Слободан Владушић: Загреб слави сваки трактор пакла ,,Олује”

Не знам ниједан народ који истребљивање слави као свој најзначајнији национални празник, каже Владушић

Слободан Владушић (Фото: Глас Српске)

Током свих ових година симбол „Олује“, чини ми се, за највећи број грађана Хрватске је постао трактор, који се користи чак и као емотикон. Из тога се може закључити да Хрватска, славећи „Олују“, не слави војну победу, него етничко чишћење Срба, односно – с обзиром на искуства из НДХ – довршетак тог етничког чишћења.

Постоје народи који су у својој историји протеривали или истребљивали припаднике других народа на територији коју су видели као своју, али јa не знам ниједан народ који то истребљивање слави као свој најзначајнији национални празник. Други народи се таквим стварима баш и не поносе. Зато сматрам да би за све, укључујући и сам хрватски народ, било добро када би Хрватска престала да у том трактору види свој највећи допринос историји. Тако би могли да се створе предуслови за бољи однос између Срба и Хрвата.

Овако је то, нажалост, врло тешко.

У данима још једне годишњице обележавање злочиначке акције „Олуја“, овако, за Новости, говори Слободан Владушић, писац и есејиста. Доцент на Одсеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду за свој први роман Forward добио је награде „Борислав Пекић“ и „Златни сунцокрет“, док је студија Црњански, Мегалополис овенчана наградом „Исидора Секулић“. Уследили су романи Ми, избрисани и Велики јуриш, а његов последњи роман Омама, у коме се као један од главних јунака појављује Милош Црњански, био је један од најомиљенијих протекле године. Владушићу нису стране ни политичке теме, па се, у разговору за наш лист, осврће и на последња дешавања на Косову и Метохији.

– То је наставак континуиране тежње Албанаца да очисте простор Косова од Срба – каже Владушић. – Ту су ствари јасне. И јасно је да ми Србима у јужној српској покрајини треба да помогнемо и то не само онда када су жртве насиља, него увек: сваког дана, сваког сата, сваког минута. И на све начине.

Слободан Владушић: Ово време уцена више подсећа на 1914, него на 1999.

Шта би, према вашем мишљењу, требало најпре учинити како би се односи Београда и Приштине нормализовали?

– Једини однос који постоји између Србије и Косова јесте тај да је Косово део Србије. Друго је питање да ли се могу нормализовати односи између Србије и Албаније. Вероватно би то било могуће, уколико би се Албанија одрекла тежње да створи Велику Албанију. Мислим да у том смислу време није на њиховој страни, али да реална опасност да се то догоди постоји и даље. У сваком случају, постојање Велике Албаније значило би да свака сила која баци поглед на Балкан гледа да најпре задовољи интересе Албанаца, као најмоћнијег и политички најкохерентнијег народа. А то свакако није у интересу Србије. Дакле, добили смо неку врсту домаћег задатка да спречимо да се тако нешто деси.

Шта мислите да је разлог што су теме из новије српске историје, попут погрома на Косову, ратова деведесетих, НАТО бомбардовања, недовољно искоришћене у нашој књижевности?

– У књижевности, као и у свим другим делатностима, преoвлађују медиокритети. Неки медиокритети могу да буду врло успешни, али такав успех само потврђује њихов медиокритетски, филистарски поглед на свет. Успешни су зато што су медиокритети, а не зато што нису. А бити медиокритет у књижевности значи бити рачунџија. Пошто је аутошовинизам официјална идеологија у Србији – јер нико овде није штетио због аутошовинизма, а многи су се, богами, и окористили – то значи да тема национа и његове судбине данас није исплатива у Србији. Незаинтересованост за колективну судбину, што значи и за колективну будућност, ти аутори махом компензују заинтересованошћу за националну пензију или чланство у неким националним институцијама, које се плаћа. Пошто је то исплативо, ту сви „грађани света“ постају „националисти“. Дакле, нација је „зло“, али не и национална пензија, која се узгред буди речено, базира на концепту нације који је добар део тих људи пљувао добар део свог живота.

Шта је за вас, у најкраћем, Мегалополис, осим ваша инспирација?

