Коста Новаковић: Одговор Р. Ристићу или О другој страни „Олује“, без аргумената

Поводом текста Радисава Ристића „Олуја“ – друга страна медаље, „Политика“ , 6. септембар, пренетог и на „Стању ствари“

Фото: Александар Келић

Текст Радисава Ристића, „Друга страна медаље”објaвљен у рубрици „Погледи”, 6. септембрa 2021. године, готово је идентичан тексту објављеном у истој рубрици, у овом листу под насловом  Наличје „Олује”  од 13. августа 2018. године. Мој осврт на текст под насловом „Наличје олује” без аргумената, објављен је у „Политици” од 17. августа 2018. године. Радисав Ристић је одговорио текстом „Атак на чињенице”,  а мој текст „Олуја – изгубљени у простору и времену”, није објављен.

Моји основни аргументи о тексту Радисава Ристића засновани су на тврдњама  аутора да је, у својству начелника службе за информисање о ОС, непосредно пре „Олује” боравио у Книну, Горњем и Доњем Лапцу, Грачацу, Србу, Кореници, Плитвицама, Бунићу и Љубову и више других места у Лици, Кордуну, а касније и у делу РСК у Барањи.

Међутим, чињеница је да је аутор боравио на овим просторима пред крај 1991. године, у време постојања СФРЈ и ОС СФРЈ (ЈНА и ТО), као пуковник ЈНА и начелник Одсека за информисање у Управи за информисање ОС СФРЈ, да није био шеф службе за информисање ОС, јер су у хијерархији изнад њега били начелник одељења, заменик начелника управе, начелник управе, а једно време и портпарол ЈНА и да је господин Радисав Ристић пензионисан 22. децембра 1991. године. У Книну је вероватно био у Команди 9. корпуса ЈНА, а не Седмог севернодалматинског корпуса Српске војске Крајине (СВК).

Др Коста Новаковић (Извор: Политика)

Према томе, господин Ристић није био на поменутим просторима непосредно пре „Олује”, што би требало да буде у јуну, јулу или почетком августа 1995. године.

Аутор пренебрегава чињеницу да је у том четвoрогодишњем периоду вођен исцрпљујући грађански рат, да је ЈНА предислоцирана из Републике Хрватске и са простора Републике Српске Крајине, а да су само стицајем околности, због затварања Посавског коридора у Босни и Херцеговини  према  Југославији и Србији, остала оруђа и оружја на простору Српске Крајине. Усвојен је Венсов план (Резолуција Савета безбедности УН бр. 743 од 21. фебруара 1992. године) Српска Крајина је демилитаризована, људство демобилисано, а оружје је стављено под контролу Мировних снага УН (Унпрофор). Крајина је практично разоружана. Тек након хрватске агресије на простор РСК (Равни Котари, Масленица, аеродром Земуник и Брана ХЕ „Перуча” од 22. јануара 1993. године) преузето је оружје из магацина и отпочело се са формирањем Српске војске Крајине. Као што је познато, стварање војске је дуг процес, али то овде није тема. Истина је да господин Радисав Ристић никад није био у некој команди и јединици Српске војске Крајине.

Мислим да су све наведене чињенице, тада већ пензионеру Радисаву Ристићу, напросто промакле. Он своје мишљење износи као искуство и коначан  став. Била је  прилика да своја запажања подели кроз текстове у листовима „Војска” или „Војска Крајине”, а не да се позива на неке невидљиве службене бележнице. Његове тврдње како се тенк и друга борбена возила могу неутралисати са флашом бензина су најблаже речено бесмислене. Хрватска је, упркос забрани наоружавања набавила значајна борбена средства великог домета којима је са територије Босне и Херцеговине – масива Динаре и превоја Дерала на комуникацији Босанско Грахово – Книн гађала циљеве на простору Републике Српске Крајине, па и Книну. Ристић говори о догађајима из августа 1995. године, када је Српска Крајина била у полуокружењу, па и већим делом у окружењу Хрватске војске (Република Хрватска), Хрватског вијећа обране (Муслиманско-хрватска федерација БиХ) и Петог корпуса армије БиХ. На западне делове Српске Крајине – Северна Далмација, Лика, Кордун и Банија, агресију су извршиле снаге еквивалентне броју Срба на том подручју. На око 36.000 војника Српске војске Крајине нападало је око 200.000  хрватских војника и око 27.000 њихових савезника.

Радисав Ристић: „Олуја” – друга страна медаље

Српска Крајина није имала савезника, а помоћ нису пружиле ни СР Југославија (Војска Југославије) ни Република Српска (Војска Републике Српске), а постојали су планови за такво ангажовање. Из непознатих разлог није омогућено ни ангажовање 11. вуковарског корпуса Српске војске Крајине, највеће и најјаче јединице СВК. Као што је познато, дејство авијације СВК спречавао је НАТО, чије су јединице током 1994. гађале аеродром СВК на Удбини. Погоршање одбрамбених позиција СВК настало је након повлачења јединица Војске Републике Српске и пада западнобосанских српских општина (Купрес, Гламоч, Босанско Грахово и Дрвар, у јулу 1995. године).

Стратегијски положај Републике Српске Крајине био је неповољан за одбрану и био је готово немогућ без помоћи савезника. Довољно је погледати карту Хрватске, унутар које је заштићено подручје УН (УНПА зоне, односно Република Српска Крајина) да се види стварни положај РСК.

