Народу који сам трпи и асимилацију и деполитизацију посљедње што треба јесте лажно „обреновићевство“ а заправо авнојевство Р. Љушића
Треће заседање АВНОЈ-а у Београду 1945. године (Фото: Музеј историје Југославије/Википедија)
Поводом текста Радоша Љушића „Сада је Црна Гора највећи непријатељ Србије и Српства“
Један од мојих румунских познаника непрестано ми је захтијевао да му пишем о дешавањима на простору бивше Југославија. То ми, свакако, не би био проблем да он није тражио специфичан модел писања: „знам“, каже, „да се људи у суштини и воле и сарађују, немам времена да читам о томе. Пиши ми само зачетке конфликтних односа данас и њихову историју“. Ту се негдје завршио наш однос. Иако смо се и касније виђали на неким од конференција, никада нисам нашао ни воље, ни начина да му испуним жељу, а због личне менталне хигијене и духовнога здравља (вођен оном опоменом старца Пајсија о мухама и пчелама и шта свака од њих може да нађе и на ливади и на ђубришту), нисам желио да преузмем улогу коју хришћански доживљај свијета приписује само демонским бићима, увијек спремним да сажму људске слабости и конфликте.
Наравно, то не значи да неко други не би био спреман да учини тако нешто. Ево, рецимо, најновијег чланка Р. Љушића под називом „Не верујте Црној Гори“. Ставови које је Р. Љушић у њима изнио нису нови и раније су нам познати. У питању је једнострани низ из контекста извађених историјских података које би врло радо, вјероватно, потписали и дукљанско-„crnogorski“ историчари Аџић, Андријашевић или Паповић. Биланс је то тужног и вјечитог српско-српског спора у новоме вијеку, који Љушић – опет у маниру HRT-a, N1, помињаних „историчара“ и свих осталих верзија усташке правашке идеологије – назива „србијанско-црногорским“ спором.
Радош Љушић (Фото: ФоНет/ Ненад Ђорђевић)
Љушић се труди – као што се и иначе трудио – да свој у суштини авнојевски став који он историјски идентификује са обреновићевским српским изолационизмом а оправдава заиста недостојним поступцима и резонима краља Николе (који, као и сви српски владари, није могао да се отргне од властољубља) оправда и пројектује у данашњи момент. Тако се конструише наратив о дугогодишњем, у суштини „издајничком“ менталитету црногорских Срба – народа који јесте збуњиван (и данас је! Много!) разним идентитетским експериментима и притисцима, али народу, српском, истинском, који се управо у својој борби за свој опстанак и идентитет окретао Србији и Српској током цјелокупног времена гутања сузаваца и живљења у апартхејду. Народу који је и сам трпио и трпи и асимилацију и деполитизацију и посљедње што му треба јесте лажно „обреновићевство“ а заправо авнојевство Р. Љушића. Да ли би вриједило одговарати Љушићу низом чињеница о томе да су његови увиди погрешни? То би било могуће када би се цјелокупна историја српске Црне Горе – а таква све до 20. вијека јесте цјелокупна њена историја – као и историја Србије и свих српских земаља могла ставити у низ, попут његовог низа међусобних неспоразума, себичних интереса и зађевица.
Књаз Никола Петровић
То напросто није могуће јер проблем са Љушићевим текстом није у томе што је он тек тако лажан већ јер је полулажан, она отровна смјеса тачних податка и погрешних интерпретација, тачних података извађених из контекста. То је она „полулаж“ гора од сваке лажи, како би рекао патријарх Павле. У питању је срамотна апотеоза – подједнако дефетистичка и капитулантска – једног историјског процеса којим се Црна Гора одвајала од Србије и остатка српског свѣта, само сада „са друге“ (мада заправо из исте, авнојевско-коминтернске) стране. Читава издаја српских стремљења, нада и очекивања које се десило од 30.8. наовамо – а које није ни прва, ни посљедња борба коју морамо да добијемо да нам се српске мошти Св. Василија и Св. Петра врате у наш оквир у коме нећемо прелазити никакве „границе“ створене да нас раздвајају – искориштена је да се једним јефтиним и најприземнијим психолошким механизмом (оним одустајања од заједничког живота уврјеђење младе) оправда сада „србијанска“ позиција против српског интегрализма. Ако је и од Љушића, много је! Ако Љушић нема интереса, воље, снаге, ума, душе да се бори за мој српски народ у Црној Гори, за њену прошлост, садашњост и будућност, нека одустане у свом дефетизму и провинцијалном менталитету авнојевско-пашалучком, равночасном противнику интегрализма попут авнојевско-нахијске манијакалне егоцентричности многих у Црној Гори данас (од неоусташа до „Срба“ зеленашких и дуалистичких позиција). Илити, језиком његовог текста: не варајте се: нема никакве разлике између Ђукановића/Кривокапића и Љушића који би да се Срби и Срби раздруже и живе паралелно у својој србијанштини и црногорштини.
