Стефан Каргановић: Пропуштена шанса Републике Српске

Да су декрет о „негирању геноцида“ од почетка прогласили ништавним – што он заправо и јесте – и да су објавили разлоге зашто је то тако, склопила би се из основа друкчија политичка слика

Стефан Каргановић (Извор: standard.rs)

Из необјашњивих разлога, Република Српска није искористила јединствену прилику коју јој је својим насилничким чином указао Валентин Инцко, да противдејством погоди у неуралгичну тачку окупационог система у Босни и Херцеговини. Уместо да наметнути закон о забрани „негирања геноцида“ прогласи ништавним, као што је предлагао правни стручњак проф. Милан Благојевић, власти су се определиле за блажу и правно мање ефикасну реакцију, а то је да уз подршку Народне Скупштине усвоје закон о непримењивању на својој територији Инцковог спорног додатка кривичном законику БиХ.

У чему је разлика, и зашто формулација која је усвојена представља грешку? Разлоге је већ подробно и компетентно објаснио проф. Благојевићовде) па би било сувишно да их детаљно понављамо. У суштини, они се своде на две основне тачке. Прво, високи представник нема никаква, „Бонска“ или друге врсте, овлаштења да намеће законе и да се меша у унутрашњи политички живот ентитета у Босни и Херцеговини. Овлашћења која присваја и на која се позива као покриће за своје поступке непостојећа су, па самим тим и акта која по том основу производи неважећа су и ништавна. Друго, по истом принципу, и декрет којим се намеће забрана „негирања геноцида“ у Сребреници је ништаван, не само у Републици Српској већ у целој БиХ. Чињеница ништавности је стварни правни основ зашто га ниједан орган, у оба ентитета, не би смео примењивати, на штету уставом и Европском конвенцијом зајемчених права грађана.

Каква је онда разлика између поништења и непримењивања, ако је, гледано лаичким оком, у оба случаја практично говорећи последица привидно иста? Суштинска разлика постоји, и она је важна подједнако са  правног као и са политичког становишта.

Са правног становишта, уколико објавимо да неку законску одредбу нећемо примењивати, ми поступамо волунтаристички, јер такав став заузимамо зато што нам та норма не одговара, па се противимо њеном дејству; међутим, таквим пркосним чином ми начелно не оспоравамо и не доводимо у питање њен легитимитет. Тиме себе доводимо у правно прекаран положај прекршитеља не повињавањем пракси која, после вишедеценијског непротивљења и безпоговорног повињавања сличним поступцима разних високих представника, сада већ делује prima facie валидно и обавезујуће. А ако фактички она то није, у одбијању да је применимо ми морамо истаћи некакав  правни основ за њено непризнавање. У овом случају, уздржаност актуелне власти и Народне Скупштине Републике Српске од формалног оспоравања ваљаности наводног правног основа за поступак високог представника крајње је збуњујућа, зато што убедљивих аргумената да су овлашћења високог представника и у овом и у претходним сличним случајевима грубо прекорачена има сијасет. Зашто се није посегло за њима, зашто нису била стручно изложена у образложењу да буде јасно свима, и правницима и лаицима, да Република Српска својим одговором није прекршила ниједну норму, него напротив да послушност одбија прекршитељу,  јер високи представник је тај који је искорачио из својих надлежности? Следствено томе, његов декрет је ultra vires и ништаван, те се зато не сме ни примењивати, не због тога што некоме не одговара, него зато што као такав није способан да производи правне последице.

Скупштина РС усвоjила закључак да се одлука о забрани негирања геноцида не примењуjе

Одговор на ово важно и збуњујуће питање јамачно се не налази у домену права (јер тамо је стање кристално јасно) већ је у сфери политике, где увек преовлађују недостатак храбрости и искрености и сувишак љигавости.

Једноставно, да је политички естаблишмент Републике Српске (што обухвата владајућу гарнитуру и опозицију) одлучио да пређе Рубикон и ствари назове правим именом, као што је проф. Благојевић предлагао, ствари не само да би се рашчистиле већ би и политичке последице таквог чина биле неупоредиво озбиљније. (Знаковит је Инцков коментар да је реакција Републике Српске „блажа“ од онога што је очекивао.) Ограничавајући се на пуко „непримењивање,“ политичка класа себи оставља комотан простор за трговину са супротном страном и са страним фактором и временом, по већ устаљеном обрасцу, за пузећу модификацију свог популистичког, непринципијелно формулисаног става.

Валентин Инцко: Реакције из РС можда и блаже од очекиваних

Међутим, да су декрет о „негирању геноцида“ од почетка прогласили ништавним – што он заправо и јесте – и да су објавили разлоге зашто је то тако, који су убедљиви и необориви а проф. Благојевић их је исцрпно навео, склопила би се из основа друкчија политичка слика. Могућност за маневрисање и прављење накнадних трулих компромиса у вези са „негирањем геноцида“ у потпуности би се елиминисала.

Али више од тога, логика заузимања оваквог става принудила би естаблишмент на мрску обавезу излагања себе ризику. Отворивши Пандорину кутију, морали би да оспоре не само задњи по реду пример самовоље високог представника, што је изазвало текућу кризу, већ би поступајући доследно по истом принципу морали довести у питање, и били би принуђени да аргументовано и јавно одбаце, све што су разни високи представници и пре тога наметали. То се одвијало од краја деведесетих година, када су била измишљена „Бонска овлашћења,“ попут средњовековних лажних папских декреталија као Donatio Constantini и остале. Да су овог пута били јавно истакнути стварни аргументи за одбацивање декрета о „негирању геноцида,“ скупа са тиме једним ударцем срушила би се као кула од карата целокупна конструкција противправних дејстава високог представника и ОХР-а две деценије уназад. Република Српска била би принуђена да на „повратак слову Дејтона“ инсистира не као до сада, млако, декларативно и увек једним оком гледајући на испитивања јавног мњења и наредне изборе, него ултимативно, делотворно и фактички. А тако нешто претпоставља државничку визију и чврстину, атрибуте несвојствене амбициозним, уцењеним и корумпираним политичарима. Реакција на такав потез свих заинтересованих фактора, унутрашњих и страних, не би била само вербално негативна, она би била ураганска. Домаћи „политички субјекти“ не би могли да се ограниче на одглумљени отпор пред камерама већ би били принуђени да заиста на „страшном месту постоје,“ што би по све њих лично и њихове фотеље и синекуре могло бити изузетно ризично.

Александар Живковић: Вучић устукнуо пред Инцком

Зато је за политичку класу у целини и овога пута линија мањег отпора, вештом мимикријом прерушена у одлучан и патриотски чин па чак и више од тога, у надахњујући призор националног јединства, било једини реалан политички избор, а уједно то је и једини модус операнди који су они способни да смисле и да изведу.



Categories: Српске земље

Tags: , , , ,

3 replies

  1. Нема изненађења! Бањалука је ово одрадила онако и онолико како и колико су јој дозволили Београд и Москва, гаранти Дејтона. Пошто у германском свету(а и осталом западном), претходно поменути гаранти „виде“ „патоке“, „гасне аранжмане“ и „инвестиције“, онда је и одлука оваква каква је. Наивно је веровати да Бањалука самостално одлучује о иоле важнијим стварима. А није реално очекивати и да ће „гаранти“ гурати „прст у око“ „власницима новчаника“ на које рачунају(не на власнике, већ на њихове новчанике🤣).

    11
    5
  2. Зашто слушати стручњаке, посебно професора Благојевића и друге?!
    Све ово у вези одговора на Инцково безакоње дириговано од Суперхика из Београда.
    Он све зна, јер је паметан!
    А ако му нешто и затреба, ту је академик Тибор Варади да „дефинише питање и проблем“?!

    5
    3
  3. Постоји још један, и то већи, проблем.

    У савременој легислативи влада пракса којом се, дефинисањем партикуларног, лекс специјалис методом, имплицитно тврди да за остале појаве и радње из исте категорије – важе други критеријуми. Например, закон о забрани индексираних кредита имплицира да су, пре доношења закона, такви кредити били легални. У једном броју Алана Форда, на реци Хадсон стоји натпис „забрањено бацање родбине“. Другим речима, остале слободно бацајте у реку.

    У овом конкретном примеру, Парламент Републике Српске је, доношењем закона о забрани ЈЕДНЕ диктаторске одлуке, имплицитно прихватио ОСТАЛЕ. Тако је прихватио и дао легитимитет укидању Заставе и Грба, преименовању градова са придевом „Српски“ у оне са придевом „Источни“, многим другим, и на крају крајева – оснивању Суда БиХ који има ингеренције да вршља по Републици Српској, а који има седиште у Федерацији, и не качи га ова одлука о непримењивању једног Закона у Републици Српској. Другим речима, дупло голо.

    И, умало да заборавим, поменути Додиков закон забрањује да неко у Републици Српској назове Хрвате геноцидним. И то се дешава док Хрвати стављају Теслу на шаховницу и на евро, без икакве озбиљне српске реакције. Осим ако се реакцијом сматра забрана да Хрвате назовете геноцидним.

    П.С.

    Морава каже: „Нема изненађења! Бањалука је ово одрадила онако и онолико како и колико су јој дозволили Београд и Москва, гаранти Дејтона.“

    Потпуно тачно. Руси су, неколико дана пред Инцкову одлуку, покренули иницијативу да се укине функција Високог представника у Босни. Да су заиста желели то, покренули би иницијативу да се функција под одређеним условима продужи, и пустили, рецимо Кинезе, да уложе вето.

Оставите коментар