Пост је жртва која враћа човека себи, заједници и Богу, те нам се не може догодити да постанемо свесни Зла и себе тек кад нас Зло изненада нападне
Жарко Видовић (Извор: Печат)
Време поста је време кад човек, у Цркви и у друштву, мора да се отме томе унинију навике, те да размишља о самим основама и смислу свог живота. Већ сама телесна страна поста – одлучивање о исхрани, поступцима, речима, раду, лењости, спавању, напорима – буди у човеку свест, и то најпре свест човека о његовој слободи. А то значи: о моћи одлучивања коју му је дао Бог, а коју – као и саму веру и свако осећање и свест – навика и Свет технике чине сувишнима! Може тако пилот да из авиона избаци бомбу која уништава читав град, а да се онда врати кући, на „заслужен одмор”, да косилицом „негује” траву у свом врту, очекујући да га жена позове на вечерњи чај. Свет технике тражи бесловесног човека.
А пост? Пост је жртва која враћа човека себи, заједници и Богу, те нам се не може догодити да постанемо свесни Зла и себе тек кад нас Зло изненада нападне.
Жарко Видовић, НАЦИЈА И ВЕРА, Светигора, Цетиње, 2008.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Александра Мирковића)
Categories: Вести над вестима
Оставите коментар