Наћи ће дете своје мајка, / рану му превити, на груди положити, млеком задојити, судбину побити. / Хоће. Жива и мртва

Глумице говоре стихове Јелене Ковачевић у оквиру сценско-поетског реситала „Сећање на жртве ‘Олује’ – у забораву нема опроштаја ни себи ни другима“, 4. август 2021. (Фото: Снимак екрана)

У овој земљи само су мајке остале. У црно мајке завијене.
Њихова деца немају гроба на ком би од туге свеле.
Не плачу ове мајке, оне ништа не чују и ништа не виде.
Оне огњишта немају.
По киши, снегу и када Сунце греје оне не стају.
Преко камења и брда, стене прескачу а тела немају.
Оне су ветар под којим се звери повијају.
Уместо крви њима млеко тече, ниједна од њих није задојила дете.
Оне из корита реке испуштају, гробове отварају и кости дижу.
Над костима мајке бдију.
На груди их још нису привиле, из утробе дете узето нису виделе,
крстиле, име дале,
биле су немоћне, али несавладива моћ је Мајке.
Наћи ће своје дете, препознаће му рану,
зна, ножем су га клали, секиром заклали.
Наћи ће дете своје мајка,
рану му превити, на груди положити, млеком задојити, судбину побити.
Хоће. Жива и мртва.
У гроб неће отићи, из гроба ће устати, мртва неће умрети
док дете своје на рукама не осети.

Categories: Аз и буки

Tags: Јелена Ковачевић, мајка, поезија