Горан М. Јанићијевић: Национално питање и мисија Цркве Христове у прошлости и садашњости

„Влашко питање“ у Цркви Христовој из црквене посматра се сасвим другачије него из политичке и културолошке перспективе

Епископ Иларион са представницима Националног савета Влаха (Фото: Епархија тимочка)

Вест о састанку Епископа тимочког Илариона са представницима Националног савета Влаха у Србији Јанком Николићем (Влашка странка) и Синишом Челојевићем (НВО Гергина) поводом увођења „влашког језика“ у богослужбену праксу на неким деловима Епархије тимочке обрадоваће сваког добронамерног хришћанина са једне, док са друге стране, помало отвара „Пандорину кутију“. Оно што је првој групацији посве јасно јесте искрена жеља архипастира да у љубави снисходи потребама својих епархиота те је наведено питање на овај начин схваћено и подржано од стране Светог Архијерејског Синода. Оно што из „кутије“ за сада тек „провирује“ наслућује се већ на нивоу једног коментара на наведени чланак, објављен на порталу Стање ствари а реч је о „влашком језику“. Додуше, можда би формулација „језик Влаха“ представљала срећније одабран еуфемизам али јавности треба јасно ставити до знања да није реч о лингвистичком или културолошком већ искључиво – црквеном питању. Чињеница да то није сасвим јасно ширем мњењу указује на известан „наследни терет“ који Црква носи, будући да је у различитим историјским раздобљима често преузимала одговорност и бригу за будућност православних народа, њихових држава, језика, културе… Опстанак православних народа често је зависио од деловања помесних православних цркава, особито за време османске окупације и владавине на балканским просторима. Таква улога Цркве, међутим, обично није престајала ни када су историјске околности промењене а нису ретки ни примери злоупотребе у политичке сврхе.

До каквих је апсурда то доводило и доводи указује скорашњи пример покушаја да се спречи обављање устоличења изабраног Митрополита црногорско-приморско г. Јоаникија у вековном седишту његове дијецезе – Цетињском манастиру. Национална свест у овој малој држави посеже за „историјским оправдањима“ баш у сфери испреплетених црквено-државних структура из прошлости, но, без много познавања стварних повесних околности и канонског устројства Цркве. То свакако указује на чињеницу да је реч о полазишту и деловању атеиста, који себи узимају за право одређивање места устоличења и столовања те избора надлежног архијереја. То што сва православна васељена у својој пуноћи у личности Јоаникија Мићовића препознаје Митрополита црногорско-приморског или им није познато или им није важно. Свакако да се у оквирима сâме Цркве признаје свачије право на слободно национално и религијско опредељивање али консеквенце таквих одлука могу се простирати само према будућности али не и ретроактивно у прошлост, као некакав покушај њене корекције. Све што се већ збило данас „припада“ историјској науци. Веома честа појава дихотомије повесног наслеђа и данашњег статуса православних народа такође представља известан проблем за Цркву, те се углавном тежи проналажењу модела за превазилажење таквих јазова зарад остварења сотиролошке и културолошке пуноће сваке личности у њеном окриљу.

Епископ тимочки Иларион (Фото: Бор030)

У том смислу нарочито је сложено питање црквеног устројства и живота у источној Србији. Са северне стране држава се граничи са Румунијом а са источне – са Бугарском. Кроз дугу и бурну историју, уколико се дубље зађе у прошлост, уочава се да су ови крајеви потпадали под многе државе те су познате и промене на нивоу црквене јурисдикције. Погранична подручја обично насељава национално мешовито становништво што управо рефлектује наведене историјске промене и доводи у питање апсолутност административних подела. Истина, у овом случају срећну околност представља чињеница да је превасходно реч о православним хришћанима.

Односи са Бугарском у прошлости били су променљивог карактера а особито „горак укус“ оставља живо сећање на Балканске и тзв. Велики рат. На црквеном нивоу, међутим, не може се заборављати повезаност у даљој прошлости кроз бројне представнике претпаламитског исихазма и ученике преподобног Григорија Синаита Старијег у другој половини XIV столећа, који су били обновитељи духовног живота у Србији Балшића и Лазара Хребељановића: великог црквеног песника Јакова, најпре игумана Душанових Светих Архангела а потом и Митрополита у Серу, игумана Николаја (по свему судећи сахрањеног у манастиру Нимник), старца Јосифа – духовника Крепичевца, Ромила Видинског/Раваничког, Григорија Синаита Млађег Доброписца и друге Синаите – Андреја, Јоша, Сисоја, Зосима, Јована… Потом и Григорија Цамблака, који је прошао дуг пут од бугарско-византијске границе преко Дечана где је био игуман све до Кијева и Москве у којима је обављао архипастирску дужност митрополита. Доласком преподобног Никодима Грчића – Тисманског најпре у Крајину а потом и Влашку српска се интензивније повезала са бугарском и цариградском-васељенском црквом како у Константинопољу тако и у Влашкој. Потом је у Пећи за патријарха устоличен исихаста и велики молитвеник Јефрем, родом из околине Трнова. Два столећа касније у пећки трон је уведен Јован Кантул, патријарх влашког порекла о коме ће посебно бити речи. Када је црквена повест у питању, дакле, више је ствари које нас повезују од оних које нас раздвајају. Уколико из ове перспективе посматрамо служење помена тимочким свештеницима пострадалим од бугарске руке током наведеног ратовања, које је обавио блаженог спомена Митрополит видински Доментијан у присуству Епископа тимочког Илариона и Епископа белоградчијског Поликарпа, није могуће одупрети се утиску о величини тековина Богочовека Христа и његових следбеника који су спремни да буду „свима – све“ (1. Кор. 9, 21-22) и узнети Славу Богу на висинама. У јеванђелској перспективи љубави Божије и Епископ тимочки Иларион, како се чини, налази сопствено архипастирско полазиште.

