Пошто је очигледно да је одлука о давању аутокефалности МПЦ била изнуђена, онда господо архијереји имајте барем довољно храбрости да то и себи и нама признате, пише коментатор Марк Еугеникос на „Стању ствари“

Од првог тренутка кад сам прочитао да је СА Сабор СПЦ тако напрасно дао аутономију па аутокефалност МПЦ, нешто ми је сметало али нисам могао да то објасним једноставно и сажето. Но, како су се ствари мало слегле са протоком времена, сада мислим да могу. Најсажетије, сметају ми кукавичлук и неискреност.

Да ми је неко рекао пре месец дана да ћу се осећати изданим од целог Сабора СПЦ, рекао бих му да нема шансе да се тако нешто деси, што би се рекло, ни у лудилу. Јер, сви ми који пратимо дешавања у нашој Цркви смо нажалост навикли на појединачне испаде: среброљубље и раскошан живот, проневере новца (не мислим овде на покојног архијереја већ на случај из Патријаршије од пре петнаестак година), педофилију, итд. (Лично би ми било много драже да се Сабор брже и одлучније обрачунава са оваквим појавама јер, пре свега, саблажњавају обичне вернике, али се чланови Сабора изгледа не обазиру много на Лењинову опаску да су „највећа опасност мангупи у нашим редовима“.) Али, хајде да кажемо, то су појединачни случајеви.

Следећа категорија онога што ми смета је претерано гркофилство; многи који се врате са школовања из Грчке као да се преобрате, и одједном им је све грчко боље и аутентично, а наше је све погрешно. Не бих пуно о овоме јер је о томе већ доста писано, осим што ћу рећи да сам са блиским пријатељима из Београда – који су натпросечно добро упућени у црквена збивања и повезани у тим круговима – о овоме разговарао још пре двадесетак година, и да ни њима ни онда није било јасно шта је узрок томе. Понудићу могуће објашњење нешто касније.

Захтев Сабору СПЦ: Поништите одлуку о аутокефалности тзв. МПЦ!

Трећа категорија су скорији примери необјашњивог понашања:

– „Загреб и ја се волимо јавно.“ Где не рече „Ариље и ја се волимо јавно“, или „Жагубица и ја се волимо јавно“, или „Калиновик и ја се волимо јавно“, него баш то непокајано и некажњено легло усташтва и пургерске малограђанштине?

– „Усташе су се својим злочинима исписале из хрватског народа.“ Не, бре, усташе су себе сматрале цвијетом хрватства, а и већина Хрвата их сматра цвијетом хрватства, па ко си ти да им то оспораваш?

– „У Јасеновцу је страдало не више од 80 хиљада Срба.“ Дабогда ти не дали мира ни на овом ни на оном свету сви они које си намерно или случајно изоставио из тог броја.

И да не набрајам даље, свима је јасно. Опет рекох, то су појединачни примери, ваљда ће се дозвати памети.

Не лези враже.

Хајде да покушам да будем великодушан и да кажем, можда је давање аутокефалности МПЦ овако напрасно део неког дубљег плана, можда је у питању договор са Македонцима, можда ће све изаћи на добро. Пре пар дана сам гледао (одвојене) интервјуе са проф. Милошем Ковићем и са Александром Павићем на ову тему (а обојицу сматрам врло обавештеним, темељним и разумним личностима и у принципу могу да потпишем готово све што они кажу), и обојица су рекли, „немамо довољно информација, надајмо се најбољем.“ У реду, да говорим јавно, то бих и ја морао да кажем, јер заиста немам довољно информација. Али зато овде могу да нагађам.

Па пошто нагађам, хајде да цитирам два пасуса из саопштења СА Сабора СПЦ од 16. маја, онако како је пренето на Стању ствари, па да их сецкам:

– васпостављањем јединства на канонским основама и под условима важења канонског поретка на читавом подручју Српске Православне Цркве дијалог о будућем и евентуално коначном статусу епархијâ у Северној Македонији није само могућ него је и целисходан, легитиман и реалан;

– у дијалогу о њиховом будућем и евентуално коначном канонском статусу Српска Православна Црква ће се руководити само и искључиво еклисиолошко-канонским и црквено-пастирским начелима, мерилима и нормама, не марећи за „реалполитичке”, „геополитичке”, „црквенополитичке“ и друге сличне датости или за једностране иницијативе и не подлежући ничијим утицајима или притисцима;

Где су овде кукавичлук и неискреност? Ево баш у тврдњи да ће одлука о коначном канонском статусу бити донета „не марећи за политичке датости и за једностране иницијативе и не подлежући ничијим утицајима или притисцима.“

Онда се 18. маја већина чланова СА Сабора састаје са председником државе, и онда 24. маја у Скопљу Патријарх проглашава аутокефалност МПЦ.

Шта да каже човек осим, што нас бре лажете и како вас није срамота?

Сви знамо да је било притисака са разних страна: и источни папа Вратоломије (није штампарска грешка) из Истанбула, и колективни Запад и !”#$% из НАТО окружења; све је то било јавно и траје већ дуго. Да ли је и АВ притискао Сабор, не знамо са сигурношћу. Можда јесте директно, можда није. Ако није а они су овим хтели да му угоде, тим горе по њих.

Али пошто је очигледно да је притисака било и да је одлука о давању аутокефалности МПЦ била изнуђена, онда – господо архијереји – имајте барем довољно храбрости да и себи и нама признате да је одлука изнуђена. Ако си кукавица и признаш да си кукавица, могу да ти опростим тај кукавичлук. Не би требао да будеш на месту на коме си јер то место захтева храброст и одлучност, али барем признајеш сопствено ограничење. Али ако си кукавица а правиш се да си јунак, е то је неопростиво јер ме лажеш да би прикрио свој кукавичлук.

Ето зашто сам на почетку рекао да ми сметају кукавичлук и неискреност.

Допуштам да постоји још једно могуће објашњење другог горе цитираног пасуса из саопштења, где се каже да ће се СПЦ „у дијалогу о будућем канонском статусу МПЦ руководити само црквеним начелима, не марећи за политичке датости и за једностране иницијативе и не подлежући ничијим утицајима или притисцима.“ Приметите будуће време у тој реченици, СПЦ ће се руководити само начелима не марећи за утицаје и притиске. Циник би рекао, добро ако сте већ донели одлуку под притиском, онда можете да кажете да будуће одлуке нећете доносити под притиском, што је тачно али небитно јер сте главну одлуку већ донели. То је као када би проститутка која је проституцијом зарадила за стан и купила га, рекла „сигурно се нећу се бавити проституцијом да зарадим за стан“ јер више и не мора у будућности; али је то не чини поштеном женом.

Но ово потоње објашњење је још горе од првог, јер ако су спали на то да се баве софистиком да оправдају своје поступке, то је још горе него обична лаж.

Свети ава Јустин (Поповић): Катастрофално неправославним решењем питања МПЦ Свети Сава је поново спаљен (1964)

И шта нам остаје на крају? Горак укус. Чак и ако је давање аутокефалности МПЦ добро за нас (ма како дефинисали то добро) и део неког плана, зашто нам то, господо архијереји, не кажете отворено? Није ваљда војна тајна? А ако је изнуђено, као што сви видимо да јесте, зашто то не признате? Шта то кријете и од себе и од нас? Јер као што смо видели, кукавичлук се не да сакрити.

Као закључак, питам се какав тип личности може да се понаша овако, кукавички и неискрено? Кад се томе дода неумерено гркофилство и бесмислено повлађивање усташтву, једино објашњење је да се тако понашају особе са комплексом ниже вредности. Шокантно ми је, ако је вест о једногласно донетој одлуци тачна, да се баш нико није нашао у Сабору да се успротиви, да баш нико нема кичму. Нисам психолог, можда грешим, и волео бих да неко понуди бољи одговор ако га има. Ја не бих више о овој теми…

Коментатор с надимком Марк Еугеникос (Марко Ефески)

Наслов, скраћивање и опрема: Стање ствари

Categories: Разномислије

Tags: Јужна Србија, Македонија, Марк Еугеникос, СПЦ, Стара Србија, карусел, македонски раскол