Одговори Рио Тинта долазе дан након што је премијерка Ана Брнабић изјавила да је за њу пројекат “Јадар” – “готов”
Фото: Милан Тимотић/Бета
Портпарол међународне рударске компаније Рио Тинто у Великој Британији саопштио је за Радио Слободна Европа (РСЕ) да та компанија “није контактирана око могућности поништења” било каквих договора у Србији, где планира изградњу рудника литијума.
На најаву Владе Србије да постоји могућност да се стопира Рио Тинтов пројекат, одговор је 19. јануара за РСЕ дало и представништво те компаније у Србији.
Они наводе да “остају посвећени” пројекту изградње рудника литијума и да постоје међународно признати механизми заштите инвестиција – који се односе и на сва улагања у Србији.
Одговори Рио Тинта долазе дан након што је премијерка Ана Брнабић изјавила да је за њу пројекат “Јадар” – “готов”.
Заокрет у односу власти у Србији према пројекту “Јадар” – који предвиђа вађење литијума у долини истоимене реке на западу код Лознице, догодио се након вишемесечних протеста против Рио Тинта и блокада путева широм државе. На протестима је указивано на опасност од штете по животну средину, ако се са експлоатацијом литијума отпочне.
Рио Тинто је обећао да ће пословати у складу са законима и еколошким стандардима, али се са пројектом застало у моменту када је компанију од добијања дозволе за рудник делило неколико корака.
Рио Тинто за РСЕ: Остајемо посвећени пројекту
Представништво Рио Тинта у Србији је саопштило да њихов приоритет “није разматрање потенцијалних тужби”, већ спровођење пројекта “Јадар” – уз поштовање највиших стандарда, најбоље међународне праксе и важећих прописа Србије и Европске уније.
“Што подразумева и прибављање одговарајућих правних савета у вези са свим аспектима пословања, како бисмо осигурали да уживамо правичан и равноправан третман и да се ни на који начин незаконитим, неразумним или дискриминаторним мерама не угрожава наша инвестиција”, наводе у одговору за РСЕ.
Из представништва Рио Тинта у Србији за РСЕ су изјавили да је Меморандум о разумевању из 2017. године једини документ који је потписан између Владе Србије и те компаније – али да тај документ није правно обавезујући.
А какве су правне обавезе Србије према Рио Тинту, који су све документи са њима потписани и колико важећих дозвола има компанија – на та питања је изостао одговор Владе Србије и министарства рударства.
Зашто Рио Тинто одлаже почетак производње?
Рио Тинто је 18. јануара саопштио да почетак производње литијума одлаже за годину дана – са 2026. на 2027., уколико се добију све дозволе. Навели су да се у овом моменту касни са добијањем решења за експлоатационо поље.
Премијерка је истог дана изјавила да Влада не жели да то решење изда Рио Тинту.
Решење би прецизирало простор где се планира ископавање литијума, како би се у наредном кораку утврдио и утицај тог рудника на животну средину.
“То је био договор председника Србије Александра Вучића са мештанима (села где је планиран рудник), када им је обећао да се ништа даље неће дешавати у вези са пројекта Јадар. Нити смо ми желели да им издамо решење, нити ћемо издавати решење, нити ћемо било шта даље радити што се тиче литијума, без договора са локалном заједницом”, рекла је Брнабић.
Премијерка је додала и да је Влада “близу одлуке” да укине све дозволе Рио Тинту или да “пусти да све издате дозволе истекну”, уз напомену да ће се “борити” ако компанија затражи одштету. Какву – за сада нема детаља од представника власти.
Рио Тинто помера рок за почетак производње у Јадру због кашњења одобрења
Председник Србије Александар Вучић упитао је 31. децембра ко ће да обезбеди “милијарду евра” ако се избаци Рио Тинто, оптужујући претходну власт да је потписивала законе и дозволе који су погодовали тој компанији.
Двадесет година Рио Тинта у Србији
Рио Тинто је у Србији од 2001. године. Истражујући област западне Србије, 2004. године открио је нову руду “јадарит” – комбинацију литијума и бора. Литијум се користи за батерије у мобилним телефонима, компјутерима и електричним аутомобилима.
Од почетка двехиљадитих, институције у Србији Рио Тинту су издавале и продужавале дозволе за истраживање терена, неовисно од тога које политичке странке су биле на челу државе.
