Митра Рељић: Предраг Пипер (1950–2021), живот ослоњен на добро

Ми овде не можемо ни да замислимо какве све несреће људи на Косову и Метохији подносе, говорио је професор Пипер

Професор Предраг Пипер у спаљеној Цркви Светог Николе у Приштини (Фото: Покрет за одбрану Косова и Метохије)

О импозантном научном резултату те професорском послању и умећу академика Предрага Пипера од Београда до Сеула, Граца, Франкфурта и диљем словенског света, као и прегалаштву на пољу унапређења славистике код нас и у свету, његове колеге, студенти и будући истраживачи тек ће сведочити. Породици професора Предрага Пипера, затеченој његовим ненаданим одласком и ненадокнадивим губитком, преостаје понос што су га имали за оца, супруга, брата и сродника, а пријатељима сећање на ретку привилегију што су имали прилику да се сусрећу са професором Пипером, захватају и крепе се из бистрог кладенца ненаметљивог ума и човештва. Из узорне библиографије овог великог ствараоца која обухвата мноштво области његових научних интересовања, привлаче пажњу и обимни одељци под насловима Прикази, критике, рецензије и Personalia који сведоче о томе колико је свог драгоценог времена професор Предраг Пипер посвећивао несебичном подстицању и промоцији других те подсећању на научни допринос упокојених колега и пријатеља.

Када би изнова бирали свој живот, без обзира на његову свеколику драматичност, људи који пријатељство држе за сродство највишег реда, тешко да би изабрали много другачији. Јер, да се није догодило све што им се догодило, не би било ни нових пријатељстава, кумстава, свежих радости и болова. Коначно, за неке не би било ни разговора са Предрагом Пипером, не оних разговора Из славистичке ризнице којима се Милош Јевтић искрено радовао; сличним разговорима радовали су се и други. Професора Предрага Пипера први пут сам изблиза срела као збуњени изгнаник из Сарајева у јесен ’92. године на Филолошком факултету у Београду. И одмах ми је, знајући лековитост читања, подарио књигу која му се затекла на радном столу. Кад сам се у јесен ’95. обрела у Приштини, и онде ме је сретао са књигама. Слао их преко колега, увек с охрабрујућом и топлом посветом.

– Ми овде не можемо ни да замислимо какве све несреће људи на Косову и Метохији подносе – упитно би и с неоправданим осећањем кривице започињао наш разговор при нашим сусретима у Београду, обично о Скупу слависта. За ту грижу савести Предраг Пипер је најмање имао разлога, јер је невољу косовскометохијских Срба и те како замишљао и увек био спреман да је чује. Тек када бих у Професоровом оку видела сузу, покајала бих се што му, не штедећи га, приповедам о тим невољама, а он је, руководећи се оном апостола Павла „радујте се са радоснима и плачите са плачнима“, одмах додавао – Нека, и треба да боли.

Сазнавајући појединачне судбине људи и цркава на Косову и Метохији а следствено његовој спремности да га заболи, и мисаоно и емотивно се везивао за непознате му људе и светиње. Тако се овај истински Београђанин надасве везао за приштинску Цркву Светог Николе коју никад видео није, а све због преданог јој, свакодневно каменованог, свештеника и српских заточеника који су једино у њој видели утеху. Отуд је Цркву изубијану камењем и опасану мржњом, све док није спаљена, Предраг Пипер старински господствено и хришћански ненаметљиво „поздрављао“, а свештенику уз захвалност речи подршке упућивао. „Да би се нешто истински појмило, мора се најпре кроз срце пропустити. А да би се кроз срце пропустило, мора се доћи и видети“ – изрећи ће Професор пред Грачаницом 2005. године. Са истом мишљу и те исте године прекорачио је и сажежени праг Цркве Светог Николе у Приштини.

Професор Предраг Пипер на старом гробљу уз Цркву Светог Николе

Будући да му је, ма и не био тога свестан, живот протицао у складу са оном Раскиновом мишљу да „смо људски само колико смо осећајни“, професор Пипер је с резигнацијом увиђао да се чојство и састрадање према другом лако замењује пуком себичношћу а појавне облике те себичности сагледавао је као врсту „тешке социјалне патологије“ манифестоване равнодушношћу савременог човека према свему што га окружује. Отуд је као могућност превазилажења свакојаких друштвених тешкоћа видео не у револуцијама и контрареволуцијама, најмање, како је говорио, у увозним реформама већ, пре свега, у преображају човека, у нужности да свако свој живот саобрази хришћанском и људском начелу и да се „ослони на добро у себи“. Као што је веровао у чудо („Чуда се не проучавају и не објашњавају, у њих се верује. Постоје чудотворци и чудопримци. Свако чудо њихово је заједничко дело“), тако је веровао и у, некад и запретано, људско добро, па, између осталог, поручивао: „Да би неко приметио светло, мора имати здраве очи, а да би неко препознао доброту, мора се ослонити на добро у себи, а свако тога има у себи бар мало.“

