Слободан Владушић: Одбрамбени модернизам и културна герила у доба Мегалополиса

Судбина нам зависи од тога да ли ћемо овладати вештином одбрамбеног модернизма – да ли ћемо бити у стању да стварамо модерне приче и слике у којима ћемо неговати хуманистичке вредности и национални идентитет 

Слободан Владушић (Фото: Лагуна)

Један просечан аутошовиниста у Србији – онај коме то није радно место, односно (плаћено) занимање – сматра да живи у земљи подељеној на две групе људи: оне „модерне“ и оне „конзервативне“. Први, „модерни“, којима припада он (или она) јесу „образовани“ и „културни“, дакле „урбани“, и они су на страни „прогреса“; они „конзервативни“ су, по њему, људи „некултурни“, „необразовани“, „заостали у времену“ – нека врста терета којег се свет мора ослободити да би напредовао.

Није срамота ако неко жели да буде модеран, али јесте срамота ако дозволи да буде манипулисан, а подела на „модерне“ и „конзервативне“ јесте управо једно такво оруђе за манипулацију. Та подела је наметнута да би прикрила једну другу, истинску поделу која одређује наше доба, а то је подела на антихуманистички Мегалополис и хуманистичку државу.

Разјашњења

Шта је Мегалополис? У најкраћем, то је тип друштва у који се преобразила цивилизације Запада после пада Берлинског зида 1989. године и то не вољом њених грађана него вољом њене олигархије. Мегалополис није само „велики град“ већ тип организације живота у коме влада економски тоталитаризам. Економски тоталитаризам означава стање у којем економија управља свим другим сферама друштва. Примера ради, у Мегалополису се научници не баве истраживањем истине, већ зарађивањем новца, што значи да су спремни да фалсификују истину, ако тако могу да зараде; у Мегалополису се медицинска нега не добија, већ се купује; медији нису савест државе, већ public relation служба или група за притисак која ради у користи власника или клијената, а то сигурно нису читаоци или гледаоци, а још мање запослени новинари.

Грађанин државе има нека права зато што је грађанин. Насупрот томе, у Мегалополису, грађанин постаје намештеник једне велике Корпорације у којој му ништа није дато здраво за готово. Напротив, она непрекидно проверава његову економску исплативост, будући да корпорације опсесивно верују да постоје трошкови који се могу смањити (тј. радници који се могу отпустити/избацити из Корпорације). То је онтологија профита: да ли ће човек постојати или неће постојати у Мегалополису зависи од тога да ли постоји или не постоји у економским токовима Мегалополиса. Исто као што су нацисти у Хитлеровој Немачкој непрекидно чистили своју „аријевску“ расу, тако Мегалополис непрекидно чисти своје ходнике од свих „сувишних“ људи, који узалуд троше ресурсе љубљене нам зелене планете. Умирање се охрабрује – број умрлих од предозирања опоидима се повећава, олакшава се еутаназија – док се истовремено рађање новог живота обесхрабрује стварањем атмосфере у којој мајчинство постаје увреда за жену.

Извор: Печат

Некадашњи грађанин државе који је током Хладног рата на Западу још могао да ужива у демократији, социјалној правди и праву на приватност, и који је заузврат веровао својој држави и влади коју је бирао, у Мегалополису постаје биочестица као и сваки други роб у историји: када више није економски рентабилан, он треба да нестане и уступи своје место ономе ко јесте, односно ономе ко је још јефтинији од њега, а то су сада, најчешће, несрећни емигранти којима је Мегалополис уништио државе.