– Када сам почео да пишем своју докторску дисертацију о Црњанском, мегалополис сам писао малим словом и то је био само један од назива за велики град. Постепено, Мегалополис је постао за мене појам који означава огромну промену која се догодила на Западу после Хладног рата. Примера ради, током Хладног рата сматрало се да је Запад бастион демократије, за разлику од тоталитарног Истока: данас се на Западу пише о постдемократији и неофеудализму; веровало се у хумани капитализам, а данас се пишу књиге о постхуманизму, док економске разлике између најбогатијих и такозваног средњег слоја никада нису биле веће. Најзад, највећи део хуманистичког културног наслеђа на Западу се данас једноставно одбацује и брише. Зато је Запад престао да буде Запад и постао је, нажалост, нешто друго – Мегалополис.

Слободан Владушић: Одбрамбени модернизам и културна герила у доба Мегалополиса

Постоји ли механизам да у овом модерном робовласничком времену сачувамо личност?

– Није једноставно одговорити на ово питање у две-три реченице, али ћу покушати: ако желимо да будемо слободне личности, а не робови Мегалополиса, треба да учинимо све супротно од онога што нам се саветује. Примера ради, када нам се каже да треба да бринемо само о себи, онда то значи да треба да што више бринемо о ближњима. Усамљен човек је, наиме, беспомоћан човек, а група међусобно блиских људи још увек има могућност да заштити себе и оно што им је важно.

Шта вас је подстакло за писање Омаме?

– Ако се упореде пролог и епилог Омаме, видеће се да је прича заправо садржај свести писца у току једног јутарњег полусна. Тај полусан је, дакле, био заметак Омаме.

Зашто Црњански, а не неки други писац?

– Сви велики писци, па тако и Црњански, јесу људи свога доба, а мало и доба чији долазак наслућују. Када Црњански на једном месту у Роману о Лондону каже како Лондон не припада ни Енглезима који у њему живе, он је врло добро наслутио Мегалополис у настанку. То је један од разлога зашто је Црњански велики писац, а српска књижевност велика књижевност.

Слободан Владушић: Лик ствари које ће доћи – Црњански и Берлин 1928. године

Колико савремени медији утичу на површност читалаца?

– Читалац из 19. века није исти као читалац из 21. века, па ни књижевност не може да буде иста. Данашњи човек се налази пред огромним „шведским столом“ прича, слика и звукова, и волео би све да проба – раније није било тако. Отуда и површност. Међутим, на основу порука мојих читалаца могу да закључим да још постоје људи који у мојим романима проналазе значења и везе које изненађују и мене као аутора. На неки начин, ти читаоци су коаутори мојих романа и ја сам им на том коауторству захвалан.

Књига

Какав је положај српске књижевности у односу на друге?

– Мислим да је српска књижевност у прилично добром положају, а разлог је једноставан: овде још увек постоји тржиште књига, што значи – извесна количина слободе.

Слободан Владушић: Нобелова награда за књижевност Мегалополиса

Надате ли се да ће овог октобра бити сајма књига у Београду?

– Надам се, само не знам да ли ће нада бити довољна.

Опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану Косова и Метохије/Искра, 7. 8. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

5 replies

  1. опет грешке…људи који су предуго или сасвим, били у Србији, који не познају ова крајишта – погрешно описују: хрвати не славе истребљење (у историји НИКАД НИКОМЕ није пошло за руком да истреби ниједан народ који је иоле био захваћен модернизацијом), већ истеривање Срба из Хрватсек; па толико су смотани да ни то нису успели, него је Срба и даље остало 200 ињак хиљада; Хрбвати су непсообно за истребљење, за екстерминацију су се показлаи недовољно способни пазите сад: чак и најмоћнији тада Немци: према тада најнемоћнијима Јеврејима!!!!!!! који ни пушке нису имали – па је побијено на срећу ”само две трећине” – ипак је трећина остала; код нас – трећина је у Другом рату успела: неспособне кукавице, бре, шта вам је;
    Владушић их издиже на идући ниво, који не заслужују; и који само штети (што се види искрено) његовом књижевном аутпуту;

    6
    9
  2. Хрвати су у суштини учинили услугу Србији јер су ти људи попунили демографски празан простор у селима Србије а богме и у градовима су нашли своје пребивалиште. У суштини Хрвати су омогућили демографску консолидацију Србије али економску јер су њихови бивши грађани почели да дају допринос развоју Србије.
    Питање је ко ће у Хрватској да попуни тај празан простор?!
    Мигранти са Блиског истока??? СУмњам да ће Хрвати бити одушевљени а ни ти мигранти Хрватима нису одушевљени.
    Мигранти из Украјине??? Сумњам да постоји такво расположење.
    Итд.