Мурал у бојама тробојке у Доњој Горици, Подгорица (Фотографије: Фејсбук страница Владислава Дајковића)
Интегрализам, пак, захтијева много жртве, више разумијевања, оданост Цјелини и то: Цјелини Божијег Бића, цјелини историјског бића српског народа у свим његовим епохама и на свим просторима, цјелини борбе за то биће, како бисмо, гледајући Очи изнад нас, и сами једног дана стали у потоње редове у Небеској литургији исте такве Србије – не обреновићевске, не авнојевске, не данашње, већ оне надвременске и свевременске, надпросторне и свесрпскопросторне. Да је њу имао у виду, Љушић би знао да је оно што је написао срамота.
Јер ђаво јесте у детаљима – онима које је он набројао.
А Бог у Цјелини.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
Прочитајте још
- Горан Даниловић: Шта ви хоћете од нас?
- Милош Шобајић: Строго забрањена братска љубав
- Дарко Ристов Ђого: Ако смо браћа
- Радош Љушић: Сада је Црна Гора највећи непријатељ Србије и Српства
Categories: Преносимо
Број Срба које су свештеници Митрополије својим чињењем и нечињењем отерали увелико превазилази број оних Црногораца које су наводно придобили.
Умишљени, наравно, још од времена кад је Јаша Игњатовић (1822-1889), у једној својој песми у прози, Црну Гору назвао „Србска Спарта“, а Црногорци у то поверовали, не само ондашњи, већ и више нараштаја њихових потомака.
О Његошевом нападу на Подгорицу, руски конзул у Дубровнику Јеремија Гагић (1783-1859) обавестио је свог министра спољних послова у Петербургу:
„Концем минулога фебруара (1832) Црногорци су опет покушали да заузму Подгорицу и да присаједине Црној Гори Зету, но покушај будући бесмислен, био је неуспјешан и сасвим несрећан за Христијане зетске и албанске, који су учествовали у овом дјелу. Црногорци су некако успијевали да зетске, хотске, малисорске и миридитске житеље грчког и римскога вјероисповиједања (православце и римокатолике – ИП) подигну против Турака… Изашли су из својих граница, разредили се у стану близу Подгорице, једним дијелом војске окружили су је и принуђавали да се преда, али послије осам дана изненада ноћу оставише Подгорицу и при њој један топ; срамно и стидно, без нужде, повукли су се у своје границе, предавши освети турској побуњене и устале против њих зетске и албанске хришћане, чије свештенике и старешине Турци немилосрдно истребљују” (Душан Д. Вуксан, Поход владике Рада на Подгорицу, Записи, часопис за науку и књижевност, Цетиње, 1930, књига VI свеска 5 – мај 1930, 282).
Ето чега су се Кучи заиста с разлогом прибојавали ако омане “братство по оружју” са Црногорцима; Црногорци се лако могу повући “у своје границе”, а они, Кучи, без икакве и ичије помоћи, тада остају на милост и немилост турској сили.
Владан Ђорђевић врло је критичан према Владичиној одлуци да без великог премишљања одбије турски ферман. “Одмах на почетку своје владавине, године 1832, доказао је Владика Раде колико је опасно кад је владалац – песник… Одбио је понуду великог Везира поносито као да је шпански хидалго… Овај поносити одговор владике песника коштао је најпре Црну Гору а после и цело Српство читаво језеро крви док је доња Зета, па и то без Скадра, постала српска” (Владан Ђорђевић, Црна Гора и Аустрија 1814-1894, Београд 1924, 40-41)
Пример Владичиног несхватања политичких и војних прилика, али и самовоље, био је и случај кад 10. марта 1835. године нешто око петсто Црногораца, “без знања и одобрења Петра II, после тродневне борбе, отеше Турцима утврђено место Жабљак, који брани ток Мораче као и Подгорицу и Скадар. Владика је вратио Турцима Жабљак” (Исто, 41), не обазирући се на црногорске жртве при освојењу тог утврђења.
Делом и због тога, митроносни архимандрит Нићифор Дучић, председник Србског ученог друштва (ратовао с Турцима: 1861-62, 1876. и 1877-1878), могао је за владику Рада написати “да је био слаб владалац који је продајом за новце земаља, наквашених србском крвљу доказивао њену независност” (Нићифор Дучић, Црна Гора, Београд 1874, 55).
Марко Миљанов пише да се “у народу рачуна да је владика Раде… без разлога и на грозан начин… побио осамдесет тројицу бираних људи, Брђана, Црногораца и Примораца. Најприје се Кучима представљало да онај који не би учинио све што му владика рече, да ће Божја казна пасти на њега, и да ће га владика проклети, као што је свети Петар (Цетињски) проклињао…, јер у то је вријеме народ и калуђере и попове сматрао свецима, а камо ли не владике. Но пошто Кучи видјеше како се Бог разгњеви на послушнике владичине и убице Вукићеве и Џуџове, увјерише се да није Богу угодно све оно што владика рече. Стога не помогоше владици паре које је давао да се убије војвода Томо Петров Поповић, чије су јунаштво опјевале гусле српске и пјесме арбанашке и многи други”, јер после погибије Вукићеве и Џуџове, “тешко да могаше владика наћи којега Куча да му некога убије за паре”.