Полемика В. Радомировића и М. Ковића: УНС, Врачар, КиМ и Ж. Ракочевић

Oптужбе које Радомировић износи против Живојина Ракочевића и Будимира Ничића нису безазлене. Је ли положај председника УНС-а вредан тога, упитао се Ковић

Факсимил: Печат

Владимир Радомировић: Ударио историчар на чињенице

Одговор Милошу Ковићу, „Ударио Врачар на Грачаницу“, „Печат“, 30. април 2021.

Низ неистина

У намери да подржи кандидатуру свог пријатеља за председника Удружења новинара, без икакве провере и задршке, Ковић је написао низ неистина о мени, противкандидату његовог пријатеља. И пошто о мени очигледно не зна ништа, а није се потрудио ни да се распита, у недостатку аргумената Ковић је одлучио да ме дискредитује опробаним историјским методом који лаици просто зову – лаж.

За све године у новинарству, а последњу деценију и као оснивач и уредник истраживачког портала „Пиштаљка“, који је објавио више до 900 текстова о корупцији, пре свега ове, али и претходне власти, научио сам да информације, од кога год оне долазиле, добро проверавам. Очекивао сам то и од историчара.

Да је о томе размишљао, можда историчар Ковић не би написао све што је написао о мени и догађањима у Удружењу новинара Србије, чији сам председник последње четири године. А можда и би. Пошто је много бољи пријатељ него што је историчар.

Нисам сигуран да ће чињенице играти значајну улогу у Ковићевом опредељивању у овом случају, али дужан сам да изнесем истините и проверене чињенице и доказе који их прате, због оних којима ће то можда нешто значити.

Одговор на хајку

Прво, никада нисам „јавно блатио“ свог противкандидата, директора Дома културе у Грачаници Живојина Ракочевића, за шта ме оптужује Ковић.

Напротив. До сада сам се трудио да информације о махинацијама мале групе која се сврстала уз Ракочевића, а коју уз њега предводе Нино Брајовић и Будимир Ничић, не излазе ван Удружења, сматрајући да се тиме наноси штета самом Удружењу.

Сада сам, међутим, приморан да неке чињенице изнесем у јавност, не само због себе и свог угледа већ због оне већине мојих колега у Удружењу која не жели да учествује у распарчавању Удружења зарад нечијих личних интереса. Тако да ће ово бити први пут да одговарам на хајку коју преко појединих медија (Н1, Данас, Цензоловка, а сада и Печат) ова интересна група води против мене и Управе УНС-а.

Живојин Ракочевић (Фото: Дејан Симићевић/Радио Контакт плус)

Међународна организација

Истина је да сам тек пре неколико месеци сазнао да је Удружење новинара Србије без одобрења матичне организације регистровано као „међународна организација“ у Приштини. Ова нелегална организација, којом се фактички признаје Косово као држава, направљена је без знања и одобрења УНС-а и његових органа и противно нашем статуту. Име, репутација и утицај Удружења новинара Србије злоупотребљени су од стране људи који су били изабрани да на Космету представљају Друштво новинара Косова и Метохије, а које је једини легални огранак УНС-а на Космету, дакле у Србији.

Иако нелегална организација „Удружење новинара Србије на Косову“, изгледа, постоји више година, ми у Београду смо за њу сазнали тек недавно када су Будимир Ничић, Нино Брајовић и Ковићев пријатељ Живојин Ракочевић тражили од Управе УНС-а да одобри измене правила Друштва новинара Косова и Метохије.

Схвативши да се иза „измена правила“ у ствари крије нешто много веће, већина чланова Управе (која броји 40 људи, а не само оних десет који подржавају Ракочевића, Ничића и Брајовића, како то ових дана преносе Н1 и „Данас“) одбила је овај захтев и тражила пуну информацију и документацију, што Ничић, Брајовић и Ракочевић до данас нису доставили.

Тада сам у приштинском регистру нашао документ (достављам га као прилог овом тексту) који доказује да је УНС регистрован као „међународна организација“ на Косову с председником Будимиром Ничићем, дакле као организација у некој страној земљи, признајући тиме надлежност лажне државе Косово. Ова нелегална организација, наравно, има и свој посебан, нелегални рачун, о чијој употреби УНС, чије је име злоупотребљено у читавој овој ствари, ништа не зна. И тај рачун, и целу ову нелегалну работу ова интересна група сакрила је иза чињенице да један део њих живи на Космету, па је, ваљда, онај ко се усуди да тражи одговоре од њих и успротиви се ономе што они раде мање родољуб и мање воли Косово од њих самих.

Тек пре неколико месеци сазнао сам да је Удружење новинара Србије без одобрења матичне организације регистровано као „међународна организација“ у Приштини. Име, репутација и утицај Удружења новинара Србије злоупотребљени су од стране људи који су били изабрани да на Космету представљају Друштво новинара Косова и Метохије, а које је једини легални огранак УНС-а на Космету, дакле у Србији

Репортажа са Кошара и државни новинари

Да сте, професоре Ковићу, пробали да се информишете из више од једног извора, лако бисте сазнали и да је иста група претила руководству Удружења да ће нас пријавити Тужилаштву за ратне злочине због саопштења којим смо тражили да се коначно подигну оптужнице због убистава наших колега на Косову и Метохији. О овоме може да посведочи већина чланова Извршног одбора и Управе УНС-а, а о свему постоји и писана преписка као доказ.

Да сте само мало погледали уназад, професоре Ковићу, што вам је, је ли, и посао, на интернету сте могли да пронађете и доказе да је прошле године ова група око Ракочевића хтела да злоупотреби Удружење за напад на „Вечерње новости“ због репортаже с Кошара и да оптужи „Новости“ за угрожавање безбедности Срба на КиМ.

Није непознато да су Ракочевић и Ничић и раније кривили Београд и београдске медије за стање на Космету, прећуткујући одговорност Приштине и међународне заједнице за кршење права новинара и медија на КиМ. У томе су се разилазили не само с руководством УНС-а у Београду него и с бројним колегама с Космета од којих су неки због сукоба с групом око Ракочевића и Ничића, како сам недавно чуо од њих самих, напустили Друштво новинара Космета и Метохије.

Користећи своје позиције у УНС-у, као што су то учинили када су регистровали своју приватну фирму с именом УНС-а у Приштини, Ракочевић и Ничић су водили хајку против новинара на Космету проглашавајући их „државним новинарима“. И сам сам тренутно изложен сличном нападу који Ракочевић, Ничић и Брајовић спроводе преко медија чији би власници радо имали утицај на највеће новинарско удружење у земљи.

За 27 година колико се бавим новинарством ниједног минута нисам био на државној функцији, никада нисам био члан неког одбора, нити сам икада добио плату из буџета. Због супротстављања цензури прошле власти био сам прогоњен и заједно с групом новинара избачен из Политике на улицу, скупа са супругом која је такође била новинар у листу Политика. Заједно смо направили сајт Пиштаљка, који је објавио највише текстова о корупцији, како ове, тако и претходних власти. Стипендиста сам Харварда, оснивач и члан међународних новинарских организација. Медиј који водим открио је неке од највећих афера ове власти. Председник сам Удружења новинара волонтерски, никада нисам био плаћен за свој ангажман у Удружењу, баш као ни председница Извршног одбора Драгана Пејовић и чланови Извршног одбора и Управе.

Државним новинаром покушавају да ме прогласе они који су подржали кандидатуру Живојина Ракочевића, човека који је већ осам година директор Дома културе у Грачаници, постављен од стране државе која га и плаћа. Упоредо с овом функцијом Ракочевић је читаву последњу деценију провео на добро плаћеним функцијама у државним телима – РРА и Одбору Агенције за борбу против корупције.

