У доба СФРЈ Иво Визин био је „први јужни Словен који је опловио свијет“. Та формулација преживјела је и 1990-е, иако почетком 21. вијека почиње прича о Србину Стефану Вукотићу који је 33 године прије Визина опловио свијет
Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)
Дана 11. фебруара 2022. навршава се 170 година од почетка путовања капетана Ива Визина око свијета (1852-1859).
Прије 20 година, као професор Поморске академије у Котору, на трагу традиције школске драме коју је код нас утемељио Емануил Козачински, написао сам, на свијет издао, и на даске поставио – драму „Kap. Vizin – 360º oko Boke“.
Комад је са деветорицом будућих помораца као глумцима, те са трима гимназијалкама изведен више пута, но премијерно у Котору, на Никољдан, 19. децембра 2002, што код заливских римокатолика (који Дан заштитника помораца славе 13 дана, раније, 6. децембра) није изазвало негодовање, а и зашто би? Било је то у вријеме када су (све до пред Референдум 2006) иконе Светог Николе биле наставно средство, налик карти у кабинету географије, или Мендељејевом периодном систему у кабинету хемије.
Насловна страна књиге „Kap. Vizin – 360º oko Boke“ (Извор: Књижара Со)
Капетан Иво Визин (Прчањ, 1806 – Прчањ, 1868) најпознатији је бокељски капетан. Поморску школу завршио је у родном мјесту, при францисканском самостану Св. Николе, а капетански испит положио је у Трсту. Када је 1850. стекао довољно да је у 44. години могао да купи брод, наручен од ријечког бродоградитеља Андрије Занона, узвикнуо је: Сплендидо! – што ће рећи сјајно, јер је брод типа брик, дуг 30 метара, са 311 тона носивости и са два топа, баш тако изгледао, новосаграђен: Сјајно!
Визин је „Сплендидо“ натоварио текстилом, и 11. фебруара 1852, са 11 чланова посаде, испловио из белгијске луке Антверпен, казавши стрицу Шпиру: Или славнији и богатији од тебе, или мртав! Ускоро ће почети драма, каквих у Визиновој циркумнавигацији није недостајало.
Пазимо…
Да би дошао до одредишта, чилеанске луке Валпараисо, требало је проћи рт Хорн, ђавољи шпиц на југу Јужне Америке, у чијим се дубинама налази гробље бродова. Око рта Хорна у 80% случајева дувају вјетрови пасати из Пацифика у Атлантик, крајње неповољни по онога ко долази из Атлантика, с таласима и до 15 метара. „Сплендидо“ стење у олуји, морнари сиједе од страха, ломи се главни јарбол, те кап. Визин издаје наредбу да се врате, чудом живи, не би ли у једној бразилској луци замијенили јарбол, те из другог покушаја, запловивши још јужније, пäсали злогласни рт и стигли до Валпараиса. Тамо је Визин продао терет, али новог није било, па одлучује да плови у баласту (некорисна пловидба, без добити) до Сан Франциска, јер тамо управо влада златна грозница.
Биста капетана Ива Визина, порта Жупне цркве на Прчању, Бока Которска (Фото: Н. М.)
„Већ нам је досадио овај пасји живот. Смрт рту Хорну! Живјело злато Калифорније!“ – гласи порука коју је оставила одбјегла посада, обољела од жеље за брзим богаћењем. У Сан Франциску се у то вријеме бродови распадају: сви долазе, нико не одлази. Визина не напушта једино поручник Федерико Белавита, такође Бокељ, који ће на „Сплендиду“ да остане до краја одисеје, током које је замијењено чак девет посада.
Кога је кап. Визин укрцао да му замијени одбјегле морнаре, остаје мистерија, вјероватно неке вуцибатине, али сада, пошто је отишао толико далеко, мора, преко луке Хонолулу на Хавајима, даље на запад. Који је, заправо, Далеки исток. Поново у баласту, тамо стиже 1853.
Кап. Визин ће пуних пет година да плови топлим морима и да тргује по азијским лукама егзотичних имена: Сурабаја, Батавија, Самаранг, Сиднеј, Манила, Вампоа, Хонг Конг, Сингапур…
Поручник Белавита у бродски Дневник уноси не само податке о навигацији, него сва запажања, о метеорологији, географији, опасностима и препрекама, болестима, хаваријама, снабдијевању, поправкама, осигурању, набавци, укрцају и слагању робе, трговачким ужанцама.
У једрилици „Бавижели“, слијева надесно: Никола Маловић као аутор Бродског дневника, Златан Златковић – капетан, Милан Тодоровић – човјек који је препловио Пацифик, Синиша Луковић – бокељолог. Илустрација: Лазар Средановић Дикан, колекција Николе Маловића
У азијским водама било је немогуће пловити без излагања тајфунима, снажним вртложним струјањима које долазе с пучине Тихог океана. Да на броду није било топова, Визин се не би могао да одбрани од напада бројних пирата, за које је европски брик од невеликих 30 метара био стална мета.
У једном тренутку Визин прелама да је било доста. И да је вријеме за повратак.
Већи дио златне уштеђевине претвара у азијску робу, порцелан, зачине, свилу, ситније комаде дуборезане мобиље, којима пуни брод, те се, прошавши срећно рт Добре наде, запутио ка матичној луци Трст.
Али, авај. Да га посада с једног америчког војног брода на улазу у Гибралтар није опоменула да не улази у Медитеран, пострадао би као аустријски поданик од Француза, јер су године 1859. Француска и Аустрија у рату. Визин упловљењем у Плимут завршава циркумнавигацију. Ускоро ће и рат да буде окончан, па ће Визина да дочекају у Трсту као јунака. Упловљење „Сплендида“ у луку био је прворазредни догађај тога времена, јер је од свих, баш бокељски брик био први брод који је под аустријском заставом опловио свијет, што је значило много за развој нових поморских трговачких путева као и геополитичких пипака царске хоботнице.
Централна поморска комисија у Трсту поставила је кап. Визину многа питања, да би извагала његову вјештину, кад и потенцијалну корист од прве пловидбе око свијета. Били су задивљени што је неко с таквом наутичком виртуозношћу пет година навигавао међу хиљадама острва, с непрецизним у цјелости холандским и енглеским картама, између гребена и плићака, без икаквог оштећења (што би била дефиниција провиденце, али и помоћи заштитника, Госпе од Шкрпјела и Светог Николе!), у крајевима гдје усљед вулканске активности очас никне хрид, које до тренутка пројављивања и није било на мапи.
Бока, 2016, детаљ (Фото: Никола Маловић)
Кап. Визин постао је први Бокељ с титулом Кејп Хорнерер, тим часније што је периколозни рт Хорн заобишао не низ вјетар, као они који из Пацифика броде у Атлантик, него тежим путем. Током 30 путовања за 7 година, 6 мјесеци и 19 дана, препловио је 101.297 наутичких миља, од чега трећину изложен ударима тајфуна, са само 13 комерцијалних линија, а са чак 16 у баласту.
Дана 16. јуна 1860. цар Фрањо Јосиф одликовао је капетана Визина Витешким крстом реда Фрања Јосифа, а Федерика Белавиту, унапријеђеног у капетана без полагања капетанског испита (!) – Златним крстом за заслуге. Исте године кап. Визин постаo je почасни грађанин града Трста, а добио је и почасну заставу „Merito navali“ за изузетан допринос трговачкој морнарици. То је први и једини пут да је застава, од установљења 1850. па до пропасти царевине 1918, додијељена било коме.
Стефан Вукотић – први Србин који је опловио свијет
У доба СФР Југославије, капетан Иво Визин био је „први јужни Словен који је опловио свијет“. Та формулација преживјела је чак и 90-те године 20. вијека, по инерцији, иако се почетком 21. вијека почело да прича о Стефану Вукотићу, Србину из Боке, који је 33 године прије кап. Визина опловио свијет.
На већини икона Светог Николе рађених у барокном стилу види се и брод у олуји, дочим је тај детаљ риједак на иконама у византијском стилу
Након што су временом моју формулацију да је кап. Визин први Бокељ који је на СВОМ броду опловио свијет прихватили чак и заливски Хрвати, којима формула „јужни Словен“ више не значи ништа – и даље не престаје полемика у вези с тим ко је заправо први Бокељ који је опловио свијет?
У праву су сви, само што различите тегове стављају на други тас ваге.
Први Србин који је опловио свијет био је Бокељ, Стефан Вукотић, 33 године прије кап. Визина.
Као навигациони официр подвигом се прославио на „Предпријатију“, малом руском ратном тројарболном једрењаку са 24 топа, изграђеном у Петрограду.
Брод је на путовање око свијета кренуо у прољеће 1823. г. из Кронштата. Прешао је Балтичко море, свратио у Копенхаген, Портсмут, пребродио Атлантик, свратио у Рио де Жанеиро, опловио рт Хорн, обрео се у заливу и граду Концепсион на чилеанској обали, навигавао Пацификом кроз архипелаг Туамоту и свратио у Петропавловск на Камчатки; потом је кренуо до острва Сита на обали јужне Аљаске, затим у Сан Франциско, Калифорнију, па преко Пацифика на Хавајска острва, Микронезију, Филипине, да би прешавши у Индијски океан опловио рт Добре наде, свратио на острво Св. Јелена, прешао Атлантик, затим поново у Портсмут, Копенхаген и срећно се – 1826. године вратио у полазну луку…
Брод је у Кронштату дочекан са највећим почастима. Све је вријеме пловио у научне сврхе, са 145 чланова посаде, међу којима је било стручњака природњака, астронома, физичара, метеоролога, један љекар и један свештеник.
Стефан Вукотић, официр и сада циркумнавигатор, одликован је орденом Св. Ане III реда на огрлици, и новчаном наградом коју је примао у чину капетан-лајтнанта сваке године, до 1833, када је умро прерано, у 33. години живота.
Козачински – зачетник школске драме, и редакције српског језика
Прије 288 година, 1734, изведена је у Сремским Карловцима прва српска школска драма, у режији Емануила Козачинског, племића, Руса из Украјине. „Траедокомедија“ је за тему имала смрти цара Уроша Петог Нејаког.
Насловна страна „Траедокомедије“ (Извор: Купиндо)
Козачински је међу Србе дошао годину раније, на позив Вићентија Јовановића, митрополита београдско-карловачког, уз благослов кијевског митрополита Рафаила Заборовског, да са групом руских учитеља поради на образовању младих Срба у Угарској.
Руски учитељи донијели су са собом књиге на рускословенском језику (2. редакција старословенског; у српских земљама тада се говори српскословенски), који постаје богослужбени језик (18. в.) и добија назив црквенословенски, кога и данас чујемо на литургијама. Мјешавином црквенословенског и народног настаје славеносербски (3. редакција старословенског) којим говори и пише Доситеј Обрадовић.
Вук Караџић реформише српски језик (4. редакција) на начин да ни високи стил (црквенословенски), ни средњи стил (славеносербски) не постане стандардни, него да то постане нижи стил – народни говор. У чувеној студији „За и против Вука“ Меша Селимовић зрело закључује да колико нам је Вук помогао да пишемо на народном језику, толико нам је и одмогао чинећи нас неспособним да читамо без помагала све оно што је написано од Доситеја уназад.
Визин или Висин? Рт или рт?
До тренутка када је Црна Гора 2006. г. per la finta постала самостална и суверена држава, увијек се име најпознатијег заливског капетана и циркумнавигатора изговарало као: Визин.
Но написан латиницом, Иво је постао Visin, па му новинари све чешће презиме читају како пише, Висин, биће да се не замјери удрузи заливских Хрвата.
Ја се, као аутор драме у којој величам подвиг капетана Ива Визина не могу замјерити заливским Хрватима, не само зато што се моји јунаци два пута крсте на сцени како то чине римокатолици, изговарајући притом пуну молитву Ave Maria… него зато што и они сами не кажу Висин, него Визин.
Рт Арза, на улазу у Бококоторски залив (Фото: Н. М.)
Што се пак рта као именице тиче, све се моје књижевно искуство противи Правописном правилу по коме заједничку именицу рт треба писати великим словом. Нема разлога да се пише Рт добре наде, него: рт Добре наде. Назив рта је битан, не и чињеница да се ради о „истуреном дијелу копна који залази у море“. Ртова има небројено много, и баш зато што их има небројено много, нису заслужили велико р.
Опрема: Стање ствари
(Печат, 11. 2. 2021)
Categories: Преносимо
Као и свагда кад је Маловић у питању: питко и занимљиво. Уз пар примѣдби.
Урош Нејаки нѣје био Пети, него Четврти. Ово је омашка коју често праве, зато што цару Душану неосновано додају име „Урош“, које он нѣје носио. Оно „Урош“ код њега је додатак доцнијих прѣписивача, кад Немањића одавно нѣје било. Сам цар се увѣк потписивао само као Стефан Душан или најчешће једноставно: Стефан – владарским именом свѣх Немањића.
Друго. Славеносербски је спој РУСКЕ редакције, тачнѣје:НОВЕ руске редакције црквенословѣнског, (настале послѣ Никонове реформе на основи малоруске у споју с великоруском редакцијом цсл. језика, зато се често назива и новоцрквенословѣнским језиком) и српског народног језика. У почетку су у славеносербском прѣтезали руски елементи, па је врѣменом све више „посрбљаван“. Тек су Његош и Стерија почели на њему да праве велику литературу, али је и њихов славеносербски просѣчном Србину био сувише туђ. У сличном правцу је радио и покојни Бѣли Марковић.
Ствар је у томе да су послѣ великих сеоба крајем XVII вѣка и српске књиге и српско монаштво били десетковани. Зато се и јавила потрѣба за руским књигама и учитељима. И браћа Руси су на ту потрѣбу одговорили.
Када је Козачински 1734. постављао своју драму, послѣдњи велики прѣдставник Рачанске школе и српскословѣнске писмености Стефан Вѣнцловић је живѣо своје послѣдње године, већ заборављен. У Вуково доба се нико више нѣје сѣћао ни Вѣнцловића ни старе српске писмености. Вук је вѣроватно био у праву што нѣје хтѣо да ствара срѣдњи стил од славеносербског. Нѣје добро мислити туђом главом, па макар она била и руска. Згрѣшио је с увођењем латиничке јоте и с избацивањем јата, што нас је с увођењем нових слова додатно удаљило од старе писмености.
Данас је српскословѣнски језик довољно истражен, па би могло да се крене с изградњом српског високог и срѣдњег стила. Језикослови су, дакле, поставили какве-такве темеље. Црква би у том послу прва трѣбало да повуче ногу, постепеним враћањем српскословѣнског у богослужење. Онда би и књижевницима било лакше. Само изгледа да мало ко размишља у том правцу. А уколико то ником не трѣба, излази да је Вук ипак био у праву.
Што се тиче напомене о именици „рт“ – мислим да је аутор потпуно у праву.