Фашизам у нашој епохи: О стању студија фашизма данас

У организацији Института за европске студије 30. септембра 2022. године, одржан је скуп посвећен разматрању фашизма из угла аутора различитих дисциплинарних усмерења – од филозофије, преко политикологије, до историје

Фото: ИЕС

У свом излагању о антифашизму и антитоталитаризму, Тодор Куљић, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, истакао је важност слома европског социјализма као прекретнице у односу антифашизма и антитоталитаризма, али и пад Берлинског зида, као битног догађаја који је одредио развој светске и европске мисли о фашизму. С обзиром да мисао о фашизму није само научно питање, проф. Куљић је истакао неизоставан утицај моћи различитих група у обликовању погледа на фашизам, а које нису само политичке. Као најопштију, истакао је глобалну европску моћ, коју диктира ЕУ, преко Европског парламента, док је други круг такве моћи немачки, као средиште кључних дебата о фашизму, будући да је немачка мисао иначе развила највише теоријских и методолошких рукаваца мисли о фашизму. Говорећи о односу интелектуалаца и политичара према фашизму и о промени моћи, као оквиру промене мисли о фашизму, проф. Куљић је истакао да је након пада Берлинског зида уследила својеврсна конверзија интелектуалаца и попуштање пред „новом моћи”, те је било и отпора антитоталитарном мишљењу. Са друге стране, шездесете године су биле златне године антифашизма, када је била и актуелна критика фашизма у радовима Фрица Фишера (Fritz Fischer), који је говорио заправо о једном светском рату, који је трајао од 1914. до 1945., а иза којег је стајао немачки милитаризам, односно да су кључне године за разумевање фашизма 1917-1945.  Иако је временом дошло до тривијализације Холокауста, чиме су започете и дебате о смислу поређења гулага и холокауста, које су одредиле и дискусије о фашизму у Европи, проф. Куљић закључује да су теорије о антифашизму и антитоталитаризму донеле и неке сазнајне квалитете, између осталог су мапирале и сличности између фашизма и социјализма.

Професор Факултета политичких знаности у Загребу, Тихомир Ципек се у свом излагању насловљеном Од фашизма до фашизма – три приступа једном фашизму, најпре осврнуо на историјске корене фашизма, да би потом истакао кључне одлике комунистичког, конзервативног и либералног схватања фашизма. Наиме, истакао је да се фашизам обично посматра као последица Другог светског рата, али да се идеологија фашизма развила пре Првог светског рата и да, штавише, представља нешто дубље, нешто што би у широј перспективи представљало реакцију на Француску револуцију, а да је рат само омогућио да се културна побуна претвори у политичку. Стога, он истиче да несугласице око генералног  погледа на фашизам, произилазе из тога да ли се акценат ставља на схватање фашизма као идеологије, покрета или поретка. Додатно, као две конвергентне тачке у истраживањима фашизма, професор истиче схватања немачког историчара Ернста Нолтеа (Ernst Nolte) и његово чувено дело Фашизам у својој епохи (1963), у којем је афирмисан генерички појам фашизма и компаративна истраживања фашизма. Другу струју представља Роџер Грифин (Roger Griffin), са својом књигом Природа фашизма (1993), који је за разлику од заступника теорија тоталитаризма, који су усмерени на политичку праксу и фашизам као поредак, сматрао да је фашизам првенствено идеологија. Надаље, говорећи о три различита приступа фашизму, професор Ципек је указао да се у оквиру комунистичког тумачења, фашизам схвата као радикални антисоцијалистички израз капитализма, односно, у комунистичком виђењу, капитализам и фашизам су нераздвојни. Према конзервативном тумачењу, фашизам је последица секуларизације друштва, која је започела 1789. године, када је права религија потиснута и замењена политичком. Са друге стране, представници либералног погледа, фашизам схватају као антибуржоаског или антилибералног аутсајдера, празну идеологију која само садржи низ „анти”. Професор истиче да се ово схватање данас углавном своди на противљење онима који испољавају антимодернистички отпор глобализацији и владавини глобалне класе, ЛГБТ агенди, итд., те се као такви проглашавају десним популистима, екстремистима и фашистима, не правећи разлику између екстремне и радикалне деснице.