Како је пројекат “Јадар” улазио у финиш у протекле две године, тако су се ширили и протести – до јануара 2022. године одржано је више протеста у селима надомак будућег рудника, али и у Београду и другим градовима Србије, где су од јесени 2021. викендом блокиране главне саобраћајнице.
На протестима против Рио Тинта, у организацији еколошких удружења и мештана долине Јадра где се рудник планира, учествовали су и представници дела опозиције у Србији, а рудник је постао и једна од кључних тема пред изборе у априлу 2022.
“Тајни уговор” власт демантује
Сумњу да Влада Србије са Рио Тинтом има “тајни уговор”, на основу којег би компанија тражила своја права, износили су еколошки активисти и представници дела опозиције. Међутим, представници власти, на чијем је челу Вучићева Српска напредна странка, више пута су изјављивали да уговора са Рио Тинтом – нема.
Документи које Влада Србије склапа са приватним компанијама у већини случајева нису јавно доступни, уз образложење да се тако штите пословни интереси.
Ана Брнабић: Укинут просторни план за Јадар, Рио Тинту поништене све одлуке
Покрет Еколошки устанак, један од предводника блокада путева и вишемесечних протеста против рудника литијума, тражио је од институција да пре укидања дозвола Рио Тинту објаве шта је све са том компанијом потписано.
“Морамо видети ко је, кад и шта потписао, да бисмо знали, ако буде тражена некаква одштета, ко ће тај цех и да плати”, саопштио је Еколошки устанак 8. јануара.
И власт, поред Рио Тинта, тврди да је правно необавезујући меморандум из 2017 – који требало да убрза процес отварања рудника литијума, једини потписани документ две стране.
Пројекат Јадар помиње се у још једном документу којег је Влада усвојила 2020. године – у уредби о просторном плану пројекта Јадар, који предвиђа експлоатацију и прераду минерала јадарита код Лознице.
Премијерка Ана Брнабић је 18. јануара поновила да је Србија близу одлуке да се Рио Тинтов пројекат Јадар “избрише” из просторног плана Србије, односно да се уредба укине.
“Тај план не значи апсолутно ништа, не даје Рио Тинту баш ништа”, речи су премијерке.
Како Рио Тинто може да тражи одштету?
Ако до реализације пројекта Јадар не дође, Рио Тинто може да тражи да Србија плати одштету, рекао је за РСЕ арбитар Сталне арбитраже у Србији и професор међународног права Радован Вукадиновић.
“Природно би било очекивати да ће Рио Тинто као незадовољна страна покренути поступак за накнаду штете и да ће на друге начине вршити притисак на Владу Србије да испоштује преузете обавезе. Мислим и на политичке преговоре и договоре и на евентуална поравнања”, објаснио је.
Према речима професора Вукадиновића, у овом моменту би било тешко прогнозирати исход спора Рио Тинта и Србије и висину тражене и настале штете.
“Посебно ће то бити тешко доказати – где је и због чега у досадашњем истражном периоду настала штета, ако Влада тврди да није било посебних аранжмана. Издаци компаније који су настали током истраживања сматрају се преузетим трошком, па се њихова накнада по правилу не тражи – или постоје невидљиви и за сада тајни издаци и плаћања”, изјавио је он.
Вукадиновић оцењује да је “Јадар” сложен политички, економски и правни пројекат, а да могућности Рио Тинта зависе од потеза Владе Србије – да ли ће продужити или отказати све до сада дате дозволе.
Укупна улагања Рио Тинта у пројекат “Јадар” износила су више од 209 милиона америчких долара од 2004. до 2020. године, изјавила је министарка рударства Зорана Михајловић почетком јануара 2022.
Детаљна истраживања лежишта у долини Јадра завршена су у фебруару 2020, а у децембру исте године је компанија изнела процену рудних резерви, подаци су са сајта Рио Тинта.
Према подацима министарке рударства, оверене резерве литијума и бора за пројекат Јадар су преко 158 милиона тона руде.
Кључна одредба на коју би се Рио Тинто у случају одштете могао позвати налази се у Закону о рударству и геолошким истраживањима – истиче професор Вукадиновић.
Важећи закон, усвојен 2015. године и више пута мењан након тога, садржи начело континуитета. То начело подразумева да компанија која је носилац истраживања, на основу потврде о пронађеним резервама, има право да добије решење о експлоатацији – односно да почне са вађењем руде.
Споразум Србије и Велике Британије о заштити улагања
За развој пројекта “Јадар” задужена је ћерка фирма Рио Тинта, Rio Sava Exploaration, која је у Србији регистрована од 2001. године.
Према подацима привредног регистра Србије, власници Рио Саве су две фирме из Велике Британије – Rio Tinto Minerals Development Limited, са 70 одсто удела и Rio Tinto Nominees limited , са 30 одсто удела.
Србија и Велика Британија имају потписан међудржавни споразум о заштити инвестиција. Споразум је ступио на снагу 2007. године, подаци су Министарства спољних послова Србије.
Према споразуму, инвеститори у држави домаћину морају уживати правичан и равноправан третман и пуну заштиту и сигурност без дискриминације.
На основу тог споразума, страни улагач може да потражи међународну заштиту против државе домаћина, ако сматра да држава угрожава његово улагање.
Дакле, Рио Тинто не би морао да има засебан уговор са Србијом како би тражио одштету, већ би могао да се позове на међудржавни споразум Србије и Велике Британије.
По споразуму, улагач има право да поднесе тужбу против државе домаћина пред судом, али и пред институцијама које нису судови – међународним арбитражама.
Шта је арбитража?
Арбитража је приватно правни начин решавања спора, независно од судова. Судови се, по правилу, не мешају у процес.
Професор Радован Вукадиновић објаснио је да се највећи број инвестиционих спорова води пред међународним арбитражама “због низа предности” које пружају.
Основ за надлежност арбитраже у тим споровима су међудржавни уговори о заштити инвестиција које Србија има са педесетак држава.
“Сматра се да су арбитраже боље и погодније него судови, јер омогућују бржи и једноставнији поступак, неутралније су. Арбитри као професионалци су непристраснији и под мањим су утицајем политике у односу на судије и судове”, рекао је он.
У инвестиционим споровима увек тужи инвеститор, а тужена страна је држава. Процес се води заједничком вољом обе стране.
“Инвеститор и држава домаћин морају се договорити око надлежне арбитраже и правила по којима ће се водити поступак”, наводи Вукадиновић.
У споразуму Србије и Велике Британије оставља се могућност да се арбитража води пред Међународним центром за решавање инвестиционих спорова у Вашингтону, Арбитражним судом Међународне привредне коморе у Паризу или пред неком другом међународном арбитражом – у зависности од договора.
Фото: Патрик Фалон/Ројтерс
“Приликом формулисања међународних правила, којима је регулисан рад арбитража, полази се од не увек тачне претпоставке – да су инвеститори као приватна лица слабија страна у спору и да их треба посебно штитити. Та претпоставка је допринела да арбитри често под таквим утиском доносе одлуке у корист инвеститора”, објаснио је Вукадиновић.
Према његовим речима, непостојање јединствене арбитражне праксе и недоследност наводе се као главни недостаци тих арбитража.
Право жалбе на одлуку арбитра не постоји, али судови могу интервенисати – у поступку поништаја донете одлуке и у поступку њеног признања и извршења.
Поступак признања и извршења пред судом се покреће ако једна од страна доборовољно не изврши арбитражну одлуку.
Како је Србија пролазила пред арбитрима?
Страни инвеститори су Србију пред међународним арбитрима најчешће тужили због повреде два стандарда – стандарда заштите инвестиције, и стандарда фер и једнаког поступања.
“У јавности влада уверење да Србија редовно губи спорове пред арбитражама. Таква оцена је релативна, ако се има у виду да је у низу спорова Србија делимично успела да умањи износе накнаде тражене тужбеним захтевима”, подсетио је професор Вукадиновић.
Пред једном од најпознатијих арбитража, Међународним центром за решавање инвестиционих спорова у Вашингтону који функционише при Светској банци, Србија је имала десет спорова.
Фото: Снимак екрана
Шест је још у току, а четири су окончана.
Иако се на сајту не наводи исход пресуда, медији у Србији су јавили о најмање два изгубљена случаја пред овим судом.
Примера ради, држава је у та два случаја морала да плати одштету од укупно 50 милиона евра – инвеститорима из Белгије који су у Инђији изградили фабрику за прераду животињског отпада и аустријској компанији Kunsttrans која је требало да складишти експонате Народног музеја у Београду док је трајала његова реконструкција.
Опрема: Стање ствари
(Слободна Европа, 19. 1. 2022)
Categories: Вести над вестима
Оставите коментар