Мирослав Здравковић: БРИКС+, апсолутни и релативни значај робне размене у 2021.

Уместо очајничких покушаја бекства из доларских обвезница и америчког јавног дуга, једноставнији принцип би за ове земље био да свој извоз наплаћују у другим и трећим валутама. Тиме би много јаче уздрмале темеље америчке доминације

Мирослав Здравковић (Фото: Снимак екрана)

Након заплене девизних резерви Венецуеле, а сада и Русије, економски систем успостављен на крају Другог светског рата се убрзано урушава. То је последица свесне воље САД, НАТО, ЕУ и развијених земаља и њихових сателита а не вољне акције земаља које су погођене овим мерама – или ће то тек постати.

Када земљама БРИКС-а додамо кинески Хонг Конг, Саудијску Арабију, УАЕ и Аргентину долазимо до скупа великих економија које нису под апсолутним диктатом развијених земаља које покушавају, са мање или више успеха, да пронађу пут мање зависности од војне, политичке и економске силе са којом развијене земље све чешће и све сложније наступају.

Док се под изнудом траже алтернативе владајућим начинима плаћања, интернету и (дез)информисању губи се из вида колосална суштина: ово је збир земаља који финансирају амерички дефицит, па преко њега и амерички војни буџет!

Табела: Мирослав Здравковић

Дефицит у робној размени САД у 2021. износио је 1.183,1 милијарди долара а збирна вредност суфицита ових земаља без Индије и кинеског Хонг Конга је 1.136,5 милијарди долара. Значи, суфицитом у робној размени оне гомилају доларске девизне резерве, чиме се омогућава штампање долара и финансирање америчке војске.

Збирни удео одабраних земаља у светском извозу био је 26,9% у 2021. а збирни САД и УК 10,1%.

Збирни удео ових земаља у светском увозу био је 22,5% а Англосаксонаца 16,3%. Прве имају суфицит од 4,4% светске робне размене а друге дефицит од 6,2%.

Уместо очајничких покушаја бекства из доларских обвезница и америчког јавног дуга, једноставнији принцип би за све ове земље био да свој извоз наплаћују у другим и трећим валутама. Тиме би много јаче уздрмале темеље америчке доминације у односу на покушај бекства и сакривања од најјаче силе.

Друга табела приказује матрицу билатералних токова одабраних земаља и њихов релативни значај за укупну робну размену. Проблем представљају велике вредности извоза Саудијске Арабије (206,1 милијарди долара) и УАЕ (166,7 милијарди долара) које нису разврстане по земљама пласмана. Чак и без ових вредности од 6.006 милијарди долара извоза на тржишта одабраних земаља пласирано је 1.526,7 милијарди што је 25,4% од укупног извоза.

Овде недостаје динамичка анализа: коликом брзином расте извоз у одабране земље у односу на динамику укупног извоза, колико брзо расте удео ових земаља у светском робном извозу, итд.

Највећи релативан значај за извоз ове земље имају код кинеског Хонг Конга, 65,4%, што је логична последица прекомерне трговине матичне Кине са овим специјалним административним подручјем.

Табела: Мирослав Здравковић

Интересантно је обратити пажњу на уделе код Бразила (40,5%) и Аргентине (32,3%) јер они упућују на еманципацију ових латиноамеричких земаља од америчке доминације. Узајамна размена Бразила и Аргентине и велика преоријентација на трговину са Кином укинули су уобичајени образац размене север-југ. САД су продавале потрошну робу за сировине потребне за њихову производњу.

Не рачунајући Саудијску Арабију и УАЕ, Русија је имала најмањи удео ових земаља у укупном извозу (18,8%), што под притиском санкција развијених земаља изискује изузетно брзу трговинску преоријентацију. Санкцијама и уништавањем северних токова Запад ће им у томе, против руске воље, помоћи.

Код увоза Кина има најмањи удео ових земаља (19%) и то је и логично, јер се кроз своју увозну тражњу поставља као нови мотор светске економије. Борба против вируса COVID-19 успорила је тај процес кинеске моторизације, али је он немогуће зауставити. У односу на санкције Русији, Кина је ипак превелика и сукоб са њом би уништио светску економију каква данас постоји.

Русија је овде опет земља која има најмањи удео одабраних земаља у укупном увозу (28%) што говори о моћи „другорусијанаца“ или случајних Руса, а којима је све што купе са запада добро и што је домаће не ваља – а мање је добро и из трећих земаља.

Бразил са 48,1% и Аргентина са 45,7% од укупног увоза указују и овде на њихову еманципацију од развијених земаља, бар када је робна размена у питању.

Трећа табела показује највеће извозне токове између одабраних земаља. Мотив за ову кратку анализу било ми је изненађење да Бразил извози у Кину робу у вредности од 87,9 милијарди долара и жеља да проверим има ли билатералних токова у већем износу. Ако искључимо кинески Хонг Конг већа вредност извоза постоји само из Кине у Индију у износу од 97,5 милијарди долара.

Највеће вредности извоза из/у
Кина, Хонг Конг – Кина 401.960.067
Кина –  Кина Хонг Конг 348.969.298
Кина – Индија 97.510.656
Бразил – Кина 87.907.888
Русија – Кина 68.679.248
Кина – Русија 67.550.055
Кина – Бразил 53.612.224
Кина – УАЕ 43.818.295
Кина – Саудијска Арабија 30.321.535
Индија – УАЕ 25.446.639
Индија – Кина 23.036.597
УАЕ -Саудијска Арабија 21.831.088
Кина – Јужна Африка 21.115.297

Да поновимо уводни податак: удео одабраних земаља у светској робној размени је око 25% и да додамо да је удео узајамног увоза у светском је 6,95% и узајамног увоза у светском 6,35%. То значи да ове земље лако могу да истисну долар и евро из готово 7% светске трговине и да крену ка једној четвртини светске робне размене. Могу ићи и до половине повећањем броја земаља и укључивањем великих економија попут Мексика, Индонезије, Турске, Нигерије, Египта и других.



Categories: Не само о економији

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар