Александар Миљевић: Стратегија растурања српског православља на Балкану

Давањем аутокефалности тзв. МПЦ наша Црква је „легла на руду“, дала све не добивши ништа, а Запад добио једну победу у овој бици против СПЦ на Балкану. Победу прилично важну, јер је формиран модел за будућност

Извор: Религија.мк

Сведоци смо сталних напада на СПЦ од стране Запада. Они и не крију да им је СПЦ највећи противник на Балкану, што су отворено рекла бар два висока америчка генерала у последњих неколико година, и стога непрестано раде на томе да се СПЦ на сваки могући начин ослаби, и ако је могуће – и уништи.

До сада смо могли да приметимо три крупне стратегије уништавања СПЦ од стране Запада: терор, екуменизам, и, најновији, притисак преко Васељенског патријарха, већ најмање 100 година најважнијег западног човека у Православљу.

Добрана Комненић: Атинагора (1886–1972, патријарх 1948–1972), амерички апостол за православље

Када кажемо терор мислимо на све облике уништавања свештенства, верног народа и храмова и манастира:

  • током сукоба на српским просторима Крајине, БиХ и КиМ од 1991. до 2004, као и све могуће облике претњи, асимилације по завршетку сукоба на просторима где су Срби, па и СПЦ, остали у мањини и незаштићени пред непријатељским властима (пре свега Хрватска, Федерација БиХ и Косово и Метохија, али и Македонија и Црна Гора);
  • током комунистичког уништавања СПЦ, јер је познато да су револуционарно освајање власти у Србији јако помогли баш западни бомбардери;
  • немачком дозволом за геноцид и покатоличавање Срба западно од Дрине током Другог светског рата у НДХ;
  • немачко-аустро-угарским геноцидом над СПЦ и српским народом на окупираним српским просторима у Првом светском рату.

Екуменизам је процес којим се СПЦ приближава западним римокатоличким и протестантским организацијама – намерно их не зовем црквама јер је једна света саборна и апостолска Православна Црква – које предводе Екуменистички покрет и процесе. Ти процеси, слично процесима придружења Србије ЕУ, воде ка томе да се СПЦ све више и више „усклађује“ у црквеним праксама и догматима са поменутим западним духовним организацијама. То води умекшавању Православних ставова и догмата, чиме СПЦ све мање остаје православна а све више постаје слична западним духовним организацијама, слично као што се српска држава и друштво све више усличује западним државама и друштвима на путу придруживања ЕУ. На крају тог пута, ако се са њега не сиђе, СПЦ ће прихватити све западне ставове и догмате, и следствено престати у потпуности да буде православна. Осим, вероватно, по имену – ако јој и то не узму.

Свети Јустин Нови (Ћелијски): Четири писма о екуменизму

И док се не деси неки нови рат, у коме ће као и увек терор над православним Србима и њиховом Црквом бити високо на листи приоритета, и док се не деси потпуна екуменизација СПЦ, јер је то процес који већ траје око 100 година, на важности све више добија трећа стратегија – притисак преко Васељенског НАТО-патријарха.

Управо присуствујемо једној таквој операцији, где се већ неколико година Васељенски патријарх меша у односе СПЦ и непризнате Македонске православне „цркве“. Прво је пре 2-3 године примио од такозване МПЦ захтев за аутокефалност, и поставио се као арбитар у том спору – иако за то није имао никакво право, јер то право има само мајка црква (а то је СПЦ). То је притисло СПЦ да уђе у преговоре са тзв. МПЦ да се не би десило да Васељенски патријарх поступи исто као у случају Украјинске православне „цркве“, где је такође, под притиском Запада, а да науди Русији и Руској цркви (коју је главни амерички геополитичар Бжежински по распаду СССР-а назвао главним противником Запада и САД), непризнатим расколницима дао аутокефалност. Тиме је Васељенски НАТО-патријарх учинио јак притисак на СПЦ да ради оно што деценијама није желела, да преговара о аутокефалности са тзв. МПЦ, јер – ако им аутокефалност не да СПЦ даће им НАТО, тачније Васељенски НАТО-патријарх. Потом је Васељенски патријарх прихватио тзв. МПЦ у општење са осталим православним црквама, непосредно пре „коначног договора“ СПЦ са тзв. МПЦ, и тако сигурно натерао СПЦ да у преговорима попусти и на неким тактичким стварима, које је можда могла да добије.

Све то се дешава у врло осетљивом тренутку рата у Украјини, где само Србија као држава није увела санкције Русији, а српски народ једини у Европи отворено у огромном проценту подржава руску државу у одбрани својих сународника у Украјини, јер смо ми све то већ прошли у ратовима 1991-1999. и добро знамо о чему је ту реч. И уколико би се десило да Васељенски патријарх дâ аутокефалност тзв. МПЦ, а не да то уради СПЦ, онда би се СПЦ нашла у позицији Руске православне цркве када је Васељенски патријарх дао аутокефалност расколницима у Украјини, тј. СПЦ би морала да прекине односе са Васељенским патријархом, што би нас одвојило од Свете горе, којом влада Васељенски патријарх, па тако и манастира Хиландар. Убрзо би, као у случају Украјине, за Васељенским патријархом кренуле све прозападно оријентисане православне цркве, које би телефоном позвао државни секретар САД Блинкен да им објасни да је признање МПЦ у њиховом интересу, и СПЦ би се нашла у истој позицији као Руска црква – нападана са свих страна, осим Руске и можда још неке проруске цркве, и прилично изолована. И наравно са јасном претњом да је следећа Црна Гора, у којој је опет НАТО влада на сцени, ако је икада и престала да буде.

Сабор Украјинске православне цркве прогласио пуну независност од Московске патријаршије

Вероватно је и држава Србија морала да подсети патријарха и Сабор СПЦ, који је – гле чуда – баш негде у то време био на ручку код председника Србије, да је стратешко опредељење Србије пут у ЕУ, што ће рећи на Запад, и да држави Србији у овом тренутку никако не одговара да се СПЦ позиционира као она која је против прозападног Васељенског патријарха и свих прозападних православних цркава које би одмах стале уз њега (као што су све антируске: Румунска, Албанска, Грчка, Пољска, Словачка… и ко зна које још), и да се услед сукоба око МПЦ нађе сама са Руском црквом. Јер би то био још један разлог да се српска држава напада од наших „пријатеља“ са Запада. А и шта ће рећи наши екуменистички западни „пријатељи“, као што је један од највећих српских „пријатеља“ папа? И тако је СПЦ „легла на руду“, дала све не добивши ништа, а Запад добио једну победу у овој бици против СПЦ на Балкану. Победу прилично важну, јер је формиран модел за будућност.

Пошто је ово, за сада, прошло овако добро, треба очекивати да се стара идеја о аутокефалности православне цркве у Црној Гори стави на тапет. И наравно, ту не мислим на оног кловна Мираша Дедеића из удружења грађана „Црногорска Православна Црква“, већ на претварање Митрополије Црногорско-приморске СПЦ у Православну цркву Црне Горе, чиме би се заокружила државност Црне Горе и, наравно, ослабила СПЦ. Тај процес одавно траје, још од комуниста, али у новије време га је погурао митрополит Амфилохије на више начина, од којих је најпознатији да је сам себи дао титулу архиепископа Цетињског, као и да већ дуго на званичним презентацијама и документима нигде не пише да је Митрополија део СПЦ (што се лако проверава на сајту Митрополије), а све у складу са црногорском самосталношћу. Уз НАТО владу, коју води Соросов Албанац и која ће то свим снагама подржати, играње на евентуалне људске слабости постојећег митрополита Јоаникија да постане први архиепископ Православне цркве Црне Горе (кад већ није постао Патријарх СПЦ, што је један од разлога који је у раскол одвео и украјинског епископа Денисенка када није постао патријарх РПЦ), победничко искуство из Македоније и – за сваки НАТО захтев – увек спремног Васељенског Патријарха, прилично сам сигуран да нећемо дуго чекати на овај корак.

