И опет склопим очи, па се пренем, / требала бих леш са себе да склоним, један, други, / леш са леша да преметнем. / Знам, деца су ми овде негде. Чујем их, чујем како плачу

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Пала сам на дно јаме. Мислим.
Можда је ово кост што ми се каменом чини.
Да није ових јаука и јецаја, последњих издисаја и удисаја
можда бих се одморила у овом мраку, можда бих заспала,
поверовала да сам само сањала крваву бајку.

И када ми се очи склопе по мом телу ударају руке, ноге
и крв лије, не отиче.
Никако јаук да престане, кукњава, лелек, запомагање.
Живих нас има и полуживих.
Кога дозивају у овој мрклој ноћи, а можда дан још увек траје.
Овде нико никоме не може помоћи.
Када би, Боже, уснули да нас не буде.

И опет склопим очи, па се пренем,
требала бих леш са себе да склоним, један, други,
леш са леша да преметнем.
Знам, деца су ми овде негде. Чујем их, чујем како плачу.
А ја бих само у сну да ме нема.
Испод и изнад мене гомила је меса. Нема овде човека.
Ми смо душу Богу у руке предали, овде су остала само тела.

А одозго крв и даље лије. Уста ми суши.
Не могу глас да дигнем. Деци лаку ноћ да пожелим.
Пипам своје ране. Седам убода. Не могу даље.
Да кренем, да се из крви извучем,
под небом, на земљи да умрем, не под човеком.

Ваљда ће сан убрзо доћи, ваљда ћу моћи да сањам
да сам вечерас под велом ноћи, да је ова ноћ посебно тамна
јер ближи се зима и дан краћа.
Боже, само да заспим. Очи да ми више не виде дана.
Овај дан ја не могу пред очима до гроба да носим.
Боже, узми ме сада, мој гроб ова је јама.
Сунце мени више не може да греје, киша узалуд крв ће да спира.
Крв моје деце.
Али је спрати никада неће, спрати је не сме!

Из збирке „Страдање“

Categories: Аз и буки

Tags: Јелена Ковачевић, геноцид над Србима у НДХ, страдање