Као и његове колеге Мрђан Бајић и Биљана Србљановић, професор Факултета ликовних уметности Здравко Јоксимовић протраћио је свој раскошни таленат на израду ликовно бледог споменика Ђинђићу у Прокупљу

Споменици Зорану Ђинђићу аутора Бајића и Србљановићеве (лево) и Јоксимовића (десно) (Фото: Лична архива Слободана Малдинија)

Године 2016. Скупштина града донела је одлуку да у Београду буде подигнут споменик премијеру др Зорану Ђинђићу на којег је 2003. извршен атентат. Наредне године расписан је конкурс за идејно решење споменика, а еминентни жири у саставу: вајар Мирсад Бегић из Љубљане и тројица академика САНУ сликар Душан Оташевић из Београда, архитекта Борис Подрека из Беча и сликар Владимир Величковић из Париза, доделио је награду коауторима – недавно изабраном академику САНУ, професору Факултета ликовних уметности Универзитета уметности у Београду Мрђану Бајићу и професорки драматургије на истом Универзитету уметности Биљани Србљановић. Четири године касније, споменик је израђен и чека да буде постављен на своје место у Васиној улици. Међутим, још увек се не стишавају страсти око овог контроверзног, политички обојеног монумента.

Познати колекционар савремене уметности Даниел Трајковић недавно је сврстао награђени споменик, заједно са другим делима нове фигуралне београдске скулптуре, у групу новокомпонованих решења која нам нису потребна, због чега их треба наново вредновати и уклонити. Скулптуру двоје професора Универзитета уметности у Београду назвао је „великим кинеским транзистором“, вероватно зато што садржи звучнике који емитују „глас Ђинђића исечен на делове“. Идејни творац „скулптуре која говори“ професорка драматургије, инфлуенсерка позната међу интернет фановима под псеудонимом Леја Keller, успела је да упропасти и банализује амбигвитетну симболику коју је њен колега пажљиво уградио у споменик. Прва асоцијација на коју нас упућује ова „звучна инсталација“ води временима комунистичког Совјетског савеза када су политички говори репродуковани на јавним местима, а затим и послератној Кини у којој су Маове скулптуре „оживљаване“ звучницима помоћу којих су емитована политичка обраћања. И данас, у селима Кине и Северне Кореје већ по изласку сунца „пуцкетају“ зарђали звучници нанизани на бандере „купајући“ становништво важним порукама сроченим по диктату партије и Врховног вође. Крајем седамдесетих, услед развоја телевизије звучници у Кини су утихнули, али смо данас сведоци њиховог препорода, што је резултат веома софистицираног пропагандног апарата ове земље.

Слободан Малдини, архитекта, уметник и теоретичар архитектуре (Фото: Оксана Тоскић)

Постоји и други поглед на скулптуру покојног српског премијера. Као и његове колеге, професор Факултета ликовних уметности у Београду вајар Здравко Јоксимовић протраћио је свој раскошни таленат на израду ликовно бледог споменика Зорану Ђинђићу у Прокупљу. Осам месеци 2007. трајала је израда 2,3 метра високе скулптуре премијера са испруженом руком, што ће познаваоци окарактерисати „озбиљним губљењем времена“, а циници сврстати у жанр „гробљанске скулптуре“ заједно са примерцима надгробних споменика „жестоких момака“ београдског асфалта. Јоксимовић је 2018. брзоплето оставио још један „бисер“ – споменик америчком глумцу Карлу Малдену који виси на папучицама трамваја, по угледу на сцену америчке полицијске ТВ серије из седамдесетих „Улице Сан Франциска“, овај пут без партнера Мајкла Дагласа.

Али, постоји и трећа верзија споменика Зорану Ђинђићу. Београдски студент, а данас чикашки вајар Бобан Илић израдио је бисту Зорана Ђинђића коју је београдска власт одбила да постави „јер није за јавни простор“. Своје дело уметник је израдио од кашика. На срећу, не од оних „зарђалих“, насталих у ери безнађа, лудила и опште корозије деведесетих.

Други део наслова и опрема: Стање ствари

(Вечерње новости/Фејсбук профил Слободана Малдинија, 25. 1. 2022)

Categories: Преносимо

Tags: Београд, Бобан Илић, Душан Оташевић, Зоран Ђинђић, Мирсад Бегић, САНУ, Слободан Малдини, споменик