Власт је чврсто зацртала да овог месеца прогласи тријумфалну победу над пандемијом. Тако би паралела с 1945. дефинитивно била оверена
Борис Јашовић (Извор: Политика)
Ипак, да би се овај политикантско-пропагандни наум власти остварио у пракси, потребно је имунизовати више од педесет одсто становништва, што се, упркос медијској кампањи, у време писања ових редова није догодило. Премијерка је јавно испољила незадовољство, како укупним бројем имунизованих, тако и слабим одзивом младих. А време за обећану слободу се примакло. Због тога је власт кренула у медијску кампању апеловања на младе да масовније и полетније приступе вакцинацији. Тиме би се нова нормалност коначно нормализовала, људи би се вратили масовним окупљањима, теревенкама и слављима, али би била остварена и још једна паралела – овог пута с периодом послератне обнове и изградње, кад је омладина масовно, и с песмом на уснама, одлазила на радне акције градећи нови друштвени поредак. Међутим, дух времена се изменио. Постао је некако материјалнији и препреденији, лицемернији. Власт се с њим у потпуности сродила, па младима нуди новац, ваучере, неспутану шутку на музичким фестивалима који тек треба да уследе током летњих месеци… Све, дакле, оне сочне потрошачке шаргарепе окачене о корпоративне штапове које млађаног потрошача треба да положе на жртвени олтар – директно пред иглу цивилизацијске тековине. Но, и цивилизација се поприлично изменила. Постала је обездуховљена и онечовечена, аутоматизована и себична, укратко – егоистична. С огромним шансама да ће јој се све ово што тренутно чини као бумеранг вратити и обити о главу.
Чињеница је да млади нерадо хрле на цепљење и поред неодољивих понуда којима их засипа власт, а које сваким даном попримају одлике десанта. Уосталом, и млади су се променили. Постали су хронично неповерљиви у систем који шири конфузију једностраних, непотпуних и противречних информација, сумњичави спрам добрих намера политичара који их помињу само у предизборним кампањама, незаинтересовани за медијске поруке ауторитета… Јер, за разлику од приличног процента инфантилизованог одраслог становништва којем се власт обраћа као деци, млади боље уочавају раскорак између онога што она говори и чини. Уосталом, децу је тешко преварити док су одрасли превише рационализовали ставове да би веровали сопственим очима. Па тако, док родитељи слабо увиђају да у причи о тријумфалном повећању плата и пензија недостаје део о повећању цена животних намирница, инфостана, струје, горива…, деца увелико размишљају о одласку из земље јер не желе улогу јефтине радне снаге у представи коју режирају компрадори на власти, иностране корпорације и домаћи инвеститори.
С друге стране, млади схватају да брига власти за њихово здравље престаје тамо где почињу интереси „Рио Тинта”, власника малих хидроцентрала, фармацеутских корпорација… Чудо су, заиста, те друштвене мреже које преносе и деле информације брзином светлости, а које млади потом хватају у лету и преко њих откривају да свет није онакав какав званични медији тврде да јесте. Да се истина маскира лажима, да се слобода остварује ропством, да је Србија, држава у којој су рођени, претворена у колонију – оазу јефтине радне снаге, депонију за складиштење белосветског отпада, лабораторију за научне и медицинске експерименте, полигон за ископавање профитабилних руда, драгстор за распродају јавног обрадивог земљишта и питких вода, генератор канцерогених честица од којих сваке године умре више од двадесет хиљада људи.
Е, видите – то је озбиљна епидемија која захтева темељну имунизацију. А њу треба да спроведу управо млади, тако што ће оне који доносе стратешке одлуке у држави пелцовати против неодговорне политике коју спроводе. Само је потребно да схвате да изабрана власт треба да служи грађанима, а не инвеститорима, те да је она опуномоћени слуга народа, а не добро плаћени менаџер појединих корпорација и (псеудо)пријатељских држава. Док то не прихвате, млади ће у већини случајева сумњати у могућност промене друштвеног поретка у којем се тренутно не питају непролазне институције државе, већ пролазни политичари на власти. И стога ће радије бирати стратегије повлачења, међу којима истакнуто место заузима жеља за одласком у иностранство, али и неодазивање на апеле власти која их љубазно позива на цепљење, ауторитативно оцењујући како је оно потпуно неризично за децу и младе између 12 и 17 година. Но, да ли је то баш тако? Немачки саветодавни одбор за вакцине препоручио је вакцинацију деце и младих између 12 и 17 година, али искључиво оне деце и оних младих који већ имају неко обољење. Не и њихових здравих вршњака. Одбор је, такође, навео да лекари могу да дају вакцине и здравој деци и младима, али само уколико таква деца и млади индивидуално прихвате ризик.
Обратите пажњу на реч ризик, коју овдашњи политичари занемарују, као што је, руку на срце, занемарују и њихови немачки пандани. Али, за разлику од овдашње власти која врши утицај на Кризни штаб и „Батут”, немачка власт не притиска саветодавни одбор за вакцине, који отворено инсистира на томе да се приликом доношења одлуке о вакцинацији деце и младих стриктно користе медицински, а не политички критеријуми.
Аутор је социолог
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Оставите коментар