Дарко Ристов Ђого: Домовина vs. Отаџбина

Отаџбину су ти подарили и оставили ти је да је браниш, волиш, да за њу живиш и очеви и оци

Отац Дарко Ђого (Извор:

Прошао је још један празник Св. Јована Богослава, управо оног апостола чије су ријечи прве преведене на словенски језик (превођење су Света Браћа Кирило и Методије вршили према богослужбеном поретку, према коме се на Васкрс чита пролог Јовановог јеванђеља. То значи да су прве ријечи које је икада у себе примио словенски те тиме и српски језик биле „εν αρχή ήν ο Λόγος“, „искони бѣ Слово“ – „исконски, у почетку прије свих почетака бјеше Ријеч, Смисао, Слово“). У потпуном контрасту са празником словесности прошла је она друга прослава, сходно стиховима једног од сада већ покојних честитача сецесије од себе самога: бјеше то прослава к`о прослава, и шта да се прича/парада пијанства и кича/и непозната цура у црвеном…

У том потпуном ракурсу празника и Смисла и представе бесмисла, поцјепана па зашивена застава маде ин Љубушки (јер „неће нама попови из Фоче говорити шта да мислимо док наша браћа из Црне Горе развијају заставе направљене у западној Херцеговини, посестрини ове наше битније нам браће!“) толико је комичан и баналан моменат да слика заиста вриједи више до сваке ријечи.

Оно што је писцу ових редова, ипак, суптилније упало у очи код немалог броја познаника (пријатељи дукљанске провенијенције су ме углавном прекрижили за вријеме литија, а комуникација са понеким од њих престала је и на моју иницијативу након њиховог „честитања“ смрти Блаженопочившег Митрополита Амфилохија) који су јуче славили јесте инсистирање на порукама дана: Crna Gora je moj dom! Crna Gora – jedina je moja domovina! И тако даље. Заиста: српску ријеч отаџбина (старији су и мени дражи облици отачаство и онај формиран према руском фонетском обрасцу отечество) готово да су нестали из црногорског језика.

Језик није случајан, ни када испољава оно што је у људима, ни када се језичким политикама конструише оно што у људима има и може бити. Ова, наизглед, мала језичка диференцијација српског језика и онога који, како рече Матија Бећковић, не треба Црногорцима јер имају исти такав, није тек неко омакнуће. Ријеч је о метафизици простора који доживљавамо као простор Смисла: начин на који описује свештену географију нашег идентитета, онај комад земље за који осјећамо да смо ту своји, много говори о нама самима.

Фото: Саво Прелевић/Вијести

Наиме, српски језик такође познаје домовину. Нису ли Ршумовићеви стихови, којима учимо дјецу да би од њих били људи, најљепше одређење и човјека и домовине: „Домовина се брани животом и лепим васпитањем“. Домовина је оно гдје нам је дом, а дом није само кућа, стан, зграда, већ оно што унесемо у један простор од бетона, да би тај простор био простор смисла. Бар малог, нашег, животног смисла. И не сумњам да сви који су јуче славили заиста у својим кућама имају и домовину. Многи, опет, знају да се домовина – оно гдје ти је дом – може и помјерити, па савију своју домовину далеко од отаџбине. И тако: једну домовину у Црној Гори данас воле само људи које је Мило Транзиција (из државног у његово) оставио као типичне губитнике транзиције и повлаштена класа оних који су добитници транзиције. Зато је увијек помало тужна та „домовинска“ захвалност, пропраћена домобранским симболима. Језичка новоуспостављена блискост црногорског и хрватског језика није само пројекат већ помало и плод једног свјесног семантичког наслањања два јужнословенска идентитета без отачке историјске дубине.

Подизање ‘највеће црногорске заставе’ на Цетињу пре цепања и потоњег ушивања (Фото: Саво Прелевић/Вијести)

