Шта то још може да нас снађе? Да постанемо народ са историјском мрљом, држава којој нико више не верује јер је издала братски народ и највећег савезника који је гарант очувања нашег територијалног интегритета

Доносимо излагање Слободана Јанковића на округлом столу „Србија и Русија — нови изазови за старе савезнике”

Ових дана сећамо се дана победе над мраком Националсоцијалиста и фашиста. Победа коју су највише извојевали руски војници, како је признао и вођа тадашње Совјетије Стаљин. Управо због тога што су Руси били носиоци победе, последњих година то постаје мрско сећање у нарастајућем броју европских земаља.

Након тог великог рата у Европи вођен је грчки грађански рат, да би више од 40 година касније распад Југославије покренуо прве војне сукобе на европском тлу. Ти ратови протумачени су као припрема Запада за руски тј. постсовјетски простор. Такво је било тумачење руских познаваоца историје међународних односа Елене Гускове и Наталије Нарочницке, геополитичара Александра Дугина, али и многих овдашњих интелектуалаца, што је широко раширено и у свести обичног српског човека.

Рат који се распламсао на тлу на којем је поникла руска државност, потпириван у Грузији, Јерменији, Украјини и Казахстану, дочекан је у целом свету као борба добра и зла, као борба за боље сутра човечанства. У таквом рату улози су највиши. Берђајев указује (Руска идеја) да се месијанска идеја провлачи кроз целокупну руску историју. Истинитост те мисли се пројављује у оваквим временима. Данас постаје јасно да стара мржња према истоку опет буја широм Запада и да се нови крсташи и натисти, као духовни унуци нациста оружају и залећу на исток. Велика већина света не потпада под то лудило. Већина коју Вашингтон, Лондон, Берлин, Париз и Рим деценијама, па и вековима понижавају и чија богатства црпе, није више спремна да слуша диктат. Данас је јасно да се запад издвојио и да су читави континенти другачије опредељени. Западни свет запада и жели да нас повуче са собом ка дну. Тај свет у којем је завладала лаж преименована у постистину жели да нас натера да прихватимо, поверујемо и да се повинујемо њима.

Слободан Јанковић (Извор: Снимак екрана)

Али, историјски српски народ је био на страни истине и правде, на правој страни историје. Сада се као и много пута у прошлости пред српски народ и државу ставља избор на који су наши стари одговарали утемељени у светосавски и косовски завет. Од избора који ћемо донети зависи и наш опстанак. Опстанак и останак Срба у историји није само и првенствено питање рационалне рачунице. Народ је заједница вредности, заједничког искуства и заједничког сећања па и осећања. Ми се сећамо наше историје, ми осећамо косовско страдање и код Книна и код Пирота, Суботице Јована Ненада и у Врању. Сећамо се и осећамо одјеке страдања логора, преласка преко ледене Албаније и плаве гробнице. Али сећамо се и Кајмакчалана, Колубаре, Мишара, Краљева, Кошара, Паштрика, Грбавице и Коридора.

Завет је у сржи нашег идентитета који нам је помогао да претрајемо и логоре Првог и Другог светског рата и наметнуту комунистичку кошуљу поцепаног народног одела. Ако се одрекнемо православног завета и ако пљунемо на савез са православном Русијом ми се одричемо себе, па ће многи од нас наставити да физички постоје, али не више као Срби, стари европски народ.

Србија је у окружењу, јасно је, али не у потпуности. Дрина, једна од жила куцавица српског рода мора остати мост. Ако пристанемо на уцене постаће зид. На нашим границама је Мађарска која не пристаје на диктат новог еуропејског једноумља, а већ сутра ту у Измаиљу на Дунаву, и у Одеси биће Руси. Биће ту, да као Пушкин некада са Карађорђем, браћом Ненадовић, Ризнићком и другима беседе, другују и остављају путоказ за будућност.

Какво нам време предстоји? Влада Димитријевић је више пута рекао да у Србији није тешко бити пророк. Замислиш горе стање и тако буде. Да ли притискају власт јер није увела санкције Русији? Наравно. Али шта је ту ново? Па притискају нас годинама јер не признајемо наркоНАТО Косово. Натисти су одавно око нас и против нас. Али да ли то значи да ће нас бомбардовати јер не уводимо санкције Русији? Неће, па онда би морали да бомбардују и Белорусију, Турску и Египат и Кину и Мексико, и Иран, Ирак, Индију и тако редом.

Шта нам тражи еуропски диктат? Већ ово питање говори о природи односа Србије и Европске уније, они само траже, не нуде ништа, а још мање разговарају. Јасно је рекао немачки посланик хрватског порекла пре неки дан у Београду, као претходник Шолца: „Ми не преговарамо, ми захтевамо.”

Списак нових потписника Петиције против увођења санкција Руској Федерацији

Нека њихови захтеви падну у воду, а наша рука остане пружена слободи, братској Русији и већини света који са Русијом наставља да сарађује и привређује. Тај свет наставиће сарадњу са нама. Дунав као међународна река остаје наш прозор у слободу. А с друге стране имамо претње и реализацију истих, имамо извршитеље, распродате банке, стране рекеташе којима Србија плаћа раднике, делом или у целости, не би ли главницу профита изнели из земље. Шта то још може да нас снађе? Може, да постанемо народ са историјском мрљом, држава којој нико више не верује јер је издала братски народ и највећег савезника који је гарант очувања нашег територијалног интегритета. У то име, позивамо власти да не повлаче исхитрене потезе. Да буду мудри и да брат брату не забада нож у леђа, НЕ УВОДИТЕ САНКЦИЈЕ РУСИЈИ!

Слободан Јанковић, председник Српског демократског савеза

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Русија, Слободан Јанковић, Србија, Украјина, санкције