Нови консензус у студијама фашизма –  Прилог типологији југословенске међуратне деснице, била је тема излагања Растка Ломпара, истраживача у Балканолошком Институту САНУ. Нови консензус се, како је истакао Ломпар, заправо односи на питање да ли постоји фашизам као идеолошки концепт или генерички феномен који описује бројне покрете, при чему су синоним за нови консензус компаративне студије фашизма. Седамдесетих година 20. века се јавља први талас компаративних студија фашизма, али који није изнедрио радове који би наметнули неку кохезију, иако су постале популарне теорије о регионалним фашизмима – балкански, итд. Деведесетих је уследио други талас компаративних студија, који се одвијао у два правца: први су чинила допуњена издања дела из 70-их година, а други се односи на књиге које су и данас релевантне – Природа фашизма, поменутог Роџера Грифина и Како функционише фашизам (2018), Стенлија Џејсона (Stanley Jason). Ове књиге су утрле пут будућим истраживањима фашизма и компаративним студијама. А оно што је заслужно за успех новог консензуса, јесу, како наводи Ломпар, истраживачи који су користили теорије доказујући практичну вредност новог консензуса, те ти радови постају све признатији, а истраживачи се профилишу као стручњаци за генерички фашизам. У целини се може рећи да нови консензус има две манифестације – прва се односи на уско прихватање теоријског модела Роџера Грифина, док друга представља прихватање ширих постулата ове теорије, а не само теорије као исказа. На крају, Ломпар истиче да се резултати новог консензуса у коначници огледају у оснивању међународне асоцијације за компаративне студије фашизма и покретање интердисциплинарног часописа Постулати фашизма.

Јово Бакић, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, у свом излагању усмерио се на „дебату” Фашизам –  родни појам или главни облик екстремне деснице? Наиме, Бакић је, настојећи да разјасни ову недоумицу, као и разлике између екстремне и радикалне деснице, пружио широке дефиниције ових појмова, почев од одређења самог фашизма. У том смислу се, као битна одредница фашизма, искристалисало схватање да је фашизам незамислив без рата и да му је функција очување капитализма захваћеног кризом (дакле, схватање својствено комунистичком приступу), те да је разлика између расистичког нацизма и етатистичког фашизма у томе што је први услед релативне снаге носиоца превладао и наметнуо средства и циљеве другом. Он је указао и да је друштвена подршка фашизму почивала на ситној буржоазији и радништву у индустријализованим земљама, а на сељаштву у индустријски развијеним земљама, при чему без подршке крупног капитала фашисти не би могли доћи на власт. Говорећи о периоду јављања, а потом и јачања екстремне деснице у њеном радикалном облику, Бакић је истакао да је радикална десница заправо мост између конзервативизма и екстремне деснице, утолико што представља идеолошко усмерење које заступа ауторитарни и ксенофобични културални национализам. Са друге стране, екстремна десница је представљена реакционарном идеологијом и покретима који одбијају вредности просветитељства и француске револуције, те визију пожељног друштва смешта у дубоку прошлост.

Миша Ђурковић, научни саветник и директор Института за европске студије, говорио је на тему Фашистички минимум или породичне сличности? Методологија одређења фашизма. Ђурковићево излагање је представљало врсту теоријске синтезе о феномену фашизма, са предлогом одређења фашизма. Наиме, он је истакао да и поред напретка у погледу тумачења фашизма и генерално студија фашизма, још увек постоје нека отворена питања, а једно од њих је да ли се фашизам може применити на период после 1945. године и да ли се о фашизму на легитиман начин може говорити на просторима ван Европе и у другим културама  (нпр. исламски свет, Јапан, Латинска Америка, Кина, итд). Велики спор постоји у погледу одређења фашизма као левице, деснице или као посебне синтезе трећег пута. Због свега тога, још од Нолтеа 1963. године, постоји спор око постојања тзв. фашистичког минимума и тезе о тзв. генеричком фашизму. Заступници фашистичког минимума (Стенли и Грифин) су наводили елементе који би нужно морали да се налазе у сваком идејном систему, покрету, пракси или поретку, односно власти, која би се оправдано могла назвати фашистичком. Код Итвела се одређење фашизма своди на четири постулата: национализам, холизам, радикализам и трећи пут. Наравно, како истиче Ђурковић,  постоје бројне дебате о томе да ли се сви ови елементи које дају различити аутори налазе код свих оних покрета који су сами себе одређивали као фашистичке. У том смислу, Витгенштајнов (Ludwig Wittgenstein) модел породичних сличности је нашао адекватну примену у овим студијама. Тако је Умберто Еко међу првима покушао да говори о „фашизмима”, као феноменима породичних сличности, међутим његова таксономија од 14 основних црта је оцењена као веома проблематична и углавном је одбачена у студијама фашизма. По мишљењу Ђурковића, основна идеја, која би била идеална за одређење фашизма, јесте управо она која тврди да, уместо да тражимо есенцију, односно списак карактеристика које одређују једну породицу, ми заправо треба да тражимо серију облика који се на различите начине преклапају код различитих чланова породице. У том смислу, он набраја више црта које би могле бити одлике фашизма: ултранационализам, радикализам, култ насиља, култ вође, империјализам, расизам, антисемитизам, захтев за радикалном обновом, револуционарност, популизам, фасцинација модернизмом и техником, култ акције, негација грађанске, просветитељске слике света, култ униформе, потреба религије, пропаганда, манипулација, етатизам, тоталитаризам, итд. На крају, Ђурковић закључује, да остаје да сами анализирамо колико се оваквих црта може наћи у италијанском фашизму, нацизму и другим покретима који се означавају као фашистички.

