Јован Делић: „Верујем у Бога и у српство“ – речи које Дучићу никада нису опроштене

Његошев духовни потомак, Дучић је неговао култ хероја и култ жртве, одговорност пред историјом и будућношћу. Он стално говори „не бој се хероја него кукавица, не бој се јастреба него кукавица“

Јован Дучић (Фото: CC BY-SA 3.0/Magnus Manske/wikipedia)

Бојим се да ни данас не можемо да разумемо Дучићево поимање отаџбине и српства, и онај његошевски култ херојства и жртве који он у својој поезији слави. Само је песник који је тако певао о Богу и отаџбини могао на самртном часу да изговори: „Верујем у Бога и у српство“. Та му реченица ни до данас није опроштена, каже дописни члан САНУ Јован Делић.

Његова Лирска поља Јована Дучића, својеврсни музичко-поетски догађај сачињен од избора Дучићевих стихова и Делићевих коментара уприличен је у Српској академији наука као један у низу догађаја којима се обележава век и по од рођења Јована Дучића.

Кнез песника који је казао велике истине о трима највећим и најфаталнијим мотивима – о Богу, о Љубави и о Смрти, према речима професора Делића, достизао је песничке врхове опевајући још три тематска поља: отаџбину, песму и природу.

САНУ обележава век и по од рођења Јована Дучића (Фото: Sputnik/Спутњик)

У коментарима који прате његов избор из Дучићеве поезије, он подсећа да је за великог херцеговачког поету патриотска песма увек и љубавна, јер је патриотско осећање – осећање заљубљеног човека, верног народу, отаџбини, прецима и потомцима, усмерено и према прошлости и према будућности.

Његошев духовни потомак

„Његошев духовни потомак, Дучић је неговао култ хероја и култ жртве, одговорност пред историјом и будућношћу. Он стално говори ,не бој се хероја него кукавица, не бој се јастреба него кукавицаʻ и кад су непријатељи и кад су на нашој страни, и говори да домаће кукавице увек праве проблем. Издаја долази отуд, а не од храбрих. Храбри ће, каже Дучић, направити неко чудо, продор. С друге стране, то је та универзална страдалничка христолика димензија света коју је Дучић осетио чак и у часу највећег страдања. То су, чини ми се, ситуације које до данас остају некако неухваћене. Бојим се да врло поједностављено схватају Дучића и они који га виде као четника на некој приземној равни политичког понашања, али ваља знати да је Дучић ипак био амбасадор који је представљао земљу преко три деценије. Не можете очекивати од њега да у Америци буде нешто друго него оно што јесте. Он је у том погледу врло доследан и уз свој народ у страдању“, подсећа Јован Делић.

Јован Дучић у свом кабинету у посланству Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Каиру 1927. године (Фото: САНУ)

У његовим Лирским пољима Јована Дучића међу изабраних двадесетак песама су „Тајна“ , „Акорди“, „Семе“, „Песма љубави“ и „Песма тишине“, чувена „Песма жени“, али и „Химна победника“, „Аве Сербиа“, „Непријатељ“, „Молитва“, „Човек говори Богу“…

На питање да ли је реч о позиву на ново читање Дучића, академик Делић каже да сваки човек који прави песнички избор увек има неку своју визију тог песника и тежњу да истакне једну његову димензију.

„Ја сам истакао рефлексивну димензију, више него што је други истичу, јер вероватно није била превише интересантна, можда због тога што није театрална него је запитана и дубока. Занимао ме је тај дубоки Дучић и сигуран сам да су они који осећају и знају шта је светска поезија могли да чују светског песника. Јер у овом избору нема ни једне песме која је испод највишег нивоа, тих двадесетак песама које сам презентовао по мом су уверењу врх Дучића. То је Дучић кога ја осећам, то је мој Дучић.“

Збрисао своју песничку младост

Поред тога што је велики песник, према Делићевим речима логичан од почетка до краја, он је и стваралац веома суров према себи.

Изложба о Јовану Дучићу у Галерији САНУ (Фото: Sputnik/Валентина Булатовић)

„То је човек који је строгом селекцијом просто збрисао своју песничку младост, своје почетништво. Мислим да ту врсту строгости није чак имао ни Андрић. Јер, замислите да све што сте написали до 1901. године баците у воду. Отуда и она изрека „први се Дучићи у воду бацају“. Кад је правио први избор 1901. године, одбацио је две трећине до тада објављених песама, а онда је, када је правио сабрана дела, одбацио и ову збирку из 1901. То је просто невероватна строгост.

За писца коментара и приређивача Лирских поља, на питање у којим је стихова најснажнији „његов Дучић“, каже да су то они стихови који показују човека у свој несрећи и немогућности да досегне боголико. Или, како Дучић каже: „Јесмо ли као у исконске сате налик на Tвоје обличје и данас, ако ли нисмо, каква туга за нас, ако ли јесмо, каква беда за Tе“.

Дејана Вуковић

Опрема: Стање ствари

(Спутњик, 20. 10. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Зар је могуће да САНУ користи Гајеву латиницу поред енглеске? Срамота.

    12
    1

Оставите коментар