Радош Љушић: Сада је Црна Гора највећи непријатељ Србије и Српства

Ко прави разлику између Ђукановића и Кривокапића у великој је заблуди – сви су они исти

Протестни скуп на Цетињу, 5. 9. 2020. (Фото: Вијести)

Никад односи двеју нововековних српских држава, Србије и Црне Горе, нису били добри. И никад нису били гори него данас, па се може рећи да је сада Црна Гора највећи непријатељ Србије и Српства.

Битно обележје србијанско-црногорских односа јесте нетрпељивост, која се испољавала на државном и народном нивоу.

До 1918. или 1945. године нетрпељивост двеју србијанских династија (Карађорђевића и Обреновића) и црногорских Петровић-Његоша била је задивљујуће изражена. Примера о несагласју, националном и сваком другом, има превише, а усуђујем се да укажем само на неке. Није јасно зашто владика Петар I није изашао на бојиште и у сусрет Карађорђу 1809. године у Рашкој области, па да заједно крену на Косово.

Милош Обреновић и Карађорђе Петровић

Све три династије испољавале су међусобну  нетрпељивост, али знатно више Обреновићи и Петровић-Његоши него Карађорђевићи и Петровић-Његоши. Она се огледала, пре свега, у борби за национално ослобођење и примат у Српству. Без обзира на то што је Црна Гора била малена и с малобројним становништвом, а сиромашна до бескраја, њен глас и жеља да предводи, нарочито за време књаза и краља Николе, далеко су се чули. Ево примера династијске неслоге и завидљивости. Највећи српски песник Његош није могао да се договори с кнезом Милошем, у Бечу, о посвети „Горског вијенца”, па је преиначио текст посветивши га вожду Карађорђу. Основни разлог неспоразуму био је новац, па је тако Обреновић, за мало пара, упркос помоћи коју је као владар пружао Црној Гори и њеним владикама, изгубио највреднију и најдрагоценију похвалу у српској повести.

Обреновићи су се окумили с Петровић-Његошима, а Карађорђевићи ородили, али се то завршило трагично. Владари су се родбински и кумовски поздрављали и титулисали све до 1918. године, али та учтивост – „Добри брате и куме”, „Књаже и љубезни куме” – попримила је циничан призвук. Поуздан пример томе налазимо у првом србијанско-црногорском уговору о савезу (1866), на којем је књаз Никола написао, својом руком, за кнеза Михаила и Илију Гарашанина: „Лажови стари!”. Неискреност и потајна борба књаза/краља Николе с Обреновићима, потом и с Карађорђевићима, давали су основни правац „братским” србијанско-црногорским односима. Питање уједињења Србије и Црне Горе више се није постављало све до Првог светског рата.

Књаз Никола са начелником штаба црногорске војске ђенералом Божидаром Јанковићем на Ветреном Млину (Фото: Википедија)

И док су ратови зближавали Србију и Црну Гору, доба мира протицало је у сукобима и нетрпељивости. Познато је књаз Николино шуровање с бугарским кнезом Фердинандом и подземна радња против Србије, која веома подсећа на данашње стање, најгоре од постања црногорског крша. Тада је Никола, иначе склон забораву на сва србијанска доброчинства, као што је данас Ђукановић, имао за противника једног краља, Милана Обреновића, који Црногорцима није ништа веровао. Чак су, за владавине његовог сина, 1899. прекинути дипломатски односи двеју српских држава, а обновљени 1901. године. Највећа препрека уједињењу Србије и Црне Горе био је књаз/краљ Никола, чији је основни циљ био очување самосталности црногорске државе („Док сам ја жив, Црна Гора неће изгубити своју индивидуалност.”). То се добро видело приликом успостављања србијанско-црногорске границе после балканских ратова, када су се демаркационе делегације спориле око безначајних висова и понеке букве, неспремне да занемаре граничну линију која их је делила.

Нимало братски били су односи током Првог светског рата. Бледа слика помоћи у време Мојковачке битке, херојске борбе за црногорску самосталност, а не за спасавање србијанске војске, будући да је њена главнина пристигла на Јадран и умакла Аустроугарима. Капитулација, бекство краља Николе и покушаји склапања сепаратног мира, као и само питање уједињења („најпре велика Црна Гора, па онда уједињење Српства” – краљ Никола), праћени Божићном побуном, само су одраз супротстављених интереса и нимало братски и ујединитељски.

Регент Александар у загрљају са својим дедом краљем Николом (Фото: Глас Јавности)

У „Југославијама” односи су се погоршавали, нарочито после 1945. године. Врхунац је избио 2006. године, када је Црна Гора изашла из заједнице са Србијом (СРЈ). Потом је, 2008. признала отцепљење Косова и отворила своју амбасаду у Приштини. После Првог балканског рата Црној Гори је припао део Метохије с Истоком, местом у којем сам се родио, и потом био у саставу Зетске бановине. Дакле, Црна Гора се одрекла дела своје територије, добровољно, што је у повести ове државице било незамисливо.

Данас, за владавине Ђукановића, србијанско-црногорски односи су на најнижем нивоу, горем него у време краља Николе. Црна Гора склопила је уговоре са свим црквама, осим са својом СПЦ, творитељком црногорске државности.

Мило Ђукановић (Фото: Н1)

Да ли смо ми један народ – српски, или нам је повест збрисала памет? Можда је и то једна од бројних наших заблуда. Ко прави разлику између Ђукановића и Кривокапића у великој је заблуди – сви су они исти. Сетите се једног другог Кривокапића, који је изјавио, у време издаје Србије: „Шта ћемо ми с горима од нас?”, иако је образовање довршио у Нишу.

Радош Љушић (Фото: ФоНет/ Ненад Ђорђевић)

Србија је божја територија за Црногорце. У Србију су долазили кад су били гладни, и они и стока, да презиме, па су се с пролећа враћали у кршеве голе, током целог 19. века. Факултетско образовање су стицали, углавном, у Србији, као поменути Кривокапић. Остајали да живе у Србији, жене се и удају, а да се никада нису осећали као апатриди. Увек су имали резервну отаџбину, а Србија и Србијанци их никад нису уцењивали. С непријатељима Србије лако су се споразумевали и најчешће били на њиховој страни, а најбољи пример су добри односи са Шиптарима и Хрватима и сваким другим нашим противником. За то одговорност не сносе они, већ ми, који им вековима гледамо кроз прсте.

Само захваљујући помоћи Русије и Србије Црна Гора је опстајала као држава. Данас су њени односи с овим двема државама незамисливо лоши, а добри са Албанијом и Косовом. Немерљива незахвалност! Повест нам казује да никад нисмо успоставили праве братске односе.

Аутор је професор универзитета у пензији

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 26. 6. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

7 replies

  1. Професоре Ви знате историјске чињенице, али треба да знате да смо ми и Црногорци један народ и да у сваком житу има кукоља, а у овом народу се, Бога ми, баш накупило

    22
    8
  2. Dovoljno je samo što deset puta ponavlja srbijansko-crnogorski odnosi,hrt-ov narativ. Bljuvotina. Usput proziva jednu od najvećih istorijskih ličnosti srpskog naroda i živog Svetitelja,Petra I Petrovića,Sv.Petra Cetinjskog,crveno slovo u kalendaru. Dno.

    23
    10
  3. Па, прогласити текст за бљувотину није баш примерен начин да се воде полемике и оспори нешто! О каквом прозивању је реч? Је ли тачно или није то што је речено, оставите се позивања на светост и значај Петра I, то нико није спорио! Љушић одлично зна да су Срби у Србији и Срби у Црној Гори један народ, били и јесу, само је велики део оних у Црној Гори то заборавио, па њих треба подсећати, а не Љушића! Иначе, „hrt-ov narativ“ је бар у Црној Гори у великој примени, то вам не смета?

    12
    11
  4. Бљувотине и ******* потоњег другосрбијанског присташе и челника!

    14
    7
  5. Savjetujem svakome da pročita Žitije Svetog Petra Cetinjskog i kakve su ga muke i jadi nalazili od gladi,Turaka i ponajviše od sunarodnika. Dva puta je išao da prosi pomoć u Rusiju,oba puta odbijen,po povratku nalazi spaljeno Cetinje i poharana sela,ali bez obzira ostavlja amanet da se nikad ne odreknemo Rusije. Draga Saro tekst je grozna bljuvotina i žao mi je da to ne vidite,pljuvanje po Mojkovačkim Termopilima je u rangu nekog demonizovanog ljudskopravaša. Što se tiče RTCG,to je zaista jedna grotesktna izvedba hrvatske obavještajne službe koje je inače i Beograd pun na svim nivoima,tako da dobrodošli u okupaciju. Postoje ljudi u Srbiji i Crnoj Gori trajno otpali iz srpskog nacionalnog korpusa i zaista nikakva šteta,kad dođe vrijeme poguraćemo njihov nestanak sa scene i momentalni zaborav,a dolazi nova generacija mladih Srba,jedna od najboljih do sad,a to su ratne generacije 90-godište i mlađi,što ih više upoznajem,sve sam više siguran da su oni ti koji će da mijenjaju Srbiju,a to će biti uskoro. Pozdrav iz Feketića.

    25
    7
  6. Обично “добро неинформисани” Срби ве­ру­ју, а званична “југословенска” историографија тврди (и тако­зва­на србска, наравно), да је Краљевина Црна Гора стала уз Краљевину Ср­бију чим је почео Велики рат (1914-1918), данас углавном познат као Први светски.

    Није било тако.

    Народ у Црној Гори, који онда није мислио друкчије него србски, очекивао је да ће се то десити, али су, у данима и недељама по­сле атентата у Сарајеву, и краљ Никола (Петровић Његош, 1841-1921) и црногорска влада (која је понајпре исказивала Кра­љеве жеље), били “одлучни противници манифе­сто­ва­ња јавног не­задовољства против Аустро-Угарске” и против масовног прогона срб­ског живља по целом аустроугарском царству.

    Радило се, заправо, о труду и Краљевом и владином да из ново­на­сталих односа нешто извуку за Црну Гору. А то “не­што” значи­ло је да Црна Гора, уз владину и краљеву одлуку да за­држи “стро­гу неутралност”, очекује бар две ствари:

    Прво, “положај краља Николе и црногорске владе био би веома појачан када би Аустро-Угарска дала изјаву да рат са Србијом нема освајачки карактер”, и

    Друго, да Аустроугарска гарантује Црној Гори територијално проширење “које би јој омогућило да даље остане само­стална у односу на остале балканске државе, у првом реду да буде пот­пуно независна од Србије”.

    Вођен таквом логиком, краљ Никола се “надао да ће срп­ска влада имати довољно увиђавности и да ће попу­сти­ти у свим тачкама” аустроугарског ултима­ту­ма. Са тим у вези, он је 13. ју­ла 1914. године, у разговору са ма­јором Гу­ставом Хуб­ком (1873-1962), аустроугарским војним аташеом на Цетињу, рекао да “Ваш цар не би могао од мене само једно да изискује да се ја борим противу Ру­сије, јер сам ја овоме (руском цару) по самој историји а исто тако ус­лед породичних веза и од­носа обавезан; али у свим осталим пита­њима ја могу бити његов услужан прија­тељ. Отпутујте одмах у Беч и обавијестите о моме очајном положају”.

    Што ће рећи: краља Николу уопште није занимало стање у коме се Србија затекла аустроугарским ултиматумом.

    18
    3

Оставите коментар