Мегалополис је, дакле, државно уређење у коме олигархијска мањина влада над већином, односно робовима, некадашњим грађанима чија су демократска права сведена на фарсу, а чија је моћ рационалног просуђивања уништена заједно са уништавањем образовања. Мегалополис карактерише велико раслојавање – да употребим термин који је недавно овде употребио Филип Живановић – односно велико осиромашење средње класе и, према томе, њен нестанак. Друга последица је отворени антихуманизам: олигархија, захваљујући свом богатству и политичкој моћи, стиче приступ високим технологијама, чиме жели да себе обоготвори, односно претвори у човеко-богове (homo deus), док би њени робови били сведени на ниво човеко-животиња, односно биочестица. О томе запањујуће отворено говори Харари у свом Homo deusu, манифесту антихуманизма у Мегалополису: „Ниједно истраживање наше божанске будућности не сме да занемари нашу животињску прошлост, нити наше односе према другим животињама – зато што су односи између људи и животиња најбољи модел који имамо за будуће односе између суперљуди и људи.“ Када каже наше, Харари, наравно, мисли на олигархију, а не човечанство у целини, јер да мисли на човечанство у целини, питање односа суперљуди и људи се не би ни постављало.

Бити „модеран“ је пристанак на назадовање

Један други гласник Мегалополиса формулисао је то другачије, обраћајући се свима нама, укључујући ту и просечног српског аутошовинисту с почетка текста. Казао је: „Нећете имати ништа, и бићете срећни“, а хтео је заправо да каже ово: нећете имати ништа, па ни свој живот, јер ћемо ми располагати вашим животом, као што човек располаже животом животиње, а ви ћете на лицу морати да имате 😊, тј. да будете покорни и верни као пси, осим ако не желите да вас пустимо да умрете од глади или неког вештачког вируса.

Шта је „Велики ресет“: Како моћници замишљају будућност света

Бити „модеран“ данас, на језику који нам Мегалополис намеће, значи пристати на ово назадовање у доба робовласништва, било из страха, било из жеље да се у томе нешто индивидуално профитира, као што је и у нацистичкој Немачкој или НДХ било људи који су профитирали од концлогора.

На истом том језику Мегалополиса, свако ко се супротставља овом антихуманистичком типу друштвеног уређења биће именован као „конзервативан“ (а у следећој реченици, наравно, као „фашиста“). Дакле, ваш „конзервативизам“ и „фашизам“ састоји се у томе што не желите да престанете да верујете у хуманитет, односно у концепт човека по коме је он вредан зато што је човек – како то тврди секуларни хуманизам, наслањајући се на хришћанско учење по коме је посебност човека у томе што је он настао по подобју Божјем. То је основно. Да бисмо очували ову сакралну и секуларну хуманистичку свест, потребна нам је заједничка творевина која је довољно моћна да се супротстави Мегалополису, а то је држава. (Намерно је пишем малим словом.) Да би држава постојала, мора да постоји нешто што њене становнике обједињује, нешто што их спаја и супротставља Мегалополису: то може да буде национални идентитет, свест о заједничком језику, култури, историји, заједничкој самосвести, али исто тако и државни патриотизам, који повезује припаднике већинског народа с припадницима других народа који живе у тој држави, а који се развија из осећања правде и праведности, пре свега остварене социјалне правде у тој држави. Социјално праведна држава је хумана држава у којој они који имају мање, имају довољно да живе исто онако достојанствено као и они који имају више, јер достојанство не зависи од богатства већ од људскости. Осећање социјалне правде чини да људи у таквој држави могу да једни друге доживе као ближње, без обзира на све разлике које између њих постоје; међутим, да би се дошло до социјалне правде, потребно је да држава буде у што је већој мери суверена, будући да се социјална правда од Мегалополиса не може очекивати: напротив, Мегалополис тежи да укине социјалну правду и да, као што сам показао, раслоји друштво на мањину која влада и већину која стрепи за свој живот, па зато непрекидно глуми срећу (као они модели на ТВ рекламама).

Као што видимо, бити конзервативан у доба Мегалополиса значи сачувати хумане вредности као што су вредност човека (и сакрална и секуларна), национални идентитет, државни патриотизам, суверенитет, блискост. Није случајно што Мегалополис на све начине покушава да сатре ове вредности: и у сфери науке, и у сфери медија, и у сфери образовања и у сфери политике.

Слободан Владушић: Нобелова награда за књижевност Мегалополиса

Ово су попришта рата за вредности у коме тренутно учествујемо.

Да би се у том рату победило, потребно је најпре ликвидирати наметнуту поделу на „модерно“ и „конзервативно“.