Фото: ИЕС

Душан Достанић, истраживач-сарадник у Институту за политичке студије, у свом излагању насловљеном Фашизам и стил, говорио је о једном другачијем погледу на фашизам и схватањима његовог главног заступника Армина Молера (Armin Mohler), који је истицао да се фашизам као стил одликује виталношћу и лакоћом. Наиме, Молер заступа тзв. физиономски приступ, заснован на покушају да се феномен фашизма посматра без теоријске пристрасности, те стога он указује на неконзистентност фашистичке теорије, али конзистентност фашистичке праксе. Даље, према његовом схватању, слагање фашиста се дешава преко стила, тако да иако има неслагања у теорији, стил је изнад убеђења, а форма изнад идеје. Тако је хладан стил фашиста, где су емоције пригушене, супротан национал-социјализму. Фашистички стил се надовезује на номиналистичку струју мисли, превазилази универзализам и цени посебно и појединачно, сходно томе, ни хероји фашистичког стила нису масе као у национал-социјализму, већ појединци, те тако фашистички стил наставља да постоји независно од програма и државе.

О Хиспанском свету и фашизму, говорио је научни сарадник у Институту за европске студије Рајко Петровић. Говорећи о шпанском фашизму илити франкизму, Петровић је истакао да у литератури чак постоји спор о томе да ли је ту заиста реч о фашизму. Истакавши неке од кључних карактеристика франкизма, као што су национал-социјализам, ултра католицизам, изразити антикомунизам, схватање о предодређености Шпаније да влада хиспанским светом, итд.,  Петровић је указао и да се следствено томе често поставља питање да ли је франкизам тоталитарни или ауторитарни систем. Када је реч о настанку и развоју фашизма у Латинској Америци, за настанак истог у Колумбији се узима 1920. година, у Мексику 1933., у Бразилу и Чилеу 1932., у Аргентини 1932., при чему је сваки од фашистичких покрета у овим земљама имао и своје специфичне називе и симболе. Када је реч о актуелности теме фашизма у хиспанском свету, Петровић је истакао да је иста посебно актуелна у Шпанији и то са значајним политичким последицама. Када је у питању перцепција фашизма у Латинској Америци, Петровић наводи да се сам термин користи на доста сиров начин, али да не постоји нека активна политичка партија која би се могла назвати фашистичком. Ипак, као илустрацију тезе о актуелности фашизма данас у Латинској Америци, Петровић наводи да су лидери три земље у ЛА означени фашистима од стране опозиције, али и дела међународне заједнице – Жаир Болсонаро у Бразилу, Најиб Букеле у Салвадору и Данијел Ортега у Никарагви.

Русија, Украјина, Белорусија: академска истраживања о фашизму и свет симбола на друштвеним мрежама, јесте назив излагања Стевана Гајића, научног сарадника у Институту за европске студије и Алексе Филиповића, докторанда на Санктпетерсбуршком државном универзитету. Академска истраживања теме фашизма присутна је у совјетској и руској академској заједници од појаве ове идеологије, како истиче Филиповић. Неки од првих значајних аутора јесу Герман Борисовић, који је још 1923. године указивао да фашизам има јак потенцијал да буде међународна идеологија, Сергеј Димитиријевић и бројни други. Да је СССР помно пратио развој фашизма у Италији и Немачкој, како наводи Филиповић, говори и то да су 5. и 6. заседање Комитета били посвећени не само академским разматрањима фашизма, већ и практичним последицама по међународну заједницу. Након Другог светског рата јавља се и нови талас совјетских историчара који су се бавили истраживањем фашизма, док је у савременој руској литератури, фашизам и даље актуелна тема за истраживање. Та истраживања се могу поделити у три групе: један део је посвећен узроцима настанка фашизма и његовој еволуцији кроз историју и углавном је реч о популарним темама везаним за филозофско-антрополошке основе фашизма. Други део се односи на истраживање савременог фашизма на постсовјетском простору, односно фокусира се на простор Украјине и балтички регион. На крају, трећи део је усмерен на истраживања фашизма у Русији, где су, између осталог, значајна истраживања о томе како савремени либерали користе појам фашизам у литератури.

Стеван Гајић указује да прича о фашизму у СССР-у почиње исламском револуцијом, која је била и окидач за инвазију СССР-а на Авганистан, када је почело и комешање у совјетском друштву, будући да је комунистичка идеологија већ била исцрпљена и неубедљива. Године 1980. се појављује прво удружење прве фазе фашизма у СССР-у, тзв. Друштво сећања, чија се идеологија, пак, не може назвати строго фашистичком, јер је била нека врста реакције на распад у друштву, а потом и распад државе. Међутим, подстицај за нове покрете, био је идеолошки вакум због неверовања у идеологију која је била ригидно постављена, као и колективна депресија друштва због рата у Авганистану. Гајић је истакао и нека кључна имена међу руским националистима, као и представнике једног од основних праваца, који се изродио са гласношћу, а то је неопаганизам, који је већински копија процеса у Великој Британији и Немачкој крајем 19. и почетком 20. века. Наиме, како је он истакао, неопагани су разноврсни и варирају од нациста до оних који заговарају љубав и мир.

Фото: ИЕС

Србољуб Пеовић, истраживач-приправник у Институту за европске студије, говорио је о Фашизму и исламском свету. Пеовић је најпре истакао проблематичност методолошког одређења фашизма, те представио кључ за својеврсну идентификацију одређене идеологије као фашизма, настојећи да оно што се сматра фашизмом у свакој од анализираних држава (Турска, Иран и регион Блиског истока и Северне Африке), „тестира” применом овог кључа (варијација Грифинове скале). Најпре је постављено питање кемализма као фашизма, с обзиром на неслагање међу историчарима и другим истраживачима у погледу елемената фашизма које кемализам садржи. Међутим, Пеовић закључује да је ипак генерални консензус међу истраживачима да кемализам не припада генеричком типу фашизма. Разлог томе је што једнопартијски режим није био циљ сам по себи, сматрао је да је цивилизованост универзална, а да је управо западни модел демократије најбоље оличење те цивилизованости. Кемализму такође фали масовност, па чак не постоје ни паравојне снаге које би дисциплиновале јавност. Са друге стране, Иран карактерише значајан утицај немачког и италијанског фашизма, посебно немачког, услед економског повезивања, што је подстакло и ширење дела нацистичке пропаганде уз одобрење државе, иако је фашизам и даље био легитимна основа за кажњавање. Ипак, како наводи Пеовић, опет остаје питање да ли исламски револуционарни режим може бити фашистички, јер иако је режим анти-либералан и анти-конзервативан, партијски живот (иако ограничен) није предвиђен за укидање. Фашизам у Северној Африци и на Блиском истоку такође остаје недоречено питање. Иако су се и у овим регијама 30-их година појавили покрети са униформисаним кошуљама, који су имали европске узоре, ипак су остали ефемерне појаве, те никада нису постали ни приближно масовни покрети. Напослетку се чини, како закључује Пеовић, да арапски социјализам, који се раширио у Египту, једино испуњава све критеријуме одређења фашизма, док баасизам, који се поделио на два покрета, не дели све основне елементе на Грифиновој скали.

Слађана Ћурчић, истраживач-приправник, 
Институт за европске студије



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , , , , , ,

Оставите коментар