Српски језик и српска свијест познају, поред домовине, и отаџбину. Отаџбину су ти подарили и оставили ти је да је браниш, волиш, да за њу живиш и очеви и оци. Имамо два облика множине: један за оне који су нас родили тијелом и лицем, образом људским и другу за оне који су нас родили водом и Духом, образом богочовјечанским. И очеви и оци улазе у нашу Отаџбину, јер она овдје је мали комад, предукус оне Небеске. Опет: оне су неким тајновитим путевима Једно. Ако ниједна од многих српских држава није била исто што и Небеска Србија, свака од њих се ипак сјећала да су јој ноге на земљи, у домовини која је отаџбина, а она сама – наша небеска Отаџбина, комад Царства Небеског у коме ћемо се наћи, ако издржимо поглед Христов, поглед Лазарев и Милошев, поглед Св. Савé и св. Василија, Св. Петра Цетињског и св. Николаја Жичког. Поглед момишићких и пребиловачких и старобродских и јасеновачких мученика. Јер и очеви и оци нас гледају. Наш одговор на њихов поглед – то је оно што, осим људске пристојности домовине, чини и нашу вијековима стару, егзистенцијалну етику Отаџбине.

Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Милешева

А од Отаџбине сецесије нема, ако хоћеш да останеш човјек. Можеш, попут неких Николића, брисати српство са предачких каменова. Ђед те чека па чека. Отац те гледа па гледа. И нећеш се од Отаџбине сакрити у љубави према domovini.

Опрема: Стање ствари

(ИН4С/Покрет за одбрану КиМ, 22. 5. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

1 reply

  1. Vuk u svom recniku iz 1852. reci domovina, otadzbina i drzava tumaci najkonkretnije moguce, kao kuca i dvoriste, ono sto se nasledjuje – ocevina, ono sto se poseduje, ima-imanje, dok rec otacanstvo tumaci samo latinskim i nemackim das Faterland i patria, cime se tumaci jos i drzava.To pokazuje smer Vukovih tumacenja.Reci koje se odnose na apstraktne (ne u smislu odvojeni od stvarnosti, vec pojmovi koji nadilaze konkretnost iskustva) pojmove, Vuk tumaci nemackim i latinskim, dok su srpske reci maksimalno konkretne, vezane za svakidasnjicu obicnog coveka i ono sto on poseduje i ima pod rukom.To je pravac i cena njegove reforme, svesti jezik na svakodnevni recnik prostog puka.Otuda je za njega najvece iskusenje, kao sto znamo sa casova o Vuku, bio prevod „Biblije“ (koju je prevodio sa nemackog), jer je to bio jedini izvor apstraktnih reci koje je trebalu svuci u svakodnevni govor.Od njega i potice taj nerazumljivi prevod:“U pocetku bese rec…“

    Vukova reforma je jezik svela na sredstvo svakodnevne komunikacije, razmene informacija.Ovo se moze povezati sa tekstom Cetverikove, jer tamo gde jezik nema drugu funkciju osim razmene informacija, svo znanje se svodi na informaciju, a informacija na kolicinu i brzinu.Otuda mi mislimo da kada bismo imali vise informacija, znali vise, onda bismo znali bolje.Otuda i zal za gubitkom „izvora“, nestankom spisa…Uvereni smo da bi sa njima znali bolje o istoriji.Ali, ovo znanje istoriju zna kao proslo, kao neku sadasnjost koja je otisla u proslost i time dovela do sadasnjosti.Proslost prolazi, ona je samo prosla sadasnjost.Ovo je razumljivo ako se ima u vidu da Novi vek zapocinje, naizgled sasvim suprotno, metodama Dekarta i Bekona koje odbacuju svo prethodno znanje da bi ga sveli na samoociglednost koja je dostupna bilo-kome.Time se to bilo-ko cini zapravo kriterijumom znanja i istine.Istina se svodi na znanje, a znanje na ono sto je dostupno bilo-kome.Nema nikakvih ekskluzivnih znanja.Na toj liniji nalazi se i Vukova reforma.Jezik crkve ili ucenih, nedostupan je svima i samim tim los.Istinski jezik je onaj kojim govori svetina. Ovo, naravno, ne samo da nije spaslo od ekskluziviteta znanja, sto smo se mogli osvedociti u vreme pandemije i dvovlasca „struke“ i politike, vec zapravo jeste uslov ekskluzivizma, jer je on moguc samo tamo gde se istina svodi na znanje ciji je kriterijum „bilo-ko“.

    Ipak, ovakvo odredjenje navedenih reci, kao da pogadja odnos Srba prema drzavi.Drzava ostaje nesto sto je izvan mog poseda i sto dolazi u njega da uzme nesto (oruzje, porez, dug…).Ako nesto donosi (put, vodovod, struju…) to je stvar dobre volje vlasti.Zato vlast govori kao da je ona to izgradila.Iako jos od starih Grka