Никола Маловић: Море је древна дрога – ко није навикао мора да буде опрезан

Волио бих да географију у којој се наш свијет не рачуна у странце, посебно млади запамте по добру. У добу у коме је вријеме изашло из зглоба, могу ли? Са 16 и 17 и 20 и 25 још могу

Страшни суд, фреска приморских аутора, детаљ, Грачаница, 14. в.

Било је вруће за попиздит, гласи стих релативно новије далматинске писме.

Свијет који је Бог зна како опет смогао за љетовање напучио је Медитеран, свукао се, и наставио да фотографише, и да објављује постове на друштвеним мрежама. Озвучен хералдичким ш-ш-ш-ш-ш-ш-ш-ш-ш-ш-ш-ш звуковима потеклим од дневних зрикаваца – траје сезонски шпиц. Оно што актуелно љето разликује од Љета 2020. које се није ни догодило, јесте одмор с корона бауком, и јесте љето с повећаном концентрацијом сексуалности у мору политичког хаоса и економског безнађа.

Довољно је имати дозу пругастоплаве крви и упустити се у игру, без обзира на године, образовање или платежну моћ, јер је на пјени од мора и тијело валута, па је вајани 16-годишњак богатији од руских тајкуна у Порто Монтенегру. Дучић је говорио да би се сваки остарјели краљ радо мијењао, и био млади потпоручник.

Трачак парфема Куроса у мимоходу, подигнута обрва, мушки осмијех, кошуља дугих рукава, уредна фризура и брада од три дана, неће дјевојку што је сишла до обале оставити без утиска. Ноћ што слиједи оставиће је управо без даха. Да се из апартмана у апартман не би чули copy-paste узвици, неки ће љубавници својим љетним партнеркама да стављају шаку на уста и јагодицу прста на анус. Да ишчитају кад ваља завршити луди љетњи плес.

Линије се повлаче по палубама од обале тек мало одмакнутих јахти. И по столовима beach барова у које не увраћа полиција. Чисти кокаин и руке од свиле. Сви смо дигитални, електрични – стихови су друге пјесме.

Литре сјемена заврше у мору сваке ноћи. Остављена драга кад заплаче над заливским морем изиритира море микроорганизама у чијој је природи да свијетле чак и на најмањи надражај. Плачу и остављени, потом с друговима пију пиво и пишају одозго. И тада море свијетли.

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)

Google само ћути, гледа и меморише…

Укуцајте нешто голицљиво. Има да вас Велики брат запамти заувијек.

Једва одјевен свијет без зазора улази у бутиге старих градова јер је постало нормално да се љети у куповину пође наг. У напасти су бокељски синови и кћери када ваља услужити госте: поглед овима блуди по пуном брусу и отворено залази у међуножје.

Ноћи су постале опаке. Уз кап, грам, линију, или душу – одвија се психотронска миса. Феште пуне електронске музике на пјени од мора привлаче фанове, хомосексуалце и адолесценте. Још литар један. Ред була.

Трава се купује на кило, као да је за пашу. Да би заспали од прегласне музике, старији међу Приморцима пију бенседине с ракијом.

Обални галебови, што је синоним за мушке сексуалне предаторе, зналачки опажају другарице с континента. Попут орки, удружени их раздвајају, потом заводе у географији супериорне љепоте, те их воде на љубав. Ако је то љубав.

Чудесан је магнетизам мора. То по стотину пута подвлаче и обални Приморци, али и поморци. Чудим се људима који годинама остају вјерни истом љетовалишту. Никоме живот није толико дуг да би могао два пута доћи на место где му је некада било лепо – каже Капор.

Волио бих да географију у којој се наш свијет не рачуна у странце, посебно млади запамте по добру. У добу у коме је вријеме изашло из зглоба, могу ли? Са 16 и 17 и 20 и 25 још могу.

Море је древна дрога. Ко није навикао, а дође, мора да буде опрезан. Љето је.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 13. 8. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

1 reply

  1. Ех, младости…
    “ Плави голуб “ од Бранимира Штулића, Дворски парк виле “ Тополица „, мирис и укус соли на њеним уснама и врату, пегице испод два морско – плава ока, осмех који те разбољева на вертиго…
    Неспретни и стидљиви прсти само су на трен застали над шналом горњег дела купаћег костима, јер је дечије безазлено, преко поцрнелог рамена неочекивано рекла да у доле у дну парка седи Халид Муслимовић, гост хотела, и да би можда требала да оде да узме аутограм… И још је запитала коју његову песма највише волим – Као да су облаци довукли кишу до прозора срца мога, но, откопчана шнала и пољубац, плах и стидљив, на неосунчане груди, разведрило је уплашену заљубљеност…
    Еј, кафано нећу више, друг ми ниси била – ево сада ти одговарам, кроз топлу радост успомена, Т…… Научило ме време и неким Халидовим песмама, да бих знао неупоредивост Бранимира Штулића и летње љубави…

Оставите коментар