Пећка патријаршија (Фото: Петар Вујанић)

Код нас се обично потеже аргумент да никада нисмо ратовали једино са Румунима, што је углавном тачно ако се изузме Битка код Никопоља 1396. у којој се војска влашког војводе Мирче прикључила хришћанској алијанси, предвођеној угарским владарем Сигмундом. Победу османског падишаха Бајазита извојевала је коњица на чијем се челу налазио Стефан Лазаревић. „Влашко питање“ у Цркви Христовој из црквене посматра се сасвим другачије него из политичке и културолошке перспективе, како у историјском тако и контексту савремености. За сагледавање таквих претпоставки опет је потребно сетити се Светог Никодима Тисманског. Кнез Лазар је манастирима Тисман и Водица као метох приложио бројна села укључујући и царину у Кисиљеву. Не треба заборавити ни то да се влашки војвода Радул одазвао молби султаније Маре Бранковић да преузме бригу о манастиру Хиландар што је подразумевало и материјална давања. Треба се такође подсетити чињенице да су Власи заједно са Србима учествовали у Банатском устанку 1594. борећи се под заставом на којој је био лик Светог Саве. Османска одмазда била је „црна“ за све – по наређењу темишварског беглербега Свети Теодор Вршачки као „вођ побуне“ био је жив одран а 1596. на Врачару спаљене су мошти Светог Саве. Две године пре устанка на пећки трон дошао је Јован Кантул, патријарх влашког порекла али горљиви Светосавац и искрени поштовалац традиције Немањића. Упамћена је његова борба против унијаћења Паштровића а османске власти нису му опростиле подизање Херцеговачког устанка 1596. због чега је у Истанбулу удављен канапом. Његов наследник на пећком трону Пајсије Јањевац уредио му је гробно место и дао да се наслика фреска са Јовановим ликом.

Патријарх Јован Кантул (Фото: Српска историја)

На основу скраћене повести о духовној хомогенизацији православних цркава и народа, пре свега балканских, уочавају се тежње ка опстанку и духовном напретку хришћана. Интернационализација и јеванђелска „наднационалност“ карактерисала је рану цркву у касноримском царству; слични процеси одвијали су се и од средине XIV столећа тј. од раздобља османског надирања према Балкану и Европи. Једно „ново светско царство“ данас прилично експлицитно показује непријатељски став према хрипћанима, који то извесно већ осећају. Из тог разлога, на један спонтан начин одвија се и црквена мисија са циљем духовног крепљења верних, који у таквим околностима, понекад, постају малодушни. Господ нам стога шаље архипастире, спремне да, „до последњег даха“ сведоче Јеванђеље, тако да речи утехе могу доспети до свакога дома и на многим језицима. Свакако да ће Црква уз помоћ адекватних струка пронаћи начин да се и на лингвистичко и културолошко питање одговори на прави начин.



Categories: Српско православно стање

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. Док је ЦРКВЕНОСЛОВЕСКИ језик био заступљен у већини Помесних
    Православних Црква, а на Блкану свакако, као Богослужбени језик,
    национално питање се није постављало као проблем у Православној
    Христовој Цркви.
    Црквенословенски језик је био и остао дух свих Правосланих Помесних
    Цркава и сведочио Православну Литургијску, Христолику саборност.
    По речима Светога Саве, да је језик једног народа – дух тога народа,
    једнако се може рећи и за црквенословенски језик – да је дух свих
    Правосланих народа.
    Прелазак са црквенословенског на народни језик сваког народа понаособ
    – разбија то јединство Православља – на злурадост непријатеља Бога и
    Православља и води ка разбијању Литургијске саборности.
    Црквенословенски језик је очувао духовну хомегиназицју православних
    цркава и народа, пре свега балканских, и тежњу ка опстанку и духовном
    напретку хришћана.
    Сви да јесмо и будемо једно у Исусу Христу, а првенствено кроз литургијски
    језик, црквенословенски, како је то бивало у прошлости, да се сви на Литургији
    разумемо, да нема Грка, Јеврејина, Румуна, Бугара, Руса…, а то се једино,
    бар на Балкану, остварује кроз црквенословенски језик, који се, на радост
    непријатеља Бога и Човека, “укида“ и замењује језиком сваког народа
    понаособ?!

    11

Оставите коментар