Часлав Д. Копривица: У очима Запада ми смо шаховске фигуре

Из перспективе западне Европе овај простор ће увијек бити нешто што треба контролисати, на шта се онда надовезала и идеја да се утиче и на свијест овдашњих људи, рекао проф. Копривица

Часлав Д. Копривица (Фото: Медија центар)

Пристајање на “балканску перспективу”, а која се форсира како споља, тако и изнутра, није добро за народе који живе на овим просторима, зато што их ставља у једну врсту геополитичког коша, односно интерната за кужне, који су по природи ствари неспособни да сами управљају својим животима и судбинама.

И све док је тако, народи са ових простора биће попут шаховских фигура у рукама великих сила које вијековима покушавају да на тзв. западном Балкану остваре контролу и своје геополитичке и геостратешке интересе, а који су, по правилу, на штету оних на чијим просторима се те игре играју.

Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” професор философије на Факултету политичких наука у Београду, Часлав Д. Копривица, анализирајући политичке неприлике на овим нашим просторима.

Тек када Балкан престану тако звати ти западни центри моћи ови простори ће продисати пуним плућима, јер је тај измишљени и наметнути назив, а који је настао још у турско доба прије 200 година, у ствари синоним за простор којим се управља споља. Чак је и она фамозна крилатица “Балкан – балканским народима” перфидно осмишљена у Бечу како би се превентивно дјеловало према растућем утицају Русије у југоисточној Европи. Погледајте само и назив “западни Балкан”, то није ништа друго до нека врста менталног мапирања. Једноставно, оно што још није “западни свијет” доживљава се као нешто другачије, па самим тим се онда и према народима са ових простора другачије опходи, као према средству или предмету. Из перспективе те “прве”, односно западне Европе, овај простор ће увијек бити нешто што треба контролисати из разних геополитичких разлога, на шта се онда надовезала и идеја да се утиче и на свијест овдашњих људи. Ту је ријеч о начелу трансепохалне солидарности образаца империјалног мишљења и дјеловања према југоисточној Европи. Када је ова парадигма била доминантна, нама се овдје није добро писало. Наравно постоји и алтернативна империја, то је руска која знатно другачије перцепира простор југоисточне Европе, а посебно нас Србе, односно православне славенске народе. Мишљења сам како ми Срби не треба да водимо рачуна о томе како ће други, наши сусједи, да воде своје политике. Треба да проналазимо пријатеље гдје год се они налазили и да са њима градимо међународне и пријатељске односе. То је једино рјешење, а не, на примјер, изумијевање некаквог “Отвореног Балкана” унутар којега Србија укида границе с једном Албанијом, градећи с њом малтене савезничке односе, док та држава истовремено наставља да отворено и дрско отима дио српске територије – истакао је Копривица.

ГЛАС: Како гледате на ситуацију у БиХ која никако да се смири, те један дволичан став дијела међународних актера према РС која се оптужује за сецесионизам због покушаја да БиХ врати на дејтонско фабричко подешавање?

Копривица: Ови простори константно се третирају као нешто што треба контролисати, па самим тим и народи који овдје живе бивају употријебљени као објекти за манипулисање и то тако што ће они тим силама бити директно потчињени. Када се то не успије, онда се народи окрећу једни против других. И у том погледу, Срби су за њих “проблем” више од 200 година – и то не зато што смо ми стварно проблематични. Једноставно, за ту парадигму гледања и дјеловања према југоисточној Европи некако испада да од свих народа који овдје живе да се само Срби не уклапају у њихову матрицу. И то је зато што имају став да желе сами да уређују своју кућу, без потчињавања, улагивања и служења интересима тог и таквог Запада. Ово представља и најважнији дио генезе непријатељстава неких околних народа према нама, која је наметнута и инструментализована споља. Та мржња је, попут вируса, убачена са стране, а примила се највише код измишљених нација. Једноставно неко је имао потребу да се развије та мржња према Србима, а како би овдје имали фигуре на терену – као на једној шаховској табли, да би могли перманентно притискати оне који су “осумњичени” због блискости са Русима. Од нас зато праве “мале Русе”. У ствари ради се о једном другачијем културном менталитету који се не уклапа у геополитичке поставке великих сила. Када је у питању БиХ, сматрам како је ту у питању један незавршени западни пројект. Из перспективе псеудоимперијалног геополитичког Запада, Република Српска, односно српски народ је, да цитирам Фрању Туђмана – “реметилачки фактор”. То је Туђманова позната синтагма, коју је он само преузео. То је, у ствари, крилатица псеудоимперијалног Запада. Зато када год Срби дигну главу то се на Западу доживљава као разлог за узбуну. Из њиховог угла гледано, једини начин да се ствари на овим просторима стабилизују јесте да Срби престану да буду то што јесу.

Часлав Д. Копривица: Дара нас је опоменула да смо народ Јасеновца

Глас: Како објашњавате то што је ситуација у БиХ доведена до усијања након доласка на власт Џоа Бајдена, а онда и Зелених у Њемачкој?

Копривица: Када је у питању Њемачка, може се видјети да је њихов дискурс о Србима од почетка разбијања Југославије веома сличан оном који су имали као и у вријеме Хитлера и цара Вилхелма II. Они нас и данас гледају као на нешто што треба да буде третирано као предмет поткусуривања, показујући потпуно негаторски став према свим егзистенцијалним питањима Срба. И то није новост, већ се то само понекад наглашеније акцентује у дневној политици и историји.

Занимљиво је да такве ставове заступају и представници наводно “лијево-либералне” идеолошке парадигме у Њемачкој, понављајући конзервативне империјалне обрасце према Србима, али и Русима. Србе доживљавају као сметњу, а Русе као непријатеље. Да ли је то свјесно или несвјесно? Ако је ово друго онда то говори како је ријеч о једном дубинском славофобно-србофобном културном менталитету који претходи и самој њиховој геополитичкој парадигми.

Када је у питању Америка, у БиХ није било “весело” ни прије Бајдена. Истина, постојао је један предах који се огледао у томе да је Вашингтон мање инсистирао на неким стварима из своје геополитичке агенде, а које се све америчке владе придржавају од разбијања Југославије. Мислим да смо ми били превише наивни, очекујући нешто од републиканаца. Промјене које су сада наступиле посљедица су повратка на политичку сцену кадрова који су и почетком 90-тих кројили капу на овим просторима. Вјерујем да ће они и даље наставити са негирањем свих српских егзистенцијалних интереса, на свим тачкама на којима живимо. То је стандард САД, али и Њемачке.

Глас: Амерички државни секретар Ентони Блинкен недавно је рекао како историја показала да кад Руси уђу у нечију кућу, тешко из ње излазе. Рекло би се да је баш супротно?

Копривица: Американци су знали ући у нечију кућу тако што баце атомску бомбу на Јапан или направе геноцид као у Кореји. Блинкен је један од политичара који показује изразиту русофобију и он је управо из тог јата некадашњег другог ешалона оних који су сматрали да треба држати те геополитичке акценте како на Русима, тако и на Србима. Он није неко за кога би се могло рећи да је неинтелигентна особа, али је занимљиво то његово сљепило.

Упитао бих шта је то Америка до сада радила широм свијета? Не треба заборавити да је то земља која је у 20. вијеку била готово непрекидно у некаквим ратовима. А ратовали су под слоганом ширења демократије. Они једноставно не могу без рата, како у менталном смислу, тако и када је ријеч о геополитици. Наравно не треба да заборавимо споменути и њихов војно-индустријски комплекс. Америка је империја чији утицај не почива толико на вриједностима, већ прије свега на војној сили. Ако изузмемо Хитлерову Њемачку, онда Америка сигурно има најагресивнију спољну политику у 20. вијеку.

Глас: Дио међународних актера скинуо је са штапа шаргарепу и почео с њим махати и пријетити. Куда БиХ може одвести неко ново увођење санкција против предузећа и појединаца из Српске?

Копривица: БиХ је дубоко подијељена и као држава, али и као друштво, и ако је већ таква ситуација, санкције сигурно ништа не могу постићи. Видимо то и на примјеру Русије. Оне су биле контрапродуктивне. А ако би се оне ипак пооштриле према Републици Српској чини ми се да у овој ситуацији када више не живимо у околностима из 90-тих, да би то могло само ићи у једном смјеру – даљег одвајања Републике Српске од БиХ, и то не само у менталном смислу. Када би се на трагу Ренанове идеје о “свакодневном плебисциту”, који је фиктиван – направио реалан референдум, мислим да би он јасно показао да БиХ у оваквом облику не може опстати. Ријеч је о једној вјештачкој творевини, а чије темеље тресе иритантно понашање муслиманске политичке и културне елите, од Дејтона па до данас. Намјерно потискивање и потирање Републике Српске, води само ка дестабилизацији политичких прилика у земљи. Да закључим, ако би говорили о разлозима и узроцима нестабилности БиХ то је онда због муслиманског, али и западног фактора који не жели да призна реалност да су Срби западно од Дрине величина с којом треба да рачунају, разговарају и договарају, а не да им се пријети.

Глас: Зашто се толико инсистира на укидању етничких принципа у БиХ? Да ли међународне дипломате знају шта се уопште крије иза тога или свјесно жмире због неких својих интереса?

Копривица: Ма шта мислили о америчким дипломатама, али и припадницима бриселске администрације које углавном чине другоразредни политичари, мишљења сам да они све то врло добро знају. Знају и рачунају с тим како је наводно боље пактирање са некаквим “умјереним исламом”. И то је једна парадигма коју су устоличили Британци, Али они заборављају да у исламу не постоји умјереност. Не постоји секуларни ислам. Умјерени исламиста сигурно није Бакир Изетбеговић. Ако он то јесте, како онда изгледа када је неко радикалан.

Часлав Д. Копривица: Диктатура империјалног сјећања као залога континуитета злочина

Британци никада нису имали дилему с ким сарађивати, да ли са православним елементом или исламом. Увијек су бирали ово друго. То значи да не треба очекивати да ће они преко ноћи и напрасно промијенити ове своје ставове и досадашње обрасце понашања. Западне силе вјерују да би им унитарна БиХ више одговарала. У Вашингтону, Лондону и Берлину сањаре како је могуће радикализоване муслимане ставити у један образац тзв. умјереног ислама – који не постоји, али и сматрају како у БиХ нема довољно муслимана да им праве веће проблем. За њих су они само једна фигура на терену како би се завршио посао са Србима, а који су на овим просторима једини реални самосталан геополитички играч.

Глас: Како да се Република Српска постави у тој шаховској игри?

Копривица: Активном одбраном, али при­ томе им не треба давати никаквог повода за евентуалну радикалну интервенцију. Тај отпор треба да буде константан, а он би требало да се огледа у стављању до знања да је основна српска агенда враћање на изворни Дејтон, да су Бонска овлашћења нелегитимна и нелегална, те да све што је проистекло из њих треба да се у догледно вријеме укине. Ако Запад на то не пристане онда их треба условљавати оданошћу Републике Српске оваквој фиктивној БиХ, јер оно што имамо на терену јесте “недејтонска” БиХ. Српска треба да се држи тих принципа. Мора се ставити до знања да не важи “принцип” да оно што је супротно Дејтону, нешто о чему се не може преговарати и договарати. У тој борби српска страна треба да буде активна и да она испоставља захтјеве, а што је добар начин да се обесмисле и ослабе притисци који долазе са Запада.

Глас: Утисак је и како би Брисел могао да ријеши питање западног Балкана уколико би у пакету примио у ЕУ земље из региона. Зашто то не учине?

Копривица: Као што сам већ поменуо “западни Балкан” не постоји, већ је то једна геополитичка конструкција осмишљена од стране великих сила – ради боље контроле простора која почиње већ његовим арбитрарним преименовањем. Да ли ико икада помене јужни, сјеверни или источни Балкан? Не. То је синтагма иза које се крије радна теза да је то подручје геополитички неконсолидовано. Када је ријеч о ЕУ, она је показала да према Србима има посебан третман. И на крају, показало се ова заједница поткопава суверенитет појединих својих чланица, а што се најбоље може видјети на примјеру Пољске и Мађарске.

Дакле, што се мене тиче, далеко је од пожељног идеја да српске земље, односно Србија, Република Српска и Црна Гора треба да буду чланице ЕУ. То би можда имало смисла из перспективе ЕУ, како би могли и даље да контролишу ове просторе. То смо уосталом најбоље могли да видимо на примјеру Румуније и Бугарске, које су примљене у овај савез из геополитичких разлога и мотива. Брисел је на тај начин само направио једну врсту рампе према Русији. На сличан начин, претпостављам, могли би да ураде и са неким другим државама у региону.

Часлав Копривица: Говор о „компромису“ Србије с косовским сепаратистима – бајка за дјецу

Црвена линија

Глас: Нови амерички амбасадор на КиМ је Џеф Ховенијер, бивши сарадник Мартија Ахтисарија. У Београд пак стиже Кристофер Хил, некадашња десна рука Ричарда Холбрука. Шта Србија може очекивати од овог двојца, те шта би требала бити црвена линија Београда?

Копривица: Што се мене тиче црвена линија је да се не дâ сагласност на именовање Хила за амбасадора, јер је то човјек који се враћа на мјесто злочина. Он је учествовао у формирању и спровођењу америчке спољне политике на Косову и Метохији и у БиХ, а познат је и по својим србофобним ставовима. Он фанатично ради на сузбијању српског елемента на овим просторима. Тај институт давања сагласности да неко постане амбасадор обично је формалност, али она може да се покаже и као суштинска ствар ако би Србија урадила оно што би требало да уради. Наравно, то може представљати ризик и реакцију друге стране, али у принципу била би кудикамо мања штета него да некога ко је доказани непријатељ Србије и српског народа, а што се може и документовати, пустите да се врати у Србију. Вјерујем да ће он наставити са традицијом коју је својевремено примјењивао и сам Ричард Холбрук.

Вељко Зељковић

Опрема: Стање ствари

(Глас Српске/Покрет за одбрану Косова и Метохије, 17. 1. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , , , , , ,

Оставите коментар