Ђорђе Ј. Јанић: Да ли је морал уопште важан

Ко је опаснији за хришћанина, ко је опаснији за хришћански морал – да ли крвожедна звер Комунизма Истока или лукава змија безверја Запада

Ђорђе Ј. Јанић (Фото: Геополитика)

Стање ствари у наставцима доноси предавања из циклуса „Проблеми савременог живота“ одржавана средином 1993. године у великом амфитеатру Филозофског факултета у Београду, у организацији Светосавског омладинског и студентског покрета.

Ова ауторизована предавања тиме по први пут постају доступна српској јавности.

Предавања су била приређена за штампу већ наредне године, али никада нису објављена јер се њихов организатор и несуђени издавач суочио с неразрешивим тешкоћама.

***

Када смо се договарали око циклуса ових предавања, један од пријатеља ми је предложио да одржим предавање „Да ли нам је потребан морал?“, а други „Да ли нам је морал користан?“ Оба предлога откривају, у ствари, наше морално стање, тачније, духовно стање српског народа, јер све што нам се данас дешава, како у приватном животу, тако и на нивоу читавог народа, све је последица нашег моралног расула, а наше морално расуло је последица борбе против Христове науке.

Врли нови свет Олдоса Хакслија

Свако живо биће има као основни циљ да очува сопствени живот. Због тога свака животиња покушава да очува себе, и само колико је знано из биологије, луде животиње врше, ако могу тако да кажем, самоубиство. (Као и животиње које су доведене у безизлазну ситуацију.) Важно је да схватимо да је за животињу она сама само њено тело. Живот који она штити јесте њено тело које штити. За разлику од животиње, човек је обдарен Божанским духом којим је задахнут. Он има свест и душу. Његова борба за живот, за очување живота, због тога се проширује како на очување духа тако и на очување тела. Да би сачувао божански поклон који човек има у себи, сопствену душу, човеку служе морални закони. То је тачка у којој почињемо да размишљамо о потреби морала, о потреби етике, као и шта је морал и шта је етика. А нарочито шта су за хришћане. Одбацивање морала, одбацивање божанског у себи, има две последице. Прва последица је човеково свођење на животињу којој се живот састоји у задовољавању телесних потреба, тј. у одржавању телесног живота. Друга: пошто човеку не нестаје разум одбацивањем морала, окретањем ка задовољењу анималних потреба проширује се са сфера које су заједничке несвесним живим бићима у области које су животињама недоступне. Тиме тежи успостављању телесног задовољства као перманентног стања, тј. успостављању једног хедонистичког света у коме треба да живи. Тај хедонистички живот треба да му буде утеха, самообмана, пред смрћу која га очекује. Алдус Хаксли је, у роману Врли нови свет, описао на шта се своди човек који је претворио живот у непрекидно задовољство. На шта се своди живот човека, који га преживљава само на основу сензација, и за кога је свака дилема опасност да му такав свет, то Потемкиново село, распе у ништавило?

Можемо поставити питање: одакле морални закони, пошто их имамо, да тако кажем, од праскозорја човечанства. Очито је да потичу од Бога, јер они, развијајући човекову моралност, отварају му просторе божанског. У ствари, ако проблем интерпретирамо у једном еволуционистичком смислу, морални закон је за човека лествица којом се пење од животињског (анималног) ка божанском, ка небеском. Јер у основном облику, у облику животињском, живо биће има особину да чини добро само себи, тј. да тежи очувању себе. (Истина, не може се рећи да животиња има осећање јединке, иако се код неких могу пронаћи елементи тога, на пример, одазивање на одређено име.) Сем у изузетним околностима када мајка чува младунце и спремна је да изгуби живот ради њих. Но то је, ако тако могу да кажем, протоморални простор, простор у коме морал себе још није очитавао већ се само најављује. На другом степену, људска заједница подразумева механизам солидарности: чини добро другом како би ти се добро вратило. Солидаризам је, заправо, први услов да би могла да се успостави ма каква заједница, и због тога он траје као основни етички импулс, или, као преовлађујући етички импулс, све до појаве Господа Исуса Христа. Солидаризам је, у неком смислу, полуморал, јер носи у себи нешто што би могли да назовемо трговачким елементом. Ја ћу бити добар према вама, да бисте ви били добри према мени. Ја ћу нахранити неког ко је гладан, очекујући да ће он мене нахранити када ја будем гладан. Уступићу место у трамвају када уђе старац, очекујући да ће мени неко, у старости, уступити место. То је солидарност. Спремност да у датој ситуацији помогнемо неком, очекујући да ће у другој ситуацији бити нама пружена помоћ. То је основа етике. То је морал који постоји у свим временима, условно речено, свесног људског рода, и он постоји у неком облику у свим религиозним системима до хришћанства.

Извор: Православие.ру

Хришћанство, као један виши степен ка достизању божанског, уводи трећи стадијум очитовања морала, а то је алтруизам. Алтруизам је чињење добра без надокнаде, чињење добра ради самог добра, ради његовог ширења у свету који добар није. Алтруизам захтева од хришћанског верника да чини добро и својим непријатељима (тачније, пре свега својим непријатељима) од којих он, на основу свих рационалних показатеља, може само да очекује да ће му учинити зло. Алтруизам, кажем, то је божански начин понашања. То је начин који је први очитовао сам Господ Исус Христос, долазећи на овај свет и пристајући да буде распет ради нас. Као што видимо, овај трећи степен, тај божански степен очитовања моралности је и најтежи (за човека) степен, и већина од нас номиналних хришћана скоро га никад не достигне у животу. Он је за нас претежак крст, но то је наш циљ, и као наш циљ, он је, у ствари, оно што нас чини различитим од верника других религија. Чини нас различитим због тога што је ван обичних људских моћи, што је различито од човекове греховне природе. И кад постигнемо бар неки део овог свог циљног понашања, ми надрастамо сами себе. Ми себе уздижемо на виши етички слој.

Људско друштво може да траје само ако у њему постоји бар солидаристички механизам. Постојање основних моралних закона, који још нису доведени до крајњих, хришћанских консеквенци јесте услов да би једно друштво могло да траје. Због овог проблема, морам да напустим досадашње набрајање и осврнем се на данашњу моралну ситуацију, не само код нас, већ и у свету. Данашње друштво, данашња људска заједница, у којој секуларизам напредује у свим религиозним заједницама, напушта чак и солидаристичку моралност, уздижући егоизам за врховну вредност и модел понашања. Напушта га на начин који су славјанофили већ у XIX веку наговестили. То је једна, ако тако могу да је назовем, сатанистичка замка, јер се солидаризам одваја од нашег личног понашања. Ја више нисам солидаран персонално. Ја постајем солидаран преко заједнице. А солидарност преко инперсоналне заједнице, мене, у суштини, ослобађа сваког моралног ангажовања. Јер, да бих помогао ономе који је потребит, ја увек могу да се позовем на постојање институција. Ако неког туку, постоји милиција која ће га бранити; ако је неко болестан, постоји лекар који ће га лечити; ако је неко гладан, постоје добротворне институције које треба да га нахране. Сваког дана моралне обавезе одлазе све даље од мене и ја се осећам све слободнији. Али, у ствари, ја сам све више егоистички изолован, а убеђен сам да постижем суверенитет, да постајем особа која достиже сопствено. Не примећујем да сам упао у замку, једну сотонску замку, како рекох мало раније, јер постајем све изолованији, све усамљенији. Изолован, како у духовном, тако и у психолошком, емотивном смислу. Престајем да имам осећање заједништва, осећање саборности, то је основно осећање, које је Христос наменио својим ученицима и следбеницима. Саборност значи духовно јединство свих нас који смо овде са свима онима који су ван овог простора као и са свима онима који су били пре нас, значи онима који су мртви, као и са онима који ће доћи после нас, значи још нерођеним. Ако ја кажем да ће, на пример, Философски факултет, у коме се налазимо, предузети чување културе Српског народа у будућности – у годинама и вековима који долазе – ја се, у ствари, морално дистанцирам, одричем осећања заједништва. Излазим из ланца постојања свог народа, јер желим да обавезу, примљену од предака, одбацим.