Етикете „државних“ лепе они које предводи један бивши државни секретар у Вучићевој влади – Нино Брајовић – и један новинар државног медија, додуше не наше државе него Гласа Америке – Будимир Ничић. Има у тој групи и председничких саветника, додуше не Вучићевих него Тачијевих. Међу њима има и главних уредника оних прорежимских медија који, како то тврди бивши државни секретар Брајовић, по команди власника учлањују своје новинаре у УНС. Међу њима има и пријатеља, кумова, њихових жена, који, иако нису новинари, јесу чланови с правом гласа на изборној скупштини.

Врачарски пашњак

Ако је то што неки од њих живе на Космету сасвим довољан разлог за историчара Ковића да занемари све што сам од чињеница навео и прогласи их недодирљивима, онда се наше поимање родољубља битно разликује.

Није ово за мене само професионално питање. Живојина Ракочевића сам сматрао пријатељем. Чиме год да сам га сматрао није довољан разлог да браним оно што је урадио. За то има друге пријатеље, ево историчара Ковића, на пример.

А на крају да одговорим и на најбесмисленију од свих оптужби историчара Ковића.

Моја једина веза с Врачаром је афера „Пашњак“ Драгана Шутановца и луксузна зграда крај Храма Светог Саве, чији је један од инвеститора био тадашњи министар одбране. Ту аферу открила је и обелоданила „Пиштаљка“. Моја прва асоцијација на Врачар је Храм, иако не идем у њега често, али свакако чешће него што идем у врачарске кафиће у које Ковић има намеру да ме смести.

Дакле, јадан је и недостојан, професоре Ковићу, ваш покушај да ме представите као салонског родољуба, јер сам о Србима на Косову и Метохији извештавао много пре него што је ваш пријатељ Живојин Ракочевић решио да се бави новинарством. Обишао сам гета о којима пишете, и врло добро знам како се тамо живи. Боље знам како се живи у Грачаници него какав је укус капучина у врачарским кафићима.

Према томе, не претварајте се да браните Косово док само браните свог пријатеља. О њему изгледа много више знају они који му нису били пријатељи, а који су читав свој живот радили на Космету, као што је то Зоран Влашковић, новинар Јединства из Косовске Митровице који ми је пре неколико месеци, када су ствари почеле да се разоткривају, послао писмо у коме каже:

„Друштво новинара Косова и Метохије, с Будимиром Ничићем и Живојином Ракочевићем на челу, делује супротно од интереса бројних новинара на Косову и Метохији… Ми са Косова и Метохије можемо опстати и као народ и као новинари чврсто везани за своју матицу и своје матично удружење. Председниче, изабрали смо вас да чувате јединство УНС-а. Не дозволите никоме да цепа и уништава Удружење које су стварале генерације часних новинара много пре свих нас.“

Колега Влашковић каже да је крајем осамдесетих година „радо гласао да се укине сепаратно удружење новинара на Косову“ и да зато захтева да се одржи јединство Удружења новинара Србије, које нападају Ничић и Ракочевић.

Тако ће и бити. Неће о новинарима одлучивати ни историчар из врачарских кафића ни државни функционер из Грачанице.

Аутор је председник Удружења новинара Србије и главни и одговорни уредник „Пиштаљке“

(Печат, 14. 5. 2021)

Милош Ковић: Родољубље, занат најстарији

Одговор Владимира Радомировића (Печат, 14. 5. 2021) на мој текст „Ударио Врачар на Грачаницу“ (Печат, 30. 4. 2021), препун нових оптужби, открива да он не разуме о чему је у нашој полемици реч, али потврђује и да је његов случај озбиљнији него што сам мислио. Зато ћу му одговорити на једноставнији и јаснији начин

Брутални обрачун

У свом тексту сам, мерећи сваку реч, чак избегао да поменем Радомировићево име. Само сам дословно цитирао његове јавне оптужбе на рачун Живојина Ракочевића и поставио питање зашто му је потребно да се са својим противкандидатом за положај председника УНС-а обрачунава на тако бруталан начин? Одакле долази ова чудна агресија? Је ли положај председника УНС-а вредан тога? Јер, како написах, оптужбе које Радомировић износи против Живојина Ракочевића и Будимира Ничића нису безазлене. Они који познају Косово и Метохију знају какво безакоње тамо влада, колико су напети односи између самих Срба и шта тамо могу да значе овакве оптужбе из Београда. Зар нисмо баш ништа научили из судбине Оливера Ивановића?