Проблем Косова и Метохије и проналажење најбољег пута за његово решење, барем у оном делу које зависи од нас самих, професор Предраг Пипер је сагледавао у контексту превазилажења општег стања духовне запуштености и губитка вредносних оријентира те буђења успаване свести о примарним детерминантама идентитета и интегритета српског друштва. Због тога однос професора Предрага Пипера према Косову и Метохији није исцрпљиван његовим интимним преживљавањем и искреним саосећањем са напаћеним народом; његова брига редовно је праћена, у књигама, интервјуима и предавањима, јасно исказиваним ставом да је Косово у темељу српског идентитета, једна од најважнијих тачака ослонца сваке здраве личности и народа у целини. „Докле год буде Срба за које је најдубље начело понашања садржано у савету епске мајке свом чувеном сину ‘Боље ти је изгубити главу / Него своју изгубити душу’, а таквих је, верујем, још увек највише, Косово и Метохија нису изгубљени, ма чија шапа привремено чепала по тој светој земљи“ – писао је, између осталог, Предраг Пипер. Свестан да констатација сама по себи није довољна, професорски прецизно је редовно сугерисао шта нам ваља чинити како бисмо сачували „једну од највећих драгоцености духовног бића свога народа“. У том смислу, истицао: „Да бисмо Косово и Метохију сачували и у себи и да бисмо на њему могли живети са другима, потребна су стална, систематска и свестрана проучавања, учење и на добрим примерима, али и на грешкама, учвршћивање косовског мита као етичког начела, институционализовање значаја Косова и Метохије за Србију покретањем одговарајућих научних пројеката, оснивањем института, установљавањем научних, културних и школских награда, неговањем националног памћења као најчвршћег упоришта за здраву садашњост и будућност.“ До тада – предлагао је – „треба што више искористити алтернативне облике: научна, стручна и културна удружења, издавачку делатност, велике могућности интернета (…), повезивање са сродним удружењима у свету“.

Професор Предраг Пипер пред Грачаницом 2005. године

Све што је предлагао другима, најпре је себи стављао у задатак. Тако је и оног пламеног марта 2004. данима извештавао свет о страдању српског народа, цркава и манастира на Косову и Метохији. На његове, интернетом упућене, апеле оглашавали су се добронамерни, знани и незнани људи из Америке, Пољске, Русије, Бугарске…, преводили његове поруке, штампали их или одашиљали даље. Али и многи које је професор Пипер претходно задужио несебичном промоцијом њихових језика и култура, попут Лужичких Срба. Остајући доследан ставу да изговорене речи ваља поткрепити и сопственим делом, штампање књига, зборника радова, писање новинских и др. чланака о Косову и Метохији свесрдно је бодрио, потом, уз све своје обавезе, обимне публикације пажљиво ишчитавао, рецензирао и промовисао.

Однос Предрага Пипера према Косову и Метохији, таман као и однос према свему другом и другима проистицао је из слободног потврђивања сопствене личности као окоснице његова достојанственог живота, па све да је и хтео другачије, није ни могао ни умео. Његов аутентични глас у институцијама науке и културе био је само додатна потврда те и такве личности. „Борба за личност и њено потврђивање су болни (…) Бол је рађање личности и њена борба за свој лик“ (што ће рећи – образ Божији) – каже Н. Берђајев. А само изграђена личност – рећи ће руски мислилац – „као егзистенцијални центар укључује чувствилиште према страдању и радости“. Будући да му је био стран сваки конформизам са светом који подразумева релативизацију добра и вулгаризацију васколиког људског послања, професору Предрагу Пиперу није било лако.

Предраг Пипер

Ако је утеху након одласка драгих нам људи најбоље потражити у раду и лепом сећању, онда се професор Предраг Пипер и за то несумњиво постарао. Његово изгарање за боље у науци, култури, друштву, за добро у човеку, резултирало је дивљења вредном писаном заоставштином коју тек ваља проучавати и неизбрисивим памћењем сусрета са људском племенитошћу оних који су га познавали.

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Покрет за одбрану Косова и Метохије, 14. 9. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар