Духовна хајдучија: Акцијом против активизма

Активизам је постао серијски: свако може бити изненада надахнут да постави пригодан „хештег“ и изрази солидарност са црвеним пандама, становницима блока 70 или „природним женама“

Протест у Паризу после напада на редакцију листа Шарли Ебдо у јануару 2015. године (Фото: Оливијер Ортелпа/Викимедија)

Феномен активизма, нарочито од појаве друштвених мрежа, једна је од најтипичнијих и најречитијих карактеристика савременог света.

Премда активизам можда није лишен племенитог извора, он је још један од формалних, симболичких, параполитичких па и парарелигијских начина деловања, готово исцрпљених од сваког садржаја. Уосталом, оваква природа тог деловања садржана је и у самом његовом називу; није, дакле, у питању активност или акција, него активИЗАМ; он само наликује стварном деловању а заправо је његова формализована сенка, спроводи се по одређеним правилима и задатом сценарију, са комуникационом (саопштавамо да нешто чинимо) уместо делатном (нешто чинимо) сврхом.

Кад се данас говори о активизму често се не мисли ни на шта дубље од „подизања свести“ – још једне златне либерашке кованице. Ради се о скретању пажње, указивању, обавештавању о неким појавама које су из овог или оног разлога остале скрајнуте и непрепознате, а заслужују пажњу и (евентуално) деловање. То могу бити, рецимо, проблеми мањинских група, ментално или физички оболелих људи, питања еколошке или социјалне природе. „Подизање свести“ било би слабији облик узбуњивања, срачунат на дуготрајније деловање (мада је, због брзог протока и смене актуелних информација и природе медија путем којих се „подиже свест“ ово по себи парадокс). Сродно овом, „лаком“ активизму је и изражавање солидарности са жртвама одређених друштвених проблема или природних стихија и обележавање „Дана овога-и-онога“ (од Дана књиге, до Дана кроасана преливених чоколадом или зелених кравата на беле туфне и сличних бесмислица). Све ове узбуњености савести модерног човека изражавају се лако, брзо и једноставно путем хештегова, промена профилних фотографија или вербалних формула попут „Je suis…“ или „Solidarity with…“

Протест против климатских промена у Лондону, 14. 2. 2020. (Фото: Алберто Пецали/АП фото)

Ту се, углавном, деловање завршава: истини за вољу, оно некад није ни могуће без учешћа органа власти и државних структура – а оне често немају ни интереса, ни могућности да интервенишу. Но, проблем је у томе што се, суштински, стварно деловање и не очекује, а активизам остаје сам себи сврха; или, тачније – он има сврхе за „активисту“, не за онога о чијим се проблемима, наводно, брине. Типичан пример су разни „изазови“ (challenge) где се неком симболичком акцијом (која сведочи снагу, неустрашивост и друге личне квалитете и особине, све до чисте и непатворене тупости, и која нема никакве везе са оним о чему се „подиже свест“) настоји скренути на нешто пажња. Сећа ли се ико којој је болести био посвећен давни „ice bucket challenge“ – који је, због масовнијег учешћа јавних личности, имао домет и сврху? Еротизованих сцена поливања једрих тела леденом водом једино се и сећамо.

Активизам је постао серијски: свако може бити изненада надахнут да постави пригодан хештег и изрази солидарност са црвеним пандама, становницима блока 70 или „природним женама“, и да прати динамику подизања свести. Дакако – подизања свести о сопственој утицајности, што је управо једина сврха овакве врсте активизма. У ова времена, број прегледа и лајкова на друштвеним мрежама узима се као једино мерило важности, примећености – а тиме и једино мерило вредности. Зато је, у основи, „подизање свести“ врло срећно изабрана кованица која тачно одговара обиму појма. У његовој сржи налази се инфантилни нарцис гладан пажње, који лупа ножицама и хистерично урла „приметите ме“! У недостатку стварне сврховитости и осећаја смисла сопственог живота, у неспособности да се темељне људске вредности – попут племенитости, милосрђа, доброте, моралности, снаге, храбрости, аутентичности, самопоуздања – стварно развију у свету који их је тривијализовао и исмејао – ови недозрели витезови траже могућност да их, некако, склепају, невешто обликују на расположивом полигону. Отуда потреба да се, уз бесрамно наметање својих физичких квалитета (непосредно или електронски поправљених), изазовима, хештеговима, подизањем свести и активизмом изрази и обавештеност, забринутост и морална супериорност. Ради се, свакако, о релативистичком и релативизујућем моралу либералнокапиталистичке религије, који се исцрпљује у питањима мањинских права, формализованог и селективног исправљања историјских неправди, кроз феминизам који се не бави ни стварним проблемима ни стварним женама, кроз слепи антитрадиционализам, анационалност и космополитизам, и кроз данас свеприсутно, идолатријско обожавање разума, науке и човека – самодовољне монаде која је себи зачетак и крај; и коначно – кроз обожавање њеног божанства Слободе, као изговора и оправдања за сав бесмисао и бесадржајност света у којем живимо.

Демонстрант у Паризу, 18. 10. 2020. (Фото: Мишел Олер/АП фото)

Разуме се да се испод очигледне демонстрације сујете може садржати и намера да се у нечему збиља помогне друштвеној заједници; али, са метастатским бујањем серијског активизма његов смисао нестаје – бивајући и контрапродуктиван. Није ли се недавно на „природне жене“ обрушило мноштво неокупаних коментара који су у њима видели неандерталски шарм?

Појединачне акције – и акције удружених људи – посвећене ЈЕДНОМ, не мноштву самопромовишућих циљева, имају смисла и дају резултате. Друштвене мреже повезују људе који желе да истински делају – без обзира ради ли се о помоћи болесној деци, вишедетним или сиромашним породицама, људима којима прети опасност да остану без крова над главом; испомажу се они који желе да започну живот ван градске средине, или да удоме напуштене животиње.

У људима и даље постоји – као што је увек и постојала – истинска потреба за заједништвом, сарадњом, саборношћу, топлотом, разменом; и она остаје пламичак наде да се наши животи неће претворити у животИЗАМ.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Spiritual guerilla/Духовна герила/Духовна хајдучија)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Свако писмено Духовне Хајдучије, словослагао га дали харамбаша, дали ускочки јунак са зачеља, са духовне висине, измакнуто од сенке и таме, до сржи огољује свеколику баналност и празнину ЖИВОТИЗМА… Самообмана човекобога јесте на својем врхунцу, тј. на својем дну…Ко има хајдучко око, нека види, ко има уво хајдучко, нека чује, бедро своје да опаше на хајдучки чвор, ЖИВОТА ради, ЖИВОТА У БОГУ ЖИВОМЕ !

    13
    2
  2. „“.. оно некад није ни могуће без учешћа органа власти и државних структура.. “ Ако се претходно односи на активизам који функционише с крајње скромним ресурсима, колико онда поменуте „структуре“ са својом енормном логистиком учествују (увек) у“ активностима“ и „акцији“? Слобода је човеку од Бога дата, а неки“ богови“од блата стално покушавају да му је ограниче уз разна несувисла образложења. Опасна је за тебе мали човече толика слобода, шта ћеш ти с толиком слободом? Док на другом месту, исправно стоји „.. све ми је дозвољено чинити, али ми није све на духовну корист“. И претходно објављени чланак „хајдучије“ (имам проблем с оним „духовна“, мада има и палих духова, а знамо како се у православљу називају, пре бих рекао „црвена хајдучија) на тему духовне хигијене окружења у вези с „пандемијом“, коме се по садржају нема шта оспорити и који сам похвалио, стигао је са чудним тајмингом, закаснивши „само“ годину дана, поставши тако“ пуцањ у празно“ или је то и био циљ.

    1
    2

Оставите коментар