Нова.рс: Патријарх и делегација СПЦ у Скопље путовали владиним авионом

Тада остаје још само да се формира Православна црква Босне и Херцеговине и да се Српска православна црква реално претвори и Православну цркву Србије, што је крајњи циљ Запада. Док је Додик на власти није вероватно да ће се то десити, јер се за сада он показао као једини српски политичар на Балкану који јасно и гласно брани српски национални интерес. Али, ако Запад успе да га смени, а све чини у том смеру и неће се стати – и кад видимо колико је Западу сервилна српска опозиција у Републици Српској – сигурно неће проћи много времена од померања Додика са власти када би Васељенски патријарх покренуо тај процес и у БиХ. И неће имати ко да га заустави. Осим евентуално руских тенкова…

А зашто, поред слабљења СПЦ, Запад гура овај процес, исти процес који је гурала и НДХ у своје време формирајући Хрватску православну цркву? Јер ће се истовремено, као и у Македонији, десити пратећи процес формирања црногорске и бошњачке нације одвојене од српске, а мало по мало и противне њој. Временом ће се вршити све јачи притисак на Србе, који ће остати без подршке своје власти – као некад у Македонији и сада у Црној Гори (и још не хвала Богу у Републици Српској) – да промене свој идентитет и престану да буду Срби ако хоће да раде у државној служби, остваре нека права и слично. А црквена структура у тим НАТО државама ће, милом или силом, пратити државу у свим захтевима ка својој српској пастви, тако да Срби неће имати коме да се обрате, јер те цркве неће бити српске, већ бошњачке и црногорске, па ће морати да мисле и о православнима из других нација тих држава, ма колико их мизерно мало буде у односу на Србе.

ПАТРИЈАРХ ГЕОПОЛИТИЧКИ: Признаћемо и Косовску православну цркву, чим то они или Вучић затраже!

И корак по корак све више Срба ће престајати да буду Срби, и у земљама око Србије (кроз процес отцепљења православних цркава од СПЦ), али и у самој Србији (екуменизацијом СПЦ). И проблем реметилачког фактора на Балкану ће за Запад бити све мањи и мањи, док потпуно не нестане и сви Срби постану некако другачији, некако више као Хрвати, Мађари, и наравно Немци.

И ма колико чудно звучало, кључ за дозволу овог процеса није у Вашингтону или Бриселу, већ у Српској патријаршији. Ако она буде одлучила да се супротстави свом распарчавању и промени идентитета, за њом ће кренути и велики део народа, па ће и странке морати о овоме да мисле. То није урадила у Македонији, већ је одступила под притиском и одсекли су јој руку.

Душан Илић: Не дамо светиње или их поклањамо (случај македонског црквеног питања)

Видећемо да ли ће је то освестити или анестезирати за даље ампутације и лоботомије.



Categories: Српско православно стање

Tags: , , , , , ,

2 replies

  1. Strategija rasturanja Srpskog Pravoslavnog
    Hrišćanskog Naroda i Srpske Pravoslavne Hrišćanske Crkve.

    Kratko ali činjenično tačno.

    Crno na belo.

    1054 godine, Rim i Rimski deo Hrišćanske Crkve
    prekida i izopštava ( sankcioniše, jezikom 19 i 20 veka) Konstantinopolj i Konstantinopoljski deo Hrišćanske Crkve.

    Od tada je:

    Konstantinopolj, Prestonica Hrišćanske Pravoslavne Crkve.

    Rim, Prestonica Hrišćanske Katoličke Crkve.

