Американци су нас упамтили као народ с ћириличним писмом, а Хрвате с латиничним. А ми то не поштујемо
Фото: Новица Коцић
Мало-мало па узавре страсти због третмана и употребе нашег ћириличног писма. Познато је да су једни „језикословци” за то да се у Србији, бар службено, користи искључиво ћирилица, док су други мало мање искључиви и дозвољавају и коришћење латиничног писма.
Кад погледамо старе фотографије, рецимо Београда, нарочито из периода пре Другог светског рата, запазићемо да су готово сви називи фирми и продавница исписани ћирилицом. А данашње су, не само исписане искључиво латиницом, већ су у највећем броју и на енглеском језику. То говори о нашем менталитету и помодарству.
После 1945. године Србија је жестоко прешла на латиницу и на „увоз” језичких туђица, скоро искључиво из Енглеске. Занимљив пример тог нашег помодарства је случај са појмом „телеграм”. На двору кнеза Михаила Обреновића, дакле у Србији, за брзо јављање, по увођењу телефона и телеграфа, користио се домаћи, врло логичан и једноставан израз – „брзојав”. Данас већина људи у Србији мисли да је то искључиво хрватски назив. Није. Био је у употреби све до краја Првог светског рата. Онда су наши ученици по повратку из Француске донели њихов облик „брзојава” и почело је беспоштедно коришћење облика „депеша”. После Другог светског рата, опет из помодарства, Срби су заменили „депешу” енглеским „телеграмом”. Замислите – одрекли смо се лепог и свим људима разговетног и разумљивог назива брзојав и заменили га туђицама, депешом и телеграмом.
Тако је сада и с овом „нашом” латиницом.
За крај желим да наведем скорашњу изјаву нашег врсног писца и одскора управника Народне библиотеке Србије Владимира Пиштала, коју сам прочитао у Културном додатку „Политике”. На тему о којој пишем, Пиштало каже:
„Једна од најважнијих ствари о којој смо се договорили с Конгресном библиотеком у Вашингтону јесте да се убудуће књиге српских савремених писаца штампане на латиници неће водити као хрватска литература. Тиме је исправљена вишегодишња бирократска неправда.”
Видите, и Американци су нас упамтили као народ с ћириличним писмом, а Хрвате с латиничним. А ми то не поштујемо.
Јордан Живановић,
Београд
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Чудна изјава г. Пиштала, која ево већ дуго пролази готово незапажено. Ваљда се за тако важну ствар, као што је класификовање књига (и не само књига, наравно) користе нека правила, тј. прописи (звали се они закони, уредбе, стандарди или некако другачије), а не договори постигнути на некавим неформалним сусретима, тј. сусретима који и нису томе посвећени. Класификовање књига (и остале баштине) регулисано је међународним стандардима, а тамо српски језик није повезан са латиницом. И покушај (иницијатива) нашег Завода за стандардизацију да се то измени, сасвим недавно, није успео.