Мегалополис би највише волео да се сви ми којима је стало до хуманих вредности повучемо из света у пећине и шуме и да са гађењем признамо да, ето, морамо да имамо имејл, а најрадије не бисмо имали ни то. То што сам описао јесте, међутим, само знак анахроности. Тако се може неговати сујета властите лажне величине којој је потребан празан изолован простор без других људи, али се тако не може победити Мегалополис. Не може, јер пристајемо на улогу заосталих „конзервативаца“ коју нам је наменио.

Уместо тога, хумане вредности можемо да бранимо само путем одбрамбеног модернизма. Укратко речено, одбрамбени модернизам је вештина преузимање модерног језика или модерних оруђа које је створио Мегалополис, да би се тај језик и та оруђе употребили за одбрану онога што је Мегалополис тим оруђима желео да уништи. Од одбрамбеног модернизма све зависи: ако нам је ова вештина недоступна, или ако немамо храбрости да је упражњавамо, Мегалополис помоћу модерних слика и прича мења наше стање свести и претвара нас у биочестице, односно робове. Ако пак овладамо овом вештином, те имамо храбрости да је користимо, постајемо културна герила.

Одбрамбени модернизам и културна герила

Најочигледнији пример одбрамбеног модернизма у Србији данас је Београдски синдикат, који је на реп превео Косовски завет. Тиме је практично поновио дело Милана Ракића, који је 1906, у јеку престижа модерне француске поезије у Србији, превео Косовски завет на француски дванаестерац, односно стих од дванаест слогова који је одменио наш епски десетерац. Ракић је посредно сугерисао: стихови се мењају, али Завет остаје. Постоји оно што је непромењиво и оно што је модерно, што одговара духу епохе, језику који та епоха разуме, који сматра модерним, а који ће се у будућности променити; тада ће оно непромењиво и непролазно, што се чува по сваку цену, наћи другачији, али исто тако модеран начин изражавања, дакле, чувања.

Београдски синдикат (Фото: Никола Скендерија/Вечерње новости)

И сâм сам на неколико места у својству културног герилца упражњавао вештину одбрамбеног модернизма. На пример, својевремено када сам постао уредник Летописа Матице српске, најстаријег књижевног часописа у Европи. Мегалополис ми се подсмехнуо, шапатом да одавно живимо у цивилизацији слике, а не речи. ОК, помислио сам и ангажовао свог пријатеља Марка Станојевића, дизајнера који се школовао у Милану, а који сада предаје у Хонгконгу, да дизајнира нову насловну страницу Летописа, што је он и учинио у форми своје донације Матици. Тако је Летопис добио ново, модерно паковање: најстарије мора бити модерно, иначе старина постаје анахроност. Онда сам му додао рубрике које одражавају дух епохе: летопис сурфовања (где су представљани сајтови из домена културе), филмска критика и блог, у којима су, јасно, сарађивали млади људи којима су те рубрике биле блиске. Затим сам у то паковање почео да уграђујем субверзивни садржај, као када је Павић, постмодерним језиком Хазарског речника, исприповедао причу о нестанку једног народа – што је тема коју постмодерно мишљење жели да укине. Схватајући да Мегалополис настоји да књижевност сведе само на политичку коректност и да јој сузи домашај само на питања стила и приватне приче, ја сам Летопис уређивао герилски, као прозор у тотални свет, где је књижевност само начин на који свако од нас изражава ту колективну и целовиту слику света. Зато су се у мом концепту Летописа могли наћи, један поред другог, и текст о видео-играма и текст о средњовековној српској књижевности и приказ неког холивудског филма и блог о посети Грачаници и боравку у хотелској соби у албанском хотелу, на самој граници српске енклаве, соби у којој имате на располагању приступ десетинама ТВ канала, од који ниједан није српски. Мегалополис је желео да ме сведе на појединца; ја сам одговарао колективним тоталитетом света у најмодернијем паковању који је Летопис у том тренутку могао да има.