Каравађо, Нарцис (Фото: Викимедија)

Из последица друштвене секуларизације и човекове атеизације може се видети да се основа човекове моралне делатности, основа човековог постојања као моралног бића, налази у његовом односу према Богу. А то нас уводи у проблем: пирамидална (хијерархијска) култура или култура нивелисаног егзистирања, тј. формалне равноправности. Но, на тај проблем ћу се мало касније вратити. Човек мора да се активно постави према моралним проблемима које је пред нас поставио Господ кроз Јеванђеље. Блажени владика Николај (Велимировић) је једном исписао петнаест моралних проблема, које је назвао Петнаест моралних проблема савременог човека, у исто време напомињући да су они сви већ постављени у Јеванђељу. Најпре су то: однос човека према Богу, однос човека према човеку, однос родитеља према деци, однос деце према родитељима и однос човека према браку. Овај круг је обухватио проблеме божанског и породичног. (Касније ћемо видети да је породично, у ствари, подражавање божанске праслике.) Потом следи однос човека према непријатељима, однос према пријатељима, однос човека једне расе према људима друге расе, те однос једне народности према другој. Као што видимо, ово су проблеми који се могу сматрати друштвеним. Затим следи однос газде према слугама и однос старешина према поданицима, што бисмо могли да третирамо као проблеме класног и политичког карактера. У ту групу бисмо могли да уврстимо и вредност и потребу рада, богатства и сиромаштва. И на крају, начин васпитања и вредност учења и знања. Овако набројаним проблемима у петнаест тачака, ми смо обухватили скоро све моралне проблеме пред којима се налази савремени човек. И свако од нас може да види да смо сви ми заједно, или скоро сви ми заједно, оманули у сваком од ових захтева. Шта смо ми учинили да се васпостави однос човека према Богу? Шта је однос човека према Богу, него однос човека према истини? А шта је истина ако не стварност. Да би човек уопште могао да мисли, да би био рационално биће, мора да трага за истином. Он мора да је пронађе, мора да пронађе тачку за коју ће мислити да је исходиште стварности. Тачку која се не доводи у сумњу.

Свети владика Николај (Извор: Православна митрополија црногорско-приморска)

Секуларна цивилизација је појам истине релативизовала и тиме почела поткопавање моралног кодекса. Непостојање, релативизација истине, доводи у сумњу постојање Бога као Створитеља. Јер ако не постоји истина, ако постоји само релативна истина, онда не постоји ни онај који би могао да успостави истину, тј. Онај који је сам Истина. Ако истина зависи од мене, и од сваког од вас појединачно, онда ње и нема. По томе, истина је само у нама, са нама постоји и са нама нестаје. То је прва замка секуларизма. Непостојање истине доводи у сумњу оправданост моралних закона уопште, тј. њихову истинитост. Јер ако не постоји Бог (гарант истине), ако не постоји Створитељ постојећег, самим тим не постоји ни морални закон који треба да очува постојеће. Постојеће је случајност, и у некој другој случајности ће нестати. Нема морала без Бога, регулатора постојећег и његовог Створитеља. Деструкција морала се врши вековима са антихристовским намерама, а централна тачка антихристовске науке кроз векове, која прибире обилате плодове у нашем времену, јесте да нема истине. Она је релативна и зависи од човека, а пошто је човек само најобичнији живи организам (не биће створено по подобију Божијем), и истина је релативна.

Из овога следи да нема ни правде. Она је резултат обичаја или користољубља. Ова претпоставка је нешто са чиме смо сви ми гајени. То је „класни“ приступ моралу и моралном понашању. Морално понашање појединца и читаве заједнице било је стављено у простор класног. Понашање радника је класно, понашање грађанина је класно, понашање племића је класно, понашање свештеника је класно. Ми нисмо знали за морал као једну хомогену целину понашања. Имали смо само парцијалне морале. А то значи да морала уопште и није било. Оно што је морално за једну групу, учили су нас, не мора, а и није, морално за другу групу. А тиме се, de facto, морал као институција дезавуише. Није без разлога што се етика и морал од 1945. године нису предавали у нашим школама.

Фото: Танјуг

Следећа тачка разбијања света над којим столује Бог, одбацивање једне од његових особина: Нема љубави! Она је резултат хормоналних промена, чиста случајност. Временски је ограничена, а ако се обликује у брачној заједници завршава се оним што бисмо могли да назовемо боваризмом, досадом брачног живота. (Што нормално, доводи у питање и саму брачну заједницу и Свету Тајну брака.) Кад вам све ово говорим, ја вам указујем на нешто што је врло значајно, а то је да се деструкција хришћанске културе не врши од јуче нити од данас, она се врши вековима. У неким детаљима, који нам, на први поглед, изгледају потпуно безначајним, она је попуштала пред антихришћанским нападима. Попуштајући у тим детаљима, хришћанска култура је отварала брешу у свом, Богом заснованом, погледу на свет. Оно што је, као поглед на свет, било шокантно за мог деду, већ није било шокантно за мене, а за моју децу је несумњива истина. Под ударом секуларизма, мање-више неприметно, распадала се хришћанска култура. Ми данас седимо на рушевинама, остацима остатака хришћанске културе. Није безразложно кад се каже за неког да је хришћанин, да га околина, са пејоративном конотацијом, назове фундаменталистом. Јер шта је појам „фундаменталист“ у речнику савременог секуларизованог света? Он означава правог верника, оног који своју религију упражњава у свакодневном животу. То је човек који не само да верује оно што говори, већ то што говори жели да пренесе у свакодневницу. Однос према фундаменталистима у савременој култури показује колико је наше поимање света постало „флексибилно“, како би се рекло, или, колико је постало релативизовано. Или, можда, колико смо збуњени, да прихватамо, без провере, све што нам сервира антихришћанска култура. Најбољи пример за то је оно што нам се дешава последњих недељу дана. Једна група људи (Социјалистичка партија Србије), која је убеђивала један народ, Србе, две године да треба и мора да ратује ради свог опстанка, одједном почињу да их убеђују да је мир, мир који је, до скора, интерпретиран као издаја, једини прави излаз. То не би било ништа чудно ако би такво понашање прихватили као понашање једне политичке странке која је доживела неуспех. Но, тако се понаша већина становништва, јер, одједном, без икаквих доказа, као што је, уосталом, и претходни став прихватила без доказа, почиње да се залаже за мир. Залажу се за нешто због чега су друге јуче хтели да убијају. Човек је постао Сотонина играчка.