    Godine 1096 do 1099 Prvi Krstaški rat, Katoličke Crkve,
    Katoličkog Pape, na Konstantinopolj.

    Godine 1147 do 1149 Drugi Krstaški rat, Katoličke Crkve, Katoličkog Pape, na Konstantinopolj.

    Godine 1189 do 1192 Treći Krstaški rat, Katoličke Crkve, Katoličkog Pape, na Konstantinopolj.

    Godine 1202 do 1204 Četvrti Krstaški rat, Katoličke Crkve, Katoličkog Pape, na Konstantinopolj.

    Od četiri Krstaška Katolička rata, tri su prešla preko
    Srpskih zemalja, na putu za Konstantinopolj.

    Pljačka. Otimanje. Ubijanje. Paljenje. Odnošenje.

    Hrišćanski Pravoslavni Svet i Crkva je pred kolapsom
    od napada i osvajanja muslimana, i Konstantinopolj je
    pod dugogodišnjom opsadom.

    Vaseljenski Patrijarh Konstantinopoljski Josif Drugi i
    sve Pravoslavne Hrišćanske Crkve, traže pomoć od
    Hrišćanskie Katoličke Crkve.

    Odgovor je:

    Unijaćenje.

    Leta gospodnjeg 1439 godine, u Firenci, ( danas Italija)
    dolaze svi Patrijarsi Hrišćanskih Pravoslavnih Crkva, svo Katoličko sveštenstvo na čelu sa Katoličkim Papom, da POTPIŠU i PRIZNAJU, Katoličkog Papu za
    JEDNOG JEDINOG PAPU, u celome Hrišćanstvu.

    Unijaćenje.

    Samo jedan jedini Hrišćanski Pravoslavni Patrijarh,
    Srpski Nikon , nije došao.

    Unijaćenje je PROPALO.

    TI ( katolici) i TO ( unijaćenje) nama Srbima i Srpkinjama, nisu:

    NIKADA oprostili,

    NIKADA, zaboravili.

    Strategije.
    Datumi.
    Priče.
    Obećanja.
    Ugovori.

    Od 1439 godine, NIKADA, bez obzira na protok vremena, NEĆE značiti NIŠTA.

    Za RIM.

    Za Katoličku Crkvu.

    Za Katoličkog Papu.

    NIKADA.

    1389.
    1804.
    1908.
    1914.
    1941.
    1991.
    1995.
    1999.
    2004.
    2006.
    2008.

    DANAS. DAN.

    SUTRA.

    UVEK.

    Za sve sa pridevom SRPSKI. SRPSKA. SRPSKO.

    TI (katolici).
    TO (unijaćenje).

    TITO.

    a,

    TOTI. ( na katoličkom jeziku, SVE-ukupno).

    14
    1
  2. Јоаникија већ видим као Патријарха ЦПЦ , није џабе ишао у Скопље . Што каже г. Перић десило се „ Божије чудо “ што је тачно јер је ово аутодеструктивно чудо светских размера . Непокајани расколници , пљачкаши туђе имовине – 90% цркава у македонији подигли су српски владари , мучитељи српског народа пола века , изливима љубави једног човека уз саслужење многих „ Божјих људи СПЦ “ добијају сагласност да им констатинопољски папа да Томос . После хиљаду година појављује се нов народ и добија аутокефалност . Ово је чудо над чудима . Е сада бих волео док још траје братско сестрински љубавни жар , г. Перић учини бар једно дело које ће народ поздравити . Нека рехабилитује блаженопочившег Владику Артемија . Њему то није потребно он је са Оним Који ће свима нама дати по заслузи , потребно је нама ради наде да правда ипак побеђује . Ако је још у љубавном жару могао би и Епархију Рашко Призренску да врати у претходни статус ( нема смисла да будем саркастичан и напишем да епархији да аутокефалност , они нам нису непријатељи , јер бих тиме увредио Епархију у којој су честити људи ).

    20
    1

Оставите коментар