Потпуна је измишљотина Радисава Ристића да су политичари и војска (СВК) оставили незаштићени народ на милост и немилост хрватских снага. Ово би требало да значи како су борци СВК оставили своју децу, мајке, очеве и жене, што је чиста инсинуација и непознавање стања. Управо, јединице СВК су штитиле евакуацију становништва. Евакуација становништва отпочела је појединачно, самоиницијативно и спонтано непосредно након почетка хрватске агресије од јутарњих часова 4. августа 1995. године. Одлука Врховног савета одбране РСК о евакуацији цивилног становништва из Северне Далмације (Бенковац, Обровац, Книн и Дрниш) и општине Грачац у Лици, саопштена у 18.00 часова, само је унела неки ред у ту евакуацију. Спонтано је отпочела евакуација становништва и из делова Лике и Баније, а касније је дошло и до непланиране евакуације војске. Заправо, у РСК није било строге поделе између војске и становништва. Истовремено, јединице 21. кордунашког корпуса су наставиле борбу, али су на крају заједно са становништвом опкољене у Топуском, где је потписан споразум са Хрватском војском, уз посредовање Мировних снага и јединице овог корпуса су заједно са становништвом пропуштене на територију СР Југославије.

Ђорђе Пражић: Хрватски сан

Према доступним показатељима на територији је остао мањи број цивила. Нажалост,  из те групе убијене су 1.872 особе. То су претежно старија лица, а многи су остали јер су сматрали да ће бити безбедни, посебно након позива др Фрање Туђмана, председника Хрватске, који је упућивао позиве цивилима да слободно остану код својих кућа. Не може се оспоравати ни чињеница да је било лица која су остала необавештена, али их је било у малом броју.

Без обзира што господин Ристић истиче одговорност хрватске стране због учињеног, његово изједначавање одговорности политичара и војске РСК због наводног нечињења, што није истина, изједначава одговорност агресора (Хрватске) и жртве (Српске Крајине).

Због тога, даља полемика са господином Ристићем, намерно или ненамерно скреће пажњу са главног кривца, а то је хрватски сецесионизам, хрватска политика према Србима ради стварања етнички чисте, само државе Хрвата, хрватско руководство и хрватске војне и полицијске формације, уз сврставање неких западних земаља и НАТО на хрватску страну и неуспех Мировне мисије УН (Унпрофора).

Милојко Будимир: „Олуја“ и њене последице – 26 година после

Уз све наведено треба имати у виду да је појам „Олуја” вишезначан. „Олуја” је кодни назив за хрватску агресију од 4. августа 1995, агресију на заштићено подручје УН (УНПА зоне); прогон српског становништва; убиства дела преосталог становништва; уништавање целокупне покретне и непокретне имовине. „Олуја” је процес који и даље траје.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 19. 9. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

2 replies

  1. Хвала господину Новаковићу на тачном и објективном изношењу чињеница о овим трагичним догађајима.
    Ово је посебно драгоцено јер долази од некога ко има непосредна сазнања и искустава из тог времена и са тог подручја.
    Било је и неких научних покушаја да се објасне ови догађаји али ми се чини да нису погодили у срж проблема попут овога текста.

  2. Ја бих нарочито скренула пажњу на ватрени Вучићев говор у Глини, пун обећања и подстицаја. Само је једно изоставио да каже Милошевићев Министар информисања – да су Крајину издали. То ми много личи на његову подршку Србима са Косова . Једино што Вучић зна у тешка времена је да друге шаље у битку и да држи потресне говоре на сахранама.
    Борци Крајине у заштитним прстеновима су или изгинули, или се у задњем тренутку прикључили колони, тако да никакве значајне заштите није било. А летели су и хелихоптери. Само су уместо муниције бацали паштете и нареске. Да Крајишници не умру гладни.
    Зашто не рећи истину? Книн су издали и то им није ни прва ни последња издаја.
    Хрвати су чинили све оно што Хрвати иначе чине , ни то ни је први пут , дакле, очекивало се, а ипак се издао тај народ.
    На крају те приче остаје права слика о Милошевићу, а и о Вучићу – слика издајника, продане душе који је једино умео да пусти криминалну багру са ланца да шверцује, дивља, пљачка , да краде, отима, ко зна шта још, и да нам као народу нанесе вечну срамоту, па се и данас прелази преко ужаса за које је био заслужан Аркан и разноразне паравојне формације настале под Милошевићевим скутом, уствари – банди криминалаца без надзора и контроле. И данас се њихови злочини прикривају , чиме се војсци Србије чини страховита неправда. Уместо да се исправно процени одговорност политичке багре тог времена са Милошевићем на челу и да монструми који су подстицали шверц, дилерај, лоповлук, и паравојне монструме, буду овде осуђени, њихова недела се крију, они су се обогатили , постали велика господа окружена опљачканим луксузом и тако смо на врху државе добили најтеже олошаре , фукаре, ништарије , лопуже , банду ратних профитера и зато нам је тако како нам јесте. Милошевић је мислио да се победа постиже са криминалцима и лопужама, али та багра може да донесе само срамоту, разарање и пропаст. Сви који су тада чинили Владу Србије одавно треба да бораве у затвору због злочина над Србијом. То је багра која је уништила ову земљу. А нама дезертерчина и Арканов слуга , ком је Аркан са ратишта допремио транспортна средства а Милошевић му дао руднике на поклон да хара и разара, Палма глуми дипломату иако ни основну школу није био у стању да заврши како треба. Али криминалне везе је умео да направи. Зато му црква додељује орден Светог Саве, срам да је цркву за сва времена. Из тог угла треба посматрати честе сусрете Палме и Вучића – спаја их исто време и иста дела , за која никад нису одговарали.
    Зар војску Србије није срамота кад Палми, који је побегао са ратишта , а на следеће мобилизације га нису ни звали, свирају Марш на Дрину , који он сматра српским колом, пошто је толико образован, па нешто као што је Палма наноси срамоту часној српској историји. Ако се таквима свира Марш на Дрину, војска Србије не треба више да постоји.

Оставите коментар