Митинг присталица СПС-а у време одржавања првих вишестраначких избора у СР Србији на Тргу Партизана у Титовом Ужицу 1990. године (Фото: Истиномер)

Овакво понашање је припремано, ако могу тако да кажем, од ΧΙΙΙ или ΧΙV столећа, од времена почетка распадања католичке цивилизације на Западу, и распада православне цивилизације на Истоку. Човек је почео лагано да се уздиже у сопственим очима, постајући најпре партнер, а потом супарник Богу. Захваљујући томе данас је остао сам, и без Бога и без људи. У XVIII веку је проглашен за природног човека, доброг дивљака кога је култура покварила. Али већ у XIX веку, да не помињем XX век, он постаје животиња, усамљени отимач окружен непријатељима, који живи у перманентном страху. А за тај страх човек има два разлога. Један је резултат жеље да отме од других све што може, а други је да заштити, сачува оно што је хтео. Значи, данас не само што нема алтруизма, већ нема ни солидаризма. Човек је постао животиња, тим опаснија што поседује ум.

Барух Спиноза

Једна од замки антихришћана и антиморалиста у које хватају човека јесте да Бог не воли човека. (Тек потом, они ће тврдити да Бога уопште нема.) Многе примере знамо из књижевности XIX и XX века о проблему зла и несреће у свету и Богу као Богу Зла. Занимљиво је, иначе, то сам пре неколико година написао, да примедбе које модерна цивилизација (секуларистичка и атеистичка) поставља Богу, рецимо, да није љубав, да није праведан, да није склон човеку, то су примедбе које се могу поставити само у хришћанству, само хришћанском Богу, Господу Исусу Христу, Богу Оцу и Духу Светом. Иначе, у другим религијама, те примедбе су неважне и имају мали значај. Да ли је Бог добар или не може да доводи у питање Христа, али не и Алаха, који је, пре свега, суверен, па све остало потом. Бог хришћана је Добар, Бог хришћана је Љубав. И ако се трага за доказима да Он није добар и да не воли човека, то је, очито, уперено против хришћана и њихове вере и морала који произилази из ње. На овом степену нашег размишљања, још се не доводи у питање Божје постојање. Деструкција вере у Бога вршена је лагано. Она се не врши сада и овде. Јер да је неко отишао пред студенте у Гетингену у XVIII веку и рекао им: „Нема Бога, ви сте луди што верујете у Њега!“, био би избачен из предаваонице. Не! Њима је говорено оно што сам вам већ навео: Бог није добар, погледајте у Библији. Он је љубоморан и самовластан. Он је Бог који кажњава и праведне и неправедне према свом ћефу. (Као да нас наши родитељи нису кажњавали, а ми никад нисмо постављали питање да ли су добри или нису добри. Они су за нас били добри. Добри јер смо им веровали, веровали смо у њихову љубав према нама.) Следећа примедба је да Бог није праведан, већ је злобан, садиста. Занимљиво је да је Маркиз де Сад читаву своју перверзну и психотичну философију засновао на тези да је Бог једно злобно биће које има за циљ да мучи човека, и да човек, који жели да му се саобрази, треба да мучи своју сопствену околину. И на крају, постављена је теза да Бог није свемоћан. У тој тачки већ назиремо, већ видимо, што ће се јавити у Ничеовом делу. Назиремо појаву човекобога. Ако Бог није свемоћан (ту тезу искључује у првом закону датом Мојсију на Синају), ако поред Њега постоји још неко ко може да буде бог, он самим тим и није Бог. Ако Бог није свемоћан (суверен), онда га de facto и нема.

На крају свега овога можемо да извучемо следеће закључке: ако Бог не воли човека, ако Он није праведан, ако није свемоћан, онда човек треба да се брине сам за себе. У XVIII и XIX веку та брига човекова за самог себе очитовала се као покушај да се човек просвети, тј. да се ослони на ratio као сигурно средство којим ће доћи до сазнања крајњих истина. У то време су се појмови, данас у време релативизма одбачени, као што су крајња истина, божанска истина, сазнавање света, сазнавање истине – још користили. Још се није увео релативизам, још се говорило да постоји истина, да постоји знање и могућност сазнања. Човек који би трагао, који би покушавао да се брине за себе, требало је да постигне божанске способности. Постизање тих способности значи постајање човекобогом. Устоличење човекобога води укидању морала као закона и увођење морала-хира, морала тренутка, морала личног расположења. У једном тренутку могу да будем добар, у другом не. Човек је суверен. У једном тренутку могу да будем добар према вама, у другом не. Али то ништа не значи јер појмови добар или зао немају последице. То су само поштапалице, које се употребљавају да би означили, ако тако могу да кажем, две потпуно неутралне ствари. Етички појмови, морални појмови су лагано „испражњени“. Они су постали формуле које више ништа не говоре људима. Више не додирују наша срца, а само понеком ум. Додирују ум философима, додирују ум христоборцима, богоборцима који смишљају како да своју борбу, сада више неприкривену, доведу до крајњих консеквенци. Подрива се истина божанског порекла Исуса Христа, подрива се мисао, знање о постојању персоналног Бога. Бог, ако у њиховим умовима и постоји, фигурира као космолошка законитост. Он није делатан овде и сада. Он је нешто што не брине за мене, ни за Јована, ни за Јанка, ни за Марка. То је свемирски механизам који неумитно и незаинтересовано ради. Он је сам себи довољан и ја са Њим не долазим ни у какав додир. Чак више ни у додир какав је замишљао Маркиз де Сад. Он ме нити мрзи нити воли. За мене и не зна. Мање сам за њега но што је мрав за мене. Бог човека не перципира. У тренутку када Бог бива поистовећен са Законом, Он престаје да постоји. Он постаје само једна од својих манифестација, јер то што јесте Закон, јер је Законодавац, то се проглашава Његовом суштином.

Француски народ прихвата постојање Врховног Бића и бесмртност Душе, штампано у Паризу, 1794. године (Фото: Викимедија)

Следећи степен у богоборачком и христоборачком развоју јесте атеизам. Бога више нема ни у свемиру. Све се одвија по правилима, која су нам недоступна, и која ће нам, у својој суштини, то и остати. Као што видимо, она замка која нам је бачена на почетку, да ћемо достићи божанску истину, потпуно је заборављена пошто смо се ми већ одрекли Бога, што је Сотони и био циљ. Сотона, пошто нам је узео Бога, сада нам каже да никакве истине нема. И тако,     пошто смо се одрекли Бога да би сазнали истину, сазнали смо да ње нема. Сада више немамо ни Бога ни истине, ђаволом обећане. Остајемо сами, дати на милост и немилост опаком господару. Укидање морала је, као што рекосмо, имало за циљ успостављање човекове суверености. Али многи од вас који су читали Зле духе, знају да је Достојевски, изводећи крајњу консеквенцу из премисе да је човек суверен, довео једног свог јунака до самоубиства. Кирилов врши самоубиство да би показао да може да уради ма шта хоће. Али вршећи самоубиство, он, у ствари, несвесно врши богоубиство јер покушава да убије оно што је добио од Бога, убија оно што сам на почетку споменуо, онај божански дар, онај дах који нам је Бог поклонио – живот. Вршећи атак над собом како би доказао сопствену сувереност, апсолутну слободу делања, он улази у онај простор о коме говори апостол Павле, још пре две хиљаде година – да је човек слободан да чини шта хоће, али да треба да чини оно што му је на корист. С тим што је апостол Павле мислио на духовну корист, док ми данас, деца једног богоборачког времена, када размишљамо о користи, увек мислимо на материјалну корист. Када сам изговорио реч корист, ја сам помислио на новац, и када сте је чули и ви сте помислили на новац. И то показује докле смо, у одбацивању моралних и духовних вредности, стигли данас. Ако ми, при помисли на корист мислимо на новац, а себе сматрамо верницима, како ли тек размишљају они који су безбожници? Шта би за безбожника требало да значи духовна корист? Она је за њега потпуна апстракција. Ко му о томе буде говорио за њега ће бити замлата.

Занимљиво је да је укидање морала и инсистирање на човековој суверености довело до човековог ропства телу. Значи, од, условно речено, ропства духу, човек је спао на ропство телу. И то, парадоксално, сопственом телу. Тело постаје оно чему служи, и што покушава, на све могуће начине, да одржи у младалачком стању. Најбољи пример за то је упоредити два старца. (Сличну идеју изнео је и К. Г. Јунг у једном тексту.) Неког старца кога смо ми познавали, старца нашег детињства, који се понаша као човек са много година. Својим понашањем је показивао своју зрелост, свесност да се приближио крају свог животног пута и спремност за одлазак на онај свет. Данашњи старац, старац из Енглеске, Француске, Америке, облачи дречаве кошуље, кратке панталонице, џогира. Сваког јутра трчи, јер мисли да док трчи – дотле је млад. Покушава да своје тело одржи младим, као да може старцу да тело буде младо и као да му је такво тело потребно. Њему би било важно да му је дух млад, да му је зрео. Али ти „млади старци“ немају млади дух већ ретардирану, подетињилу свест. И то је једна замка секуларизованог друштва, замка друштва распаднутог морала. Јер никад старцима ранијих епоха, чак ни онаквим који су се појављивали у галантним романима, перверзним грофовима и грофицама, кнежевима и кардиналима епохе ренесансе и просвећеног XVIII века, не би пало на ум да у кратким панталонама трче по пољу. То је, и поред све њихове неморалности, било ван њихове свести. Људи који нису у току свог живота ништа физички радили и који су побегли са села да не би обрађивали земљу, сазидали су викендице и око њих се баве рекреативном земљорадњом. Све су то парадокси савремене цивилизације, све је то последица распада нашег односа према Богу, тј. распада нашег морала.

Хари Ратерфорд, (1903–1985), Телевизијска проба, позне 30-е године. Слика је изложена у Краљевској академији 1939. и једна је од најранијих уметничких представа новог света телевизије

Постоје, условно речено, три типа натчовека. Први је хришћански натчовек. Слободан, а самовољно ограничен, он је окренут добром делању, алтруизму, слеђењу пута Господа Исуса Христа. Други тип натчовека је пагански натчовек. Он је саображен херојским архетиповима, тежи моралној перфекцији и рестаурирању свог идола. Трећи тип натчовека је атеистички натчовек – аморалан, или тачније речено – антиморалан. Он је морално индиферентан. Њега морал апсолутно не занима. Он сматра моралне законе за празне формуле, за духовну игру стаклених перли. Читав морал постаје игра, наш живот постаје игра, све док и ми, у једном тренутку, не схватимо да смо играчка, али то је тренутак кад је већ крај. Резултат деловања тог атеистичког натчовека јесте парадоксалан – не достизање суверености, независности од Бога, као што је Ниче пророковао у XIX веку, већ његова анимализација, поживотињење. Никад Ниче, да је знао шта ће резултирати из његових размишљања, не би размишљао на такав начин, нити би своја размишљања обелоданио. Његова размишљања нису довела до појаве натчовека већ до ЕсЕс-убица. Није настао еделман (племенити човек), племић, већ убица ослобођен свих моралних препрека, спреман да закоље оца, мајку, брата, сестру, децу, инвалиде, ма кога.

Сада долазимо на проблем различитости и сличности секуларизоване културе Истока и Запада. Видећемо да су им, у извесном смислу, циљеви исти, али методи различити. На Западу постоји човек телесног задовољства: човек се тамо добро храни, купује кола, путује. Што би се рекло, добро живи и полагано умире, или замире. На Истоку је човек до скора био роб комунистичких режима. Сада је роб који се ослободио, али не зна шта да чини са својом слободом и самим собом. На Западу се деструкција хришћанског морала вршила лагано, на један неприметан, перфидан начин који сам, чини ми се, успео да дочарам до сада. Она се врши вековима, најпре је започето са неприметним руинирањем, да би ми данас присуствовали њеном рушењу. На Истоку је деструкција вршена нагло и грубо. Због тога се данас дешава парадоксална ситуација – да је ослобођени Исток уплашио слободан Запад. Запад је на Истоку видео обнову оних идеја којих се он одрекао, које су му на устима, али не и у срцу. На Истоку се јављају, ако могу тако да кажем, протохришћанске заједнице или протомуслиманске заједнице, док на Западу тога нема. Запад, у ствари, и не жели да помогне обнову, условно речено, демократије на Истоку, јер он у тим демократијама види опасност по себе. Те демократије су по својим идеологијама (национализму и религиозности), по својим потенцијалним вођама, његови противници. Много већи и опаснији противници од комуниста који су се били затворили у један схоластички идеолошки систем, који је сам себе хранио и сам себи причао приче у које нико није веровао сем њих самих. Запад је укинуо морал. Тамо је човек сведен на примаоца задовољства. Исток је био увео антиморал, то је важно да се запамти, морал у огледалу, замену позитива за негатив. То је типично појављивање Антихриста. У том комунистичком антисвету, то смо могли да прочитамо још код Орвела, добро је зло, правда је кривда, љубав је мржња. Тако да кад се на Истоку изговарала реч демократија, када смо чули реч слобода, то је означавало терор. Наша демократија је била терор. Терор једне групе људи над читавим народом. Док демократија, сама по себи, значи, ако ништа више, бар солидаран живот сваког са сваким. На Западу је, формално, другачија ситуација.

Фото: Стање ствари

На Западу су се морални појмови одржали у оптицају. О моралу се пишу расправе и књиге. Рецимо о проблему добра имате много књига, али те књиге, у ствари, не допиру ни до кога. Оне се читају међу стручњацима који се баве тим или сличним проблемима. Они један другом и један о другом пишу читаве трактате, које, опет, они сами читају. Но, сам појам добра је, у реалности, у свакодневници, изгубио свој значај. Он не покреће никога на добро делање. Запад је полагано довео хришћанство, његову етику и морал у простор и на ниво на коме се налазило паганско друштво. И то паганско друштво у периоду свог распада. Вера се исповеда умом, а не срцем, а ко у вери својој има хладно срце, он је гори неко активни неверник. Активни неверник има мржњу, која може, осведочењем, да се преобрати у љубав, а индиферентан верник нема ништа. Он се не бори против моралних норми као неверник, он за њих не хаје. Језиком их исповеда, али делима не. Као што видимо, и на Западу и на Истоку је извршена деструкција морала. На Западу је појам „испражњен“, на Истоку фалсификован. И сада стижемо до питања, по мени врло важног: ко је опаснији за хришћанина, ко је опаснији за хришћански морал – да ли крвожедна звер Комунизма Истока или лукава змија безверја Запада? Ја мислим да је одговор лак ако имамо у виду садашњу победу Запада над Истоком. Запад је успео да кородира Исток, да потпуно разједе комунистички систем. У тој бици између њих нису победиле хаубице, нису победиле ракете, никакво материјално оружје није победило. Комунизам се једног дана, као стабло изједено од термита, сам собом уништен, сурвао у себе, урушио се. Дошло је до тзв. „црне рупе“ комунистичке идеологије. Она је у стварности нестала. А нестала је јер се заснивала на празним, беживотним појмовима. Више није било марксистичких „верника“ из XIX века и прве половине XX века. Комунисти су се обелоданили, дође ми реч, као група мангупа, група идеолошких технократа који опслужују систем. Данас видимо масу наших комунистичких философа, идеолога, који покушавају да се престроје и буду оснивачи нових или обнављачи старих идеолошких система. Они не знају ништа друго да раде до да интерпретирају неку идеологију, свеједно коју. Њима, пошто немају вере, немају никаквог идеолошког осећања, свеједно је за коју идеологију раде. Има једна америчка анегдота, која прича како је једна велика фирма наручила да се изврши истраживање тржишта. Институт је извршио истраживање и дошао код наручиоца обавестивши га да су истраживања извршена. Овај их упита, где им је извештај? А они му одговорише: „Извештај ће бити готов, господине, само нам кажите, да ли у њему треба да будемо за или против?“ Материјал је прикупљен а интерпретација, према потреби наручиоца, може бити позитивна или негативна. То је случај и са комунистичким професионалним идеолозима, које нам је оставио систем на умору. Они су трговци знањем. У њима није било вере, нити ће је бити.

Совјетски плакат ‘Напред у комунизам’

Господ је у човека усадио десет потреба, или што рече владика Николај „десет глади“, а то су, у ствари, десет моралних импулса. То су: глад за Богом, глад за познањем истине, глад за правдом, за чистотом, за светошћу, глад за животом, глад за љубављу, за радошћу, за миром и утехом. Тих десет „глади“ нагоне човека, ма колико био аморалан, иморалан или морално индиферентан, да у разним периодима свог живота покуша да их реши. То су проблеми о којима и ми говоримо ове вечери. Но, највећи проблем, проблем који им претходи и који из њих произилази, јесте – како да се ове „глади“ утоле? Савремени човек бави се тим проблемима, као што су то чинили његови преци, и, нажалост усамљен, пошто се самоизоловао, он сазнања до којих долази личним опитом, сопственим искуством, не сме ником да повери. Не сме да повери, јер се боји подсмеха. Боји се „интелектуалног“ изопштења друштва у коме егзистира. Многи људи који су променили своја мишљења, који су схватили да постоји добро и да постоји зло, да постоји истина и да постоји неистина, не смеју то јавно да изговоре, јер то изгледа „немодерно“. То изгледа заостало, реакционарно, мрачњачко итд. Сваки дан гледам нашу телевизију, гледам политичаре, многе представнике наше науке и културе, нарочито људе с овог факултета, како се муче да изговоре неке истине, које сваки сељак зна, и које је сваки његов предак могао слободно да каже, јер их је сматрао нормалним, пошто се боје да ће неко рећи: „Гле, овај је доктор наука, а лупета овакве заостале глупости!“ Из страха да ће му неко рећи да је заостао, он не сме да призна да је црно – црно и да је бело – бело. Да постоји добро и да постоји зло, да постоји истина и да постоји неистина. Ми смо напустили нешто што је врло значајно за сваки теоцентрични систем, па и за христоцентризам, а то је хијерархија. Хијерархија је одбачена у име слободе појединца и проглашена репресивним механизмом, што апсолутно није тачно. Хијерархија се ослања на два принципа: на принцип права и на принцип обавезе. Принцип права је, у последњим вековима, постао примордијалан и потиснуо принцип обавезе после русоовске деструкције хришћанства. По Русоу, сви ми имамо право на све и то се право назива природним правом, право по рођењу. Ја лично никада нисам могао да доконам ко је то „природа“ и како је то она нама дала право, сем ако се под појмом „природе“ није скривао Бог. Но, ако је Бог (Природа) дао неком право, онда је нормално да је он добио и обавезу. Но, о томе нико, бар нико у модерном свету, не расправља. Јер, по Русоу и другим разбијачима хришћанства и хијерархизма, право је апсолутно, а обавеза зависи од личног пристанка. Захваљујући том генералном распаду хијерархизма, могу мали народи, као што је Српски народ, који имају још неко магловито сећање о хијерархизму, да одоле притиску већих народа код којих је обавеза проскрибована реч. За пример шта је обавеза, нека нам послужи ово моје предавање. Моје право да вам говорим подразумева обавезу да вам нешто и кажем. Ваше право да ме слушате подразумева да о томе што говорим и размишљате, и, према могућности, расправљате. Не може да се прими дар, а да се не узврати уздарјем. И дародавац и даропримац одговарају у оквиру својих могућности. Неограничено право води од индивидуализма, од „освешћене“ јединке до егоизма, истицања сувереног ја. А суверено ја инсистира на својим правима, а своје обавезе уопште и не помиње. Насупрот томе, хришћански морал, пре свега, инсистира на дужности. А дужност проистиче из система обавеза. Бог се обавезао људима на очинску љубав, човек се обавезао Богу на синовљевску љубав и верност. Читав Стари Завет је расправа о љубави, верности и неверству између Бога и Израиља. Нови Завет је расправа о неверству, о маловерју Јевреја, који у Исусу нису препознали Месију, Христа, него су му се подсмехнули и на крају га распели. У хришћанском моралу, ако немамо обавезе ми смо ништа. Ако немамо обавезе ми смо, у ствари, сиромашни рођаци који долазе и краду са стола богатог, па бежећи, крију што су узели, или смо силеџије, које отимају туђе. Без обавезе (дужности) ми нисмо ступили у однос партнерства. У јеврејској и хришћанској вери, од изванредног је значаја што је Бог обећао Аврааму потомство, а, ако можемо тако рећи, још више Мојсијев разговор с Господом. То је први контакт човеков „лице у лице“ са Богом. Тамо је стајао Господ, овде је стајао Мојсије и Господ је говорио Мојсију законе. Јевреји примају законе, а Бог се обавезује да ће их штитити. Ми смо данас одбацили синовски, или да користимо појам из економије, партнерски однос између Бога и човека. А одбацили смо га тако што смо одбацили морал. Јер „партнерство“ се, с човечје стране, очитовало у моралу. Морал је потврда наше обавезе према Богу. Кроз Десет Божјих заповести кодификован је морал. Ту су обавезе према Богу и људима. Морално понашање је мој доказ Богу да сам достојан Његове љубави. Зато морални отпор, морална обнова савременог човека може да се заснује на неколико тачака. Прва је човеково лично везивање за Бога. Друга, човеково везивање за породицу, и кроз сопствену породицу, везивање за Бога. Човекова породица мора да буде заснована на моралу да би могла да дође до Бога. Из ње, у ствари, треба да исијава морал у друштво, а не, као што смо већ деценијама очекивали, да нам морал споља дође у породицу. То што нам је споља, од „друштва“ долазило у породицу, довело је дотле да данас скоро породице и немамо. Породица је, нормално, природни васпитач човеков. Српска породица је за време турског ропства била и црква и школа. Она је била хомогена хришћанска заједница у којој је, јер богомоља није било, одржавано хришћанско знање и васпитање. Домаћин куће, ређе домаћица, су сваке вечери изговарали заједничке молитве. Сваког јутра, сваки члан породице се молио посебно. Ниједан посао није могао бити започет нити завршен без кратке молитве и помињања имена Божјег. Они се, махом, нису молили црквеним, кодификованим молитвама, сем „Оченашем“, већ су то биле личне молитве. Имамо много записаних таквих народних молитви. Чак је и једна књига тих молитви објављена у Русији под насловом, чини ми се, Апокрифне молитве. То су биле молитве које су људи делимично памтили приликом посета црквама или манастирима, или од свештеника и калуђера. Због тога је у њима долазило до чудних језичких грешака, које је антихришћанска наука, у XIX и XX веку, интерпретирала као доказ постојања јереси. Зато би било потребно, то је, ето мој предлог, да се изврши стилистичка и појмовна анализа тих молитава, да би се утврдило из којих је молитава шта преузето у њима, а шта је настало као последица нетачног преношења.

Но, о томе другом приликом.

Вратимо се породици и моралу. Када се враћамо породици ми се враћамо обнови морала, обнови хришћанства. Јер осећање синовства и осећање очинства, то је оно осећање које се налази у самом темељу хришћанског односа између човека и Бога.

И на крају, после свега овога што сам изговорио, морам да прочитам једну реченицу владике Николаја, коју је рекао Сарајлијама, Сарајлијама који данас гину, још 1940. г. „Радујте се“, каже он, „Сарајлије!“ „Чему да се радујемо?“, питају они. „Радујте се добру, да би вам добро било“, одговара он. Овом поруком завршавам и овај, први део данашњег предавања, позивајући вас да деламо добро, да би нам добро било. Хвала.

Из дискусије

Питање: Ја бих вас замолио да кажете на који начин може код народа да се утиче на изграђивање једног хришћанског, јеванђелског морала? Шта хришћанин треба да чита, како да живи од јутра, како се пробуди, све до поноћи? Како треба да живи и на коју књигу највише да обрати пажњу и да ту књигу другоме препоручи да је и тај чита?

Питање је, на први поглед, јако тешко и као да на њега не може да се да одговор. Али одговор постоји и он је врло прост. Одговор постоји и ја сам га нашао у књизи једног бугарског професора етике Генча Ст. Пашева који је до Другог светског рата предавао на теолошком факултету у Софији. Он је написао књигу Морално учење Исуса Христа, која је преведена код нас 1940. године. Тамо стоји једна реченица која каже:

„Исус Христос је успео да се покаже као Син Божји чињеницом да је дошло до јединства између оног што је проповедао и онога што је чинио, и онога како је живео“.

То је, у ствари, решење, у глобалу узевши, онога што сте ме ви, брате Петре (јеромонах Петар Крачун, прим. прир.) питали. Ако желим да будем хришћанин, онда треба да се понашам хришћански. А понашати се хришћански, с једне стране, уопште није тешко – a priori треба бити добар. Но, то само на први поглед изгледа лако. У ствари је ужасно тешко. Ви сте набројали неколико елемената из свакодневног живота, у неком смислу ситне и безначајне грехове. Ти грехови јесу безначајни јер су то генерацијски грехови, грехови младости. Није несрећа што неко иде у диско-клуб, већ што он ни за шта друго сем за диско-клуб не зна. А још је већа несрећа, по мени, што он ни тамо није срећан. Он иде у диско-клуб да би тамо међу својим вршњацима нашао себе, али се не налази. А један хришћански начин живота му изгледа претежак. То је први елемент. Други елемент је што њему хришћанство и не изгледа толико тешко колико саблажњиво, друштвено инфериорно. Поставши активан хришћанин он би за своју околину, за другове, колеге са студија, с посла, био проблематичан. Самим тим, у друштвеном, конформистичком смислу, довео би себе у опасност. Сад долазимо до треће тачке. У ствари, опасно је бити хришћанин. То је и Господ говорио. Уосталом, опасно је било бити хришћанин и у време кад је формално хришћанство суверено владало Европом. Јер бити хришћанин значи, као што сам већ овде рекао, бити фундаменталист, бити пуританац. А бити пуританац, бити верник, значи бити реметитељ светског реда. Питате, шта човек да чита? Ма шта да човек чита, то му може бити или на штету или на корист. Зависи шта тим читањем тражи. Може човек да узме да чита Свето Писмо, да отвори Јеванђеље да чита, али са намером да у њима тражи зачкољице, грешке, саблажњиве мисли. Он, очито, чита свете текстове из сотонистичких намера. То читање је штетно, јер му знање скупљено тим читањем служи да се учврсти у свом неверју и да саблажњава друге. С друге стране, може човек да узме да чита еротски роман и да из њега, кроз отпор према прочитаном, добије једну позитивну моралну визију. Зато је, по мени, уопште проблематично препоручивати шта да се чита. С тим у вези могу још нешто додати, пошто сам, иначе, професор књижевности по професији, што би се казало. Или тачније, професор књижевности на располагању. Захваљујући самоуправном друштвеном систему, ја знам да има књига за разне године узраста и за разна времена. Знате, свака књига не одговара вашем срцу и вашој души. Можете да узмете неки диван текст оца Јустина и да га читате, али да вам само речи звоне у ушима и ништа да не допре до душе. Али, можете да отворите неке новине и почнете да читате неки ефемерни чланак, па пошто вам је душа припремљена за проблем о коме се у чланку говори, да имате изванредан духовни доживљај. Човек мора да буде сазрео да нешто прими, интелектуално или емотивно. С тим у вези могу рећи да је данас овај наш народ зрео да поново прими Христову науку. Без невоље нема богомоље, каже Српски народ. Сигуран сам да ће многи, који су данас спремни да приступе вери, кад буду прошле невоље, да отпадну, али ће многи и да остану. Човеку је увек оно што је било духовно изгледало тешким јер изискује ангажовање. То је, уосталом, проблем и политичке природе код западних демократских држава. Људи имају право да гласају, али неће да гласају. Људи имају право да смене владу, али неће да је смене. Они су незаинтересовани за акцију, јер им то ремети комодитет или их доводи у опасност. Само у муци се људи напну, и само у муци изнедре нешто што је позитивно. Није ли одавно примећено, још у речима пророка Исаије, да Бог када неког наизглед кажњава, Он га бира, Он му исказује своју љубав. Његове животне муке ће из њега изнедрити оно што је најбоље било у њему. Мучеништво кали светитеље, а лак живот уништава слабе карактере.

Николај Богданов-Белски, Недељно читање у сеоској школи, 1895. (Фото: Викимедија)

Али да се вратимо на оно што сте ме питали. Постоји вербално сведочење Христа и постоји делом сведочење Господа. Сведочење делом Спаситеља јесте, пре свега – не чинити зло. Ако не чините зло већ добро, свеједно шта људи буду говорили о вама, ви ћете, у ствари, бити онај саблажњиви импулс, у позитивном смислу саблажњив за њих. Ако ништа друго, они бар пред вама неће чинити зло јер ће се стидети да то раде. А то је један велики корак за њих и велики допринос са ваше стране. Ако тако радите ви, ако тако радим ја, ако ради нас десет, ако ради нас сто, хиљаду… свет ће се, лагано, јер добро је споро, мењати на боље. Свако је од нас, верујем, приметио да се зло брже шири него добро. Уосталом, читав Стари Завет говори о тврдовратом народу. Народ је склон бестијалности. И ово што нам се сада дешава, овај рат, то није обичан рат. Рат подразумева убиства, али не и масакре, не патолошко иживљавање над жртвама. Ово је рат психотичних. Ово није рат за психологе, већ за психијатре и теологе. Зло, ђаво је посео ратнике у све три војске. Ратник не убија противника већ му сече уши, нос, вади му очи, касапи га. Он у противнику гледа објекат на коме треба да исказује своје болесне нагоне. То је последица распада морала. А морал се не лечи читањем, нити посећивањем или непосећивањем неких места. Могу да вам наведем сто наслова које треба да читате. Можете да читате Свето Писмо, можете да читате Молитвеник, Житија Светих. Али све то, опет вам кажем, морате да читате не само очима и не само умом, већ, пре свега, срцем. Зато је бесмислено рећи: „Читајте то и читајте ово“. Ето толико.

Знате ли за примере комунистичких интелектуалаца који су увидели да је основа њиховога веровања била погрешна? Не веровања о једноумљу, о контроли, о економији или идеологији коју су створили, већ због тога што су духовно увидели да је њихов систем био сотонски или лажан?

Ви сте поставили питање које задире у суштину мог става према комунизму и комунистима. За мене комунизам није идеологија. За мене је комунизам психологија. Не може свако да буде комуниста нити је свако могао да буде комуниста. Могао је скоро свако да буде члан Партије. Кажем, скоро свако. Али да буде комуниста, то је могао само један одређени психолошки тип. Од тих комуниста, које сматрам правим комунистима, до сада нисам срео ниједног који је променио своје мишљење. Његово мишљење, комунистичко, произлази из његовог бића. Оно је последица његовог психо-профила. У комунисти постоји једна тежња за деструкцијом. Уосталом, због тога је дошло и до распада комунистичког система. Јер, све док су рушили стари систем, они су напредовали. Они су разбили породицу. Говорили су: „Немојте да слушате бабе, деде, очеве. Не читајте књиге, глупо је то што се прича по школама итд.“ И када су у свему успели: заузели школе, разбуцали породице, преузели полицију, војску, индустрију, телевизију, одједном, шта се дешава? Дошао је тренутак за позитивни импулс – преузели смо власт и сада излажемо наше. Али нису знали како да изложе своје, јер оно је рушење, а не зидање. Све револуције кроз светску историју имале су два периода: најпре рушење, и потом ново зидање. Једино тај, како га назвасте, комунизам, или бољшевизам, лењинизам, маоизам или како се већ не зове, он у тај други период није дошао никада. Он је, без обзира на сву изградњу у Русији, Кини, код нас и на другим местима, перманентно остао у стадијуму рушилаштва. Сећам се, кад сам био мали, узимали су људима имања, њиве, винограде. Запамтио сам те винограде. Они су увек били урасли у траву. Узимали су људима фабрике да би их потом руинирали. Посебно у првом периоду, јер се уопште нису надали да ће остати дуго на власти. Покушавали су да униште све што могу, а потом да умакну. А то је, и иначе, ђаволско понашање. Знате и сами, ђаво се тако појављује, чини штету и бежи. У Мртвим душама долази купац (ђаво) мртвих душа, направи циркус и нестаје. У Злим дусима Петар Верховенски долази у град, прави хаос и нестаје. Злодуси тако долазе и одлазе, као олује.

Протест цетињских гимназијалаца против митрополита Данила Дајковића и његовог приговора поводом рушења Његошеве капеле, 18. 3. 1969. (Фото: Фејсбук страница Јована Маркуша)

Зато мислим да прави комуниста има само рушилачке потребе. То је човек који је по природи деструктиван, без обзира што споља изгледа потпуно нормално. Зато нико од њих и не може да се преобрати. Конверзија је ту немогућа. Да конвертира може само онај који је био лажни комуниста, комуниста из користољубља. Али такви су спремни да се преобрате у ма шта ради доброг живота. Али ми треба увек да имамо на уму да је у овој земљи, тј. у оној бившој Југославији, било сигурно и стотинак хиљада људи који су комунистички верници. Ја имам једног рођака који је био на Голом отоку, коме је читав живот, од ране младости, упропашћен. Али је он и даље комуниста. Био је на робији, а доста је прочитао и о робијању других. Али је и даље већи комуниста него сви у СПС-у или у Покрету за Југославију. Комунизам је вера, то нема везе са политиком, а комуниста је психолошки тип. Комунисти се мењају на језику, али у души никада.

Рекли сте да када долазимо у искушење, тј. неке мучне ситуације, да нас тиме Бог бира. Али зар није у основној хришћанској молитви речено „и не доведи нас у искушење“? Човечанство упада у разне трагедије, па да ли знате где је излаз?

Спас треба очекивати на основу примера из којих се види да Бог долази да спасе народ. Имамо сијасет примера, посебно у Старом Завету, где се очитује Божја помоћ Израиљу у изгубљеним ситуацијама, посебно кад се тицало ратова. Кад је Гедеон с триста ратника победио огромну непријатељску војску, то је било чудо Божије. Непријатеља су поразиле пчеле, које су се сјуриле на њих. Поставили сте питање – када ће Бог престати да нас куша? Престаће да нас куша у тренутку кад почнемо да му верујемо. Има народна узречица која гласи: „Никад се не зна зашто је то добро“. Оно што нам се дешава у једном животном периоду може да нам изгледа као зло, а да касније буде увод у велико добро. Ја лично имам много таквих искустава. Лежао сам једног лета, јули месец је био, у болници полупарализован и размишљао: „Боже, да сам знао кад сам имао двадесет година да ће ми се ово десити, ја бих се убио“. И кажем себи: „Сада када бих могао да устанем“, а нисам могао да устанем, „кад бих могао да ходам“, а нисам могао да ходам, „ја бих отишао и скочио кроз прозор“. Прозор је био отворен, а зној је цурео са мог парализованог тела. Али, поново сам проходао и ево причам са вама. Али ко зна шта је испред мене. Можда је нешто још грђе и црње. Но, очито да се онда десило једно позитивно разрешење, нека је Богу хвала. Искушење је оно што сам ја назвао каљењем, јер у добру је лако добар бити, што би рекла наша народна песма. Знате, ко живи на Беверли Хилсу и вози линколн, и потписује чекове и троши колико хоће и кад хоће, а здрав је, шта је њему до Бога. Он о Богу и не мисли. Њему је срећа природно стање. О Богу мисли онај црнац, који проси негде на раскршћу седећи у прашини. О Богу размишљају понижени и увређени. Зато је то Божје кушање, како да кажем… ево да употребим слику из љубавног односа: то је кушање оног кога волиш да ти доказује љубав. Бог воли сваког. Он воли и вас и мене подједнако.

Допуна питања: Има људи који цео живот проведу у трагедији, у злу, и не мислим да се може човеку, који је баш такав сиромах, који нема, који је у невољи, да њему може неко да објасни праву суштину хришћанства. А његова нада је чисто да он добије неки бољи статус.

Његов најбољи статус је тај који јесте. Знате због чега? Јер ако човек коме се дешава зло, о њему већ говори Стари Завет, то је евед Исаијин, то је слуга Божији коме се дешавају све несреће и о коме свако мисли да га Бог мрзи, ако тај човек схвати да је изабраник ради доказивања Божје славе, он ће бити задовољан. Евед прима туђе грехе на себе да би их испаштао. А ако је тај који је несрећан, како ви рекосте, непрестано несрећан целог живота, а верник је, он је, у ствари, оруђе, средство помоћу кога Бог показује људима какав треба да је верник. Његова несрећа је добила смисао. Он је по томе изабраник.

Васкрсење праведнога Лазара (Извор: Православие.ру)

Ако је ово овде, овај телесни живот, само трен, а оно што ће бити, оно право, живот вечни, онда је сасвим свеједно шта ми се овде дешава. С тог аспекта се онда ово о чему ја и ви причамо појављује као једно кушање, као једна проба да се види да ли сам Богу привржен или не. А то што питате, да ли Бог зна да ли верујемо у Њега или не, на то би могао да следи одговор, који је и питање: шта је Богу до тога да ли ја верујем у Њега или не? Сама чињеница да Он жели да верујем у Њега и да Га волим, показује Његову љубав и наклоност према мени. Шта ће неком ко је свемоћан потреба да неко ко је ништа, тј. ја, верује у Њега. Разумете? Ако верујете да постоји вечни живот, онда вам свако искушење изгледа потпуно ефемерно. Има једна прича, причао ми је један калуђер, о човеку који је тешко живео у животу. То је, по свој прилици прича преузета из предратног Мисионара. Умре тај несрећник и дође на небо. Тамо га сусрете Господ па га упита како му је било доле, на Земљи. А човек му одговори: „Оно је било ужасно. Ти си ме мрзео целог живота, јер си ми дао муке и невоље које нико жив не би могао да издржи“. Бог му на то рече: „То ћемо сада лако да поправимо. Ако си стварно имао тежак живот који ниси могао да издржиш, сада ћу ти променити судбину и вратити те доле, да проживиш нови живот. Зато пођи да изабереш себи судбину“. Покојник се зачуди и упита: „Како да изаберем себи судбину, Господе?“ А Господ му каже: „Ја имам један забран у коме расту крстови. А ти су крстови људске судбине. Ти изабери крст који ти одговара, па то нек ти буде судбина“. И тако одоше у забран са крстовима. Види човек крстове: велике, мале, високе, танке, дебеле. Свакојаке. Гледају они. Ходају тако, али ниједан не одговара човеку. Пита га Господ: „Хоћеш овај?“ „Не, тај ми је мали, а дебео, не могу га носити“. „А овај?“ „Не, тај је много велики“. И тако дођоше до краја забрана, а човеку ниједан крст не одговара. Кад, одједном, виде у самом углу, виде он страшно леп крстић: ни велики, ни мали, ни превисок, ни пренизак, ни претанак, ни предебео. Обрадова се човек и повика: „Господе, дај ми онај“. А овај му рече: „Иди сине и понеси га“. Приђе човек и погледа, кад на крсту који је изабрао – његово име. А Господ му, смешећи се рече: „Па то је и био твој крст, који сам ти ја изабрао, и који си носио доле на Земљи“.

Има нешто што је много важније од наших мука, а то је оно о чему сам говорио данас. Најважнији је наш морални, хришћански живот. Наш морални ангажман. То је још један одговор брату Петру. Наше хришћанско деловање је оно што нас чини хришћанима.            

Приредио: Богдан Златић

Прочитајте још



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , ,

3 replies

  1. На оваквом дар – слову, које закриљује и осмишљава, узвраћам даром благодарности велике… Дарујте нам што скорије треће даровање…

  2. @Zoran Nikolic (Valjevo)

    Cekajte, ne trosite sve darova, sacuvajte nesto za neprijatelje svoje:)))

    Pitati o Etici je uvek pitanje o subjektu etickog.Sta znaci biti etican,sta je to eticno u svakom coveku, da li se moze biti etican na pustom ostrvu…Niko ne pita o objektu etike, sta je etika iz ove perspektive, da li je moguce izaci iz ove pozicije drugacije nego etickim cinom drugog koji se od puke milosti razlikuje samo pretpostavkom univerzalne eticnosti koja postoji i u subjektu i u objektu.“Neprijatelj“ je samo relacioni odnos, pomoci neprijatelju ne menja ovaj bitan problem, biti predmet etike.

    Pokusacu da skupim ovde par natuknica i o drugim tekstovim (onaj o nauci i tehnici) Etika je nasilje nad Razlikom.Kod starih Grka, Etika je bila izmedju Ekonomije(domacinstva) i Politike.Politika je bila njena granica i svrha. Zapravo, bez politike ona nije imala smisao.Tek se u sistemsko doba (ovu frazu koristi onaj cije se ime ne sme izgovoriti na sajtu, koji je dobro znao da etika i nauka nisu nesto sto se samoogranicava (etika nauku zabranom kloniranja, a nauka etiku odredjenjem uslova autanazije npr.), vec su posledica dubljih procesa koji su i same Grke doveli do ideje o nepolitickim zajednicama etike, poput epikurejskih vrtova (njihova pojava je tesno povezana sa njihovom otologijom, a ova opet sa onim kljucnim fenomenom antike, sto ostaje mala zanatska tajna, nesto se da naslutiti u tankoj knjizici Masima Kacarija „Geofilozofija Evrope“).Javila se ideja da kada bi svi ljudi bili dobri, drzave i zakoni ne bi bili ni potrebni.Ovo je trenutak osamostaljenja Etike od Politike, trebalo je samo dati univerzalnost kakvu antika nije poznavala.I tu se javlja hriscanstvo

    Za Grke, etika je etos, mesto na kojem prebivaju ljudi i Bogovi.Ona je tesno vezana za mesnu prirodu Grckog prostora. Sa druge strane hriscanstvo je objavljena religija, religija knjige koja zahteva sirenje i tumacenje.Grci nisu verovali knjigama. Filozofske skole su imale ezotericna dela, dopustena samo u okviru skole i egzoteriska, davana drugima na volju. Tako je hriscanstvo stvorilo tumaca -Crkvu, institucija cija delatnost je prevazilazila okvire svake drzave-politike.Ova nepodudarnost, Drzave i Crkve, teritorije i univerzalnog, jeste pravi izvor neobicnog dualizma i unizavanja tela u hriscanskoj Evropi i pojavi dualizma duse i tela koji nije hriscanski, a koji se sada dovrsava funcionalistickim dualizmom, po kojem se dusa, kao vrsta programa, moze prebaciti u masinu, ili voluntaristicki promeniti pol i telo.

    Nas poznati eticar Jovan Babic, govoreci o problemu izbeglica,kaze da treba razviti „etiku kretanja“, prava dolaska i odlaska, previdjajuci da Etika i jeste kretanje.Kretanje univerzalizacije koje mrvi svaku Razliku pred sobom, vazda iduci ispred nas.Mislim da je Spengler rekao da je zapadna etika nekako usmerena u daljinu.

    Hriscanstvo je religija.Kao moral, ono je instrumentualizovano. Kao politika, ono je oligarhija iranskog tipa.

  3. @Komentar ceka pregled
    Не постоје непријатељи, тек сурови пријатељи, беседи Свети Николај Лелићки Охридски Жички Грачанички и њима иде највећа благодарност, јер нас из смртног загрљаја самообмане уздижу Господу Свемилосном у загрљај вечног живота…
    Ваш, многопоштовани, удах морала и издах етике, нужност су моје захвалности…

    4
    1

Оставите коментар