинског рата се сплашњава док САД и Европа гребу по дну каце својих „војних арсенала“. Финансијска ситуација Кијева наставља да се погоршава, а његова војска трпе тешке губитке; Кијеву и НАТО прети и велика предстојећа руска офанзива, можда већ у новембру.

Други мехур који пуца је  онај европског „бизнис модела“. Огромном већином већ сада је европска индустрија изгубила своју конкурентност, највише због „губитка“ јефтиног руског гаса и нафте. Просто речено: трошкови енергије доводе европску индустрију до банкрота.

Онај трећи је највећи, а то је мехур „нулте инфлације, нулте каматне стопе – замке ликвидности (када се ни негативним каматним стопама не може подстаћи привредни раст), а и он је већ почео да пуца. Огроман је. А стратешки гледано, Персијски залив и даље представља последњи резервоар истинске „ликвидности“ који је историјски био и поуздани купац и „повереник“ папирнатих  обвезница америчког Трезора.

Још је значајније што је вишедеценијска хиперфинансијализација већ почела да се одмотава, уз истовремен стрмоглави раст каматних стопа. Оно што већ данас гледамо у Уједињеном краљевству није до „канаринац у рударском окну“: многи фондови су веома задужени без покрића (као и пре 2008), а изложили су се ризицима за које су коришћени математички модели који не укључују ризик од негативних кретања (пад цена некретнина, на пример), а како би се веровало да су паре сигурно уложене. Економске кризе враћају финансијски сектор у реалност: да свака роба мора да има реалну вредност.

Мирослав Здравковић: БРИКС+, апсолутни и релативни значај робне размене у 2021.

И баш је у том и таквом тренутку Бајден одлучио да започне рат и са заливским државама произвођачима енергије, које су скоро последње власнице обвезница америчког трезора. Вашингтон за сад не одаје утисак да је уопште свестан тежине комбинације већег броја овде поменутих елемената– нити показује да осећа било какву потребу да око њих што пажљивије и опрезније корача.

С енглеског посрбио: Стеван Бабић

Стручна редакција: Мирослав Здравковић



Categories: Посрбљено

Tags: , , , , , , ,

Оставите коментар