Летопис Матице српске, јун 2022. (Извор)

Дакле, наша судбина сада зависи од тога да ли ћемо овладати вештином одбрамбеног модернизма, односно да ли ћемо бити у стању да стварамо модерне приче и слике у којима ћемо неговати хуманистичке вредности и национални идентитет. Ако из било ког разлога не будемо у стању да развијемо тај модерни стваралачки потенцијал у суочавању с Мегалополисом, преостаћемо нам само то да дрхтимо од страха у сиромаштву, са гаћама пуним фекалијама, и императивом да се у том смраду и страху непрекидно смешимо пред господарећом олигархијом – 😊 😊 😊 😊 😊 😊 како никако не би помислила да нисмо суперсрећни и да у свему томе не уживамо као никада у животу.

Допуна наслова и опрема: Стање ствари

(Печат, 24. 6. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

9 replies

  1. Kompjuter mi pusta svoju elektronsku dusu, pa samo ovoliko. Gde je tekst o prvom borcu protiv Megapolisa koji, trenutno, igra na rasistickom turniru u Vimbldonu? Kada se setim samo komentara zasto nema vecu podrsku iz Rusije (a po ruskim portalima je imao svu)!

    11
    6
  2. Одбрамбени модернизам – оксиморон. Немам жељу за персифлажом, коментар је зато кратак – не бива господине Владушићу, не стоји у истини Ваш предлог. Зашто ? Зато што је МЕГАЛОПОЛИС гранично оповршење, објективација и банализација ( овим “ објективација “ још и дајем на значењу ) модернизма.
    Ђоковић је потврда овога што написах. Ако му је рачунар и испустио душу, @R. Fitzsimmons зна да ме је ободрио и пронашао у сагласју његов коментар. До његове голубије, живе душе доспеће старомодни голуб писмоноша да му јави…

    10
    4
  3. Ne znam zasto me prica o Megalopolisu nekako asocira na vise puta postavljeno I nikada odgovoreno (to izgleda postaje obicaj) pitanje o broju zrtava u Ausvicu?

    12
    4
  4. Тешка је тмина

    Тешка је тмина
    Притишће празнина
    неРијечи гризу
    Ждере нас шупљина

    Мртва је суштина
    Нариче врлина
    Суза је ово
    Долина

    А Сунчев зрак
    Разгони мрак
    Будан сам
    Чекам на знак

    Момчило

    19
  5. @Зоран Николић (Ваљево)

    „Одбрамбени модернизам – оксиморон.“

    По дефиницији Рамба Амадеуса, оксиморон је морон који је оксидирао.

    Шалу на страну, одбрамбени модернизам не само да није оксиморон него је једино могуће стање, ако модернизам разумемо као савременост. Да је требало да живимо у 12. веку а не у 21. тако би и било, али није па морамо да носимо крст нашег доба.

    Модернизам је и то што ове поруке куцамо на тастатури компјутера и свако од нас, ма где био, може да их чита на телефону док чека кафу. Не морамо да се довикујемо с брда на брдо ООООЈ МИЛИСАВЕ ‘АЈДЕ ПОТЕРАЈ СТОКУУУУ!!! Модернизам су и Кинжал, Авангард, Циркон и Сармат. Модернизам су и текућа вода, канализација, струја, антибиотици, и четкице за зубе. Не верујем да би и један посто нас овде издржао да живи и у деветнаестом веку, а камоли у дванаестом.

    Коментар о Ђоковићу нисам разумео уопште, али ја ич не пратим спорт, до тога да никада у животу нисам био на утакмици и нисам гледао ама баш ни један Ђоковићев меч икада јер ме све то апсолутно савршено 1000% не занима. Е сад, да ли ово значи да сам не-модеран или ултра-модеран, ко би то могао да одреди?

    5
    8
  6. @Марк Еугеникос
    Мој коментар на текст господина Владушића, и већина мојих коментара на @стањествари јесу немушти и крхки покушај(и) да језиком покажем осећање СМИСЛА које, слабо ми полази за језиком, што само залучује то осећање – није слово о повратку, но о уздизању и превазилажењу бесмисла модернизма. Благодарим Свеблагом Светворитељувору што ме је у вртлогу супермегагигахиперпостмодернизма додирнуо, никако одбрамбеним модернизмом, осећајем уздизања и осећањем СМИСЛА, слободе и заветне укорењености у СМИСАО, у оном маленом “ тренуту “ НАДВРЕМЕНА, када вечност пробија у време, а то су они часи Божанственолитургијских Литија у Његошевим, Србским брдима и Његошевој Боки – Те су Литије изнедриле и Литије у Ваљевској епархији и то су били моји најсвечанији и најрадоснији одјеци СМИСЛА у мени… Моје уздизање и надилажење јаловог модерног, нововековног света и историје. А онда је гојко и сви као гојко испразнио литије од Смисла и удахнуо таштост и баналност модернизма, али није о томе реч. Реч је да су те Литије надахнуле и осмислиле духовно искуство Београдског Синдиката и све што се у том духовном искуству уздигло и узрасло. Уздизање и превазилажење, да завршим, били би јасно пројављени у Летопису Матице српске да га је господин Владушић обогатио, на пример, Гогољевом Божанственом Литургијом на црквенословенском, руском и србском језику… Новак Ђоковић би, ја тако осећам, превазишао мегалополис у себи личном литијом неодласка у Мелбурн, неодласком да види вучића, неодласком на Вимблдон, тако би помогао себи онако како, Богу хвала и слава вавек, помаже Србље страдално на Космету. Да, предстоји нам катакомбални мартиријум, подвижништво од немила до недрага, распеће и старозаветно и новозаветно. Ропски крст смрти и Часни Крст Васкрсења. Разбојник са леве стране, дубоко верујем, био је герилац, одбрамбено модеран…

    14
  7. @Зоран Николић ( Ваљево )
    Амин

  8. До сада најбољи текст о природи печатељствујушчег родољубља.
    Све је ту: пригодно почиње заједљивим а неустрашивим освртањем на страшне аутошовинисте и њихову језичко-појмовну мутљавину.
    Следи упућивање, колико бесујетно толико и нерадо, на сопствени кровни појам – Мегалополис -, чија се привидна неодређеност убрзо показује као његова моћ, и то аглутинативнo – апсорпционa: шта год баците на њега, ту се лепи, остаје и сраста – стари и нови фашизми и нацизми, трансхуманизам, глобализација, антихуманизам, мамонизам, ропство, велики ресет, … и први бисер – економски тоталитаризам, а убрзо и други – онтологија профита.
    Затим једна рутинска професорска херменеутика WEF-Швабове најаве-претње (нећете имати ништа у ствари значи да нећемо имати ништа …), па мало повезивања секуларног хуманизма са хришћанским учењем, и онда, након нешто бабичења, једна, дозволите, мегалодијалектика – … да би се дошло до социјалне правде, потребно је да држава буде у што је већој мери суверена …., још мало помињања социјалне правде (ипак је друг Печат лично прешао дуг пут до ње: СКЈ/СКС – СПС – нешто)
    Полако се прилази поентирању првим експлицитним „ми“ – … да се сви ми којима је стало … , а онда се оно, поентирање, вешто одлаже увођењем у ствари крунског појма овог текста – одбрамбеног модернизма, и то на начин како је једино и могуће – изашлог из личног герилског (приметити промишљеност: ни партизанског ни четничког!) искуства. Све фино проткано опет личном и професорском модерношћу (реп, филм, субверзија), и ту је и једина мана, више омашка знајући професорове преференције: Киш није поменут нити у реченици са Павићем, а ни уопште.
    Пошто изгледа да је самоцитирање дозвољено (по хуманистичком начелу – што је дозвољено Професору дозвољено је и орангутану): иронија, нарочито овако лоша, је јадно средство, но према свецу и тропар.
    Десна, наша, страна српске култур-политичке сцене је само трагично несавремена ( није са-времена), а не конзервативна па тиме не-модерна у значењу не-помодна, каквом би хтела да се представи. Опортунизам и надменост, модерно речено, добијамо за џ.

  9. @орангутан
    Ваистину

Оставите коментар