Захвалан сам неизмерно што су на овом путу, на овом преображењу, са мном били Јелена Ђоковић, Ана и Владе Дивац, Марија, Деви и њен супруг Индијац Моханђи
Југослав Д. Карић, Јелена Милинчић, монахиња Мардарија и Јелена Ђоковић (Фото: Лична архива)
Већ данима покушавам да напишем своја осећања, повратак свом родном граду јер док сам у њему био, нисам био емотиван, сем када сам изашао испред хотела и осетио први пут да сам туриста у родном граду. Места и улице, флеке на улицама, све оне несавршене детаље који су чинили мој град мојим, најбољим. Никада нисам приметио да у том граду живе два народа, већ само Пећанци, моји школски другари, моја екипа из разреда.
То мало туге ме је јако стигло после неколико дана у Београду јер сва та лепота, сав тај сјај наше историје, наших манастира и цркава остао је доле, а ми смо се вратили. И увек свима кажем, до сада нисам упознао ниједну особу која је остала имуна на Пећку патријаршију. Она је, по мени, центар света српског народа, и свих осталих, верујућих, духовних, људи, бића, није битно које вере, које нације, које боје, битно је само да сте спремни да делите све оно лепо и лоше, да будете једнаки… Онда сте добродошли на тло Пећке патријаршије. Срце ми је било пуно када је и моја блиска пријатељица осетила то нешто што ја осећам одвајкада, тај дуд који последњих 800 година вибрира доброћудном енергијом, то светло и љубав који се налазе када уђете и удахнете дух прошлости, историју и наслеђе које нам је остављено… Не као неко бреме, више као понос на све то што смо прошли као народ и сви наши великани који су имали визију и веровање да данас, ето, ми стојимо и поносимо се њима, колико и ми желимо да се сутра, за 100, 500 или 1.000 година наши потомци и остали поносе нама и нашим светињама…
Манастир Пећка патријаршија (Фото: Sputnik/Петар Вујанић)
У чуду сам гледао како моја сестра неконтролисано пушта сузу јер осећа припадност величини каква је Пећка патријаршија и вековна прича која је прати, која је све, али понајвише одише скромношћу. Захваљујући монахињама које своје време, жртву и оданост броје својим обавезама и још им увек зафали помало времена да се и више дају народу, цркви, молитви, Богу… себи… јер без њих нема ни приче, нема ни манастира, нема ни Бога. Остали би само цигла и камен који би престали да сијају…
Док смо били у Великој Хочи, пришао сам својој другој сестри Јелени Ђоковић и рекао јој колико су ова деца храбра јер она немају избор, за њих је данас и сутра једно, ту где су. То је то, и поделио сам с њом нешто што сам осећао, нешто што је јако популарно тренутно у свету – прича о привилегији (white privilege). Објаснио сам јој да сам ја свестан своје привилегије када угледам ову децу, мене је отац ишчупао из Пећи и послао у свет, можда је знао шта следи, можда није ни слутио, можда је хтео више за себе, више за мене. Али ме је одвео и поштедео ратова, селидба, туге и суза… То је била велика привилегија.
Сада, док гледам ову децу како достојно и несвесно бране последње линије српства на Косову и Метохији, желим да на неки начин вратим део онога што им припада, можда не могу да их одведем у бели свет, али могу да им дам до знања да нису сами, да сам обишао целу планету и да могу да им пренесем да живе у једној од најлепших земаља на свету… Да могу да им се нађем и да им заједно с пријатељима обезбедим неки минимум онога што им није преко потребно, али је пожељно: лопте за баскет, фудбал, рекете за тенис и лоптице, прибор за школу, да их снимим и пошаљем њихову поруку њиховом идолу Нолету Ђоковићу, и више од свега да нису сами. Да неко мисли на њих, да ће се неко борити за њих и њихов опстанак.
Нова.рс: Ко је Моханђи, гуру Ђоковића и Дивца, који обилази Косово
Док сам шетао и обилазио комплекс Пећке патријаршије и одавао пошту на гробном месту својој баби Даници, своме деди Јанићију, своме прадеди, био сам миран, сигуран и јак.
У Београду сам, у колима, док сам сумирао утиске, покушавајући да напишем све ово, изгубио тај мир, ту сигурност и ту снагу, и почео сам да плачем. Питао сам се откуд сада то.
Схватио сам да смо када смо шетали по Пећкој патријаршији Јелена и ја заувек оставили део себе доле. И да је то што ме је гануло део мене који сам осетио да сам оставио још као дете и сваки пут када одем доле, сваки пут оставим део себе, а понесем део наше традиције, наше културе, наше историје, наших предака, наше вере, нашег наслеђа…
Јелена Ђоковић и Југослав Д. Карић на КиМ (Извор: Инстаграм Ј. Ђоковић)
И као такав идем у свет и представљам не само себе него и сво то што носим у себи, своје претке, свој град, манастире, сву ту величину, и да се зато ми Срби осећамо као небески народ јер нам наше порекло даје за право, не да будемо бољи и већи од других, већ да будемо поносни.
Некада у животу, када све стане, када се заглавите, неопходно је да се вратите на место одакле је све почело, како би могли да наставите даље. То је за мене Пећ, Пећка патријаршија, породица, пријатељи, Албанци и Срби, то је моја вера у људе, у Бога, у љубав…
Захвалан сам неизмерно што су на овом путу, на овом преображењу, са мном били Јелена Ђоковић, Ана и Владе Дивац, Марија, Деви и њен супруг Индијац Моханђи, моје пријатељице Ивана и Санела… И остали блиски људи који су као моја породица.
Био је то магичан и емотиван повратак.
Аутор је дипломирани правник
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар