Никола Маловић: Системи у којима живимо више немају никаквог смисла

Не може Србин – а нису сви Николе Тесле – да промијени свијет тиме што ће се дислоцирати. На крају, Бог зна како би и чиме Никола Тесла допринио да је остао на своме, и имао киту дјеце

Земљо моја, вербална инсталација (Фото: Никола Маловић)

Laudator temporis acti?

Laudator temporis acti је онај ко је хвалилац прошлих времена, како се на латинском кратко каже за све који су рођени у своје very own доба, а актуелној би генерацији и даље да соле памет причама о златном времену што је неповратно за нама.

И сад: да ли су у праву дефлаторни нараштаји све старијих Срба који листом одмахују руком на превазиђене савјете дједова и родитеља, или су у праву стари Латини који су на вријеме наслутили како ће по статистичкој природи ствари просјечан читалац Печата прије или касније постати хвалилац прошлих времена?

Јер да није неминовно с временске дистанце позитивно гледати на краља Петра Ослободиоца, маршала Тита, Слободана Милошевића… не би било ни пословице.

Човјек се, хтио то или не, временом претвара у љубитеља времена за њим, ако ни због чега, а оно зато што памти младост, када је вода била питка, и парадајз укуснији.

Никола Маловић (Фото: Матија Крстић)

Али мени, право говорећи, иду на живце ти хвалиоци, будући да од носталгије нема леба.

Србија и Црна Гора су разједињене, политички неталентоване, скрајнуте географије, с људима који их јашу не мислећи им добро.

Шта је прво што можемо учинити да бисмо једног дана били цјеловити, да не кажем јединствени? Прво: одбацити помисао да је речена идеја о јединствености плод хваљења прошлих времена, јер није. Србија и Црна Гора с Републиком Српском, намјерно тим редом, стратешки је циљ природне Србије и Црне Горе. Када ће до уједињења доћи? Никад, ако одмах не престанемо да чинимо што и људи који једу зачињене отпатке месне индустрије у нади да ће их заобићи канцер дебелог цријева.

Ако и у стратешком смислу будемо наставили да једемо говна, појешће нас геополитички рак.

Заиста не могу са симпатијама да гледам генерално драге, махом успјешне људе који се преда мном надају како ће им се дјеца запатити на Западу. Обавезно их питам да ли се унапријед радују тренуцима када ће их, као старе, дјеца обићи за ферије? Не занима ме одговор. На многе очи, наша се дјеца шаљу на страну, не би ли им тамо било боље. За то вријеме, Земљу су нам запосјела дјеца лоших политичара, издајници и колаборационисти, скоро идеални да буду украс по бандерама – да само нисмо хришћанска географија у којој не ваља ружно мислити чак ни о злу домаћему.

Љубити земљу, ваља.

Нигдје и ником ми не припадамо као овдје, јер да припадамо, било би удешено да смо тамније пути, или косооки, или какви год.

Ако глобални трендови јесу да се човјечанство мијеша, да је у непрестаном номадском кретању, да путује туризма ради, посла или невоље, нисам ли онда хвалилац прошлих времена тиме што уринирам уз вјетар казујући да је најнормалнија ствар остати тамо гдје си никао?

Јер биће да се то није догодило без разлога.

Не може Србин – а нису сви Николе Тесле – да промијени свијет тиме што ће се дислоцирати. На крају, Бог зна како би и чиме Никола Тесла допринио да је остао на своме, и имао киту дјеце.

До прекјуче сам трубио када би неки Црногорац испред мене избацио ђубре кроз прозор од кола. До јуче сам се нервирао када бих видио да обална касирка без зазора наплаћује и дјетету ставља у кесу цигарете и алкохол. Данас интензивно писмом исправљам криве Дрине, премда не искључујем могућност да ћу колико сутра заћутати, и само собом, живим, доказивати да човјек може бити слободан чак и иза решетака.

Јер системи у којима живимо више немају никаквог смисла.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 2. 7. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

8 replies

  1. Блага, упорна побуна, уз неку сочну псовку и што више завитлавања на рачун власти и овог наопачке обрнутог друштва у ком висимо као слепи мишеви , па нам је дупе тамо где треба да нам буде глава.Систематски и без нервирања радити на враћању правих вредности на њихово место, одбрани српског националног интереса, јер за туђе интересе туђи одавно и одлично брину, не видим да им треба помагати.А улице су наше , па их треба што чешће посећивати и ради повећања капацитета плућа – што слободније викати .Ако то не помогне, мотке су , хвала Богу, никле на све стране.

    29
    1
  2. Па, господине Маловићу, све сте у праву и било би тачно и красно и без деце на бандерама, чија год да су и ако су одрасла, па се сада баве политиком! Људе на бандерама гледате као украс!? Забога! И још објашњавате да се то неће догодити јер смо хришћанска земља, а Ви, претпостављам, хришћанин! Ако већ није хришћански ником ружно мислити, још је мање хришћански то написати! Могли сте помислити да када дође до бандера (и мотака, као што предлаже дама доле) највише страдају обични људи и њихова деца! Иначе, зар не мислите да се из овог текста може закључити да се осећате немоћно, што не верујем, а и да је тако не треба то објављивати urbi et orbi! Иначе, као писцу, човеку који барата речима и језиком, који такође заслужује да га помно чувамо, није смело да Вам се омакне оно „какви год.“ Тачка! Требало би „какви год били“, „какви год да су“! „Какви год“, „како год“, „шта год“ и слично, што се данас чује, не може само! Шта значи језик за један народ, његову културу, па и његов опстанак, Вама као књижевнику, и то врсном, не треба говорити!

    9
    24
  3. Text sjajan. Sara svira banderi.

    18
    4
  4. Мртви смо
    (само не знамо)

    Старо сајмиште – Сајам
    Исто све – разглас жубори
    Издајте душу у најам
    Струка нам ко стоци збори

    Закрпу на образ мећем
    Лик без лица y колони
    Ужасно споро се крећем
    Прекасно аларм нам звони

    Често нам пиштољ на челу
    Лептира из сна да дамо
    Кошмар, бомба у тијелу
    Мртви смо, само не знамо

    Момчило

    16
  5. @Сара Летић
    Та деца коју помињете су некада била деца, а сада више нису, иако су још увек деца својих родитеља. А што се бандера као средства (средстава) политичке борбе тиче, чињеница је да се не користе довољно у Србији. Један од главних проблема у Србији је што се власт не плаши довољно народа; када би се власт плашила народа, другачију бисмо ми песму певали.
    На крају, „какви год“ је сасвим прихватљиво у сажетом издању јер се из контекста разуме шта је писац хтео да каже, а и ово је књижевни есеј а не научни рад из физике честица или социологије па да све мора да буде 100% прецизно. Као пример, на шта би личила поезија Матије Бећковића када у њој не би било новоизмишљених речи, а та поезија врви таквим речима и баш то јој даје чар.

    21
    3
  6. за господина МАЛОВИЋА.Прошлост за нас старије генерације је била лепа зато што смо у то време сиромаштва били толико скромни да смо се радовали и кликеру стакленцу ,као деца,као у песми „ЛЕПИ ДАН МОГ ДЕТИЊСТВА“ од ШАБАНА.Као младићи смо били задовољни да изађемо на корзо и добацујемо-удварамо се девојчурцима,одемо у биоскоп или на игранку са џепарцем да платимо улазницу и који сокић.Проблем је настајао „кад падне шљеме на теме“,после школовања и трке с препонама како доћи до посла,што је био и остао проблем ево већ скоро ОСАМ ДЕЦЕНИЈА.Дотле су комунистичка и посткомунистичка олош и холштаперај (деца комуниста)продавали и продају највредније природно добро НАРОД којим владају,у немоћи да поштено и зналачки воде економију једног богатога простора,уз то и на важноме светскога раскршћа.Људи су одлазили и одлазе од муке ,гледајући владајуће олоше на које се гаде и све је то политичка емиграција.Никако економска.Дали сте у животу видели лошега домаћина који има максимум квалитетне обрадиве земље и шуме,и то на добрим позицијама ,а укућани му сиротиња.Е ,то је власт у народу СРБСКОМЕ кроз деценије.Шта је у питању.Домаћин незналица,нерадан,покварењак,осим ако је болестан.Та његова „политика“ тера укућане у печалбу,а кварни домаћин се радује,укућани долазиће кући да их виде и донеће пара,правиће куће на имању,или послати родитељу из сажаљења.Тако власти деценијама преживљавају на том девизноме приливу и врло се осионо понашају према повратницима у намери да када потроше девизе отерају тамо одакле су се вратили.То се не може рашчистити ,на жалост без мотке (госпођица-госпођаДАНИЦА ПЕТРОВИЋ),или у крајњему случају бандере како ви кажете господине МАЛОВИЋУ.Ово гуслање госпђице-госпође САРЕ ЛЕТИЋ о нехришћанском речнику господина МАЛОВИЋА која ето душебрижно брине за децу политичаре која ето заиграла се на рулету са преварантним светином а као улог ставила целу државу заједном са народом.Па изгубили ту игру и нема љутње.Мора да је и неко њено дете у тој коцкарској игри па јој тешко пада пмињање бандере.Дали су КАРАЂОРЂЕ и остали устаничке и државничке вође ,били нехришћани када су кажњавали марифетлуке и издају у време борби за ослобођење и очување државе.Дали су кинеске власти мање људи када оштро кажњавају покушаје подкрадање државе или треба да пусте неке идиоте да својом лоповијом читаве области од десетине или стотине милиона људи оставе без хране ,воде ,енергије зарад својих лоповлука и изазову хаос и преврат у држави.ЈЕСУ ЛИ ВАЖНИЈИ ЖИВОТИ ДЕСЕТИНА ИЛИ СТОТИНА ПОЛИТИЧКИХ ОЛОША ИЛИ ОПСТАНАК ЦЕЛОГА ЈЕДНОГА НАРОДА И ДРЖАВЕ.

    24
    2
  7. Nikola, ovo je cojstvo, hvala. Ja sam za bandere . Sara, Justin Popovic , Nikolaj Velimirovic, danas su Svetci u SPC, obojica su ucestvovali u ratu za oslibodjenje.

    7
    1
  8. Тако тачно, тако истинито. То сам и очекивала од Вас поштовани Никола који од мора кроз тај прст доносите нама континенталцима велику и снажну морску струју спремну и за јак ветар.

    Чини ми се, све је у породичном васпитању. Вредносно, ако су труд, рад, знање, саборност, љубав, вера и нада, ужад која држе наше „Једро наде“, онда имамо шансу. Много је деце сачувано и тешко им је. Тренутно, јаки су ветрови против нас, унижава се рекла бих све, култура, уметност, традиција. Манипулише се и измишља историја, мења се језик.

    Мој би деда, који је пореклом из Цуца, рекао; „И то ће проћи“. Ја му верујем.

Оставите коментар