Шта ако су Радомировићеве тврдње да су Ракочевић и његови пријатељи хтели да одвоје Удружење новинара на КиМ од УНС-а и да је он ту њихову намеру недавно открио – обичне лажи? О томе када је, како и зашто регистровано Удружење новинара Србије на Косову, и када је Радомировић то „открио“, нека сведоче упућенији од мене.

Радомировић се, међутим, ни ту није зауставио. Љиљана Смајловић и Петар Јеремић, чланови Кандидационе комисије УНС-а, који су иначе претходно потписима подржали кандидатуру Радомировића, одбили су Ракочевићеву кандидатуру и објавили да је он у сукобу интереса. Да то није тачно, утврдили су Министарство државне управе и самоуправе и Агенција за борбу против корупције. Они су то једноставно занемарили. Агенцију су чак оптужили да се меша у процедуру избора председника УНС-а.

Пријатељства

Видим да ме Радомировић поучава занату историчара, па бих волео да сазнам – из које струке он долази и шта је његово основно образовање? То се у његовој кандидатској биографији не види. Када је реч о новинарском занату, нека ми буде дозвољено да питам: је ли ово професионални credo који ће српски новинари, с Радомировићем на челу, у будућности заступати? Таблоидно разрачунавање и уништавање живота колега и (бивших) пријатеља?

Докле ће нас довести чепркање по каријерама новинара и оптуживања због тога ко је где и с ким у прошлости радио? Зар Радомировић не може да очекује да ће се неко, на исти начин, позабавити његовом каријером, финансијерима и контактима? Али чему све то? Каква је корист од тога за наш јавни живот? У тексту препуном личних опаски, Радомировић инсистира на томе да ми је Ракочевић пријатељ. Треба ли онда да и ја њега питам – ко је његов пријатељ? Или пријатељица? По свему судећи, Радомировић своја пријатељства заиста прескупо плаћа.

Милош Ковић (Фото: Јадовно 1941)

Радомировић у свом тексту доказује да он не пије „капучино“ по врачарским баштама. Када сам написао да је „ударио Врачар на Грачаницу“ мислио сам, међутим, на чудну појаву да неко из београдске сигурности и мира узима себи за право да Србе из косовских гета оптужује због недостатка родољубља. То сведочи, по мом мишљењу, о недостатку основног осећања мере, реда и доброг укуса.

Србија је одавно напустила Србе из косметских гета. Зато се данас српска земља на Косову и Метохији распродаје у бесцење, брже него икада. Живот у гету из дана у дан све је тежи. Шта српске власти чине да им помогну? Како оне виде будућност тих људи и шта је план за Косово и Метохију? То су теме на којима бих волео да видим новинарску, грађанску храброст и родољубље Владимира Радомировића. Уместо тога, он је изабрао да се властима улагује (видети полемику коју ових дана води у Политици) и да јуначки удара по својим колегама из косовских гета. Коме је потребно да Срби који живе јужно од Ибра буду коначно ућуткани и да полако „исцуре“ ка северу? Мислим да Радомировић и не слути у шта се упустио.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 28. 5. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

2 replies

  1. Зашто Ковић брине о свађама у УНС-у?

    3
    9
  2. Могао би Професор да подели са нама (и) своје читање поуке судбине О. Ивановића.

    Онда би, нешто, јасније постале (и актуелне) полемике и правилније схваћено и друго спорно ангажовање професорово (М. Ковића). У мери (у)колико хоће искрено да подели свој поглед са нама.

    („Зар нисмо баш ништа научили из судбине Оливера Ивановића?“)

    3
    6

Оставите коментар