    4
    11
  3. Историчар Предраг Марковић пореди Анту Павелића и Николу Калабића, повлачи неке паралеле.
    Њему Павелић је изгледа милији од Николе, онако у дубини душе.
    Кад смо код те теме, видех комуњарског историчара који нема аргументе али има СПС књижицу **** *** ***

    Лало из бирцуза, шта велиш на то, то је ипак твоја служба и партија 🙂 никада ви „из бирцуза“ нисте били, нити сте сада за национално измирење и јединство, а још поготово ви „из бирцуза“ а пореклом из ЦГ сте увек вукли за вашу службу и државу. А омиљена метода и дисциплина вам је – релативизовање, кад год упрскате, увек релативизујете и у сопственим очима сте безгрешни, џаба вам шатро хладне анализе кад сте сјебали и у овом интер-регнуму, џаба вам анализе шта се збива и шта ће бити када сте сјебали личност-кадар предоређен и припреман за ово време, а у суштини то шта називате „доследност“ је не само болест него и зло. Џаба руска долазећа победа кад сте …
    Лало „из бирцуза“, волиш те који раде за крватску службу а Хрватска их протерала, зашто ви „из бирцуза“ само протежирате све наопачке…у Јајцу наопачке направљени. Кад ћеш Лало „из бирцуза“ да, како сам рече „ослобађаш дедовину“, најавио си да ће „освјежити“ и …

    12
    3
  4. @Да се скину образине и видимо ко је ко
    Нисам знао да Лале живе у Шумадији али добро де не смета ми.
    Разумем да су неки скептични на сабраћу коју је нужда натерала да емигрирају у Србију. Има их и у мом комшилуку на селу код моје фамилије. Купила је породица сељака из Хрватске напуштену кућу. Да нису они дошли кућа би пропала и нико ту не би живео. Овако њих четворо раде и стварају и порез плаћају. Јесте да је домаћин сумњив али овде на селу никакву штету не може да нанесе. Једино нам смета његова латиница јер је умрлица његове баке била на латиници. Вероватно нам је терао инат али знамо да ће лећи на руду јер смо му рекли да га у кафани не зовемо на пиће док не почне да користи ћирилицу. А воли да попије.
    Знамо да у граду има Срба из Хрватске који су “регрутовани” (уценом, претњама, …) да раде за Хрватску обавештајну али то нама није проблем јер се човек похвалио и рекао је да водимо рачуна шта говоримо јер то мора да поренесе где треба успут намигујући. Можете мислити шта причамо у његовом присуству стално намигујући.
    Дедовина се ослобађа памећу а не белим бубрезима јер се тада добије оно између белих бубрега. Када је неко јачи прво га убедити да сте јадни и бедни, шака јада такорећи, кукавице, …. а онда када се опусти помогнете му да оде у вечна ловишта.
    Кад сам храбар да непријатељима свашта кажем у присуству дежурног обавештајца Хрватске обавештајне службе прво намигнем да присутни схвате шта стварно хоћу да кажем а онда распалим. Свима је јасно да пумпам извештај нашег Србина из Хрватске мада је такође свима јасно да тако нећемо да радимо јер нисмо толико глупи да јавно најављујемо своје планове.
    Неће непријатељи да бирају тренутак када ћемо да кренемо већ ћемо ми то одредити у договору са пријатељима. Џебане има, ратне машине су подмазане, људи се у тишини обучавају (фитнес клубови, теретане, кампови за љубитеље природе, …), никоме није сумњиво што су продавнице војне опреме скоро све што имају распродале у последње три године. Интересантно је да Украјинци на неким просторима које зовемо “дедовина” интензивно откупљују земљу и имовину.Ах да. То су Руси са Украјинским пасошима који ту планирају да остану.

    2
    6
  5. Када чујем или прочитам да су протерани „из Хрватске“ спопадне ме мука. Они су живели, као и њихови преци, у српској земљи, која се на крају звала Српска крајина, а пре тога Војна крајина, или Војна граница. Ово што се зове „Хрвати“ (а што у значајној мери чине преверени и преименовани Срби) протерало их је, дакле, из српске земље. Жалосно је што то многи међу нама не виде (или неће да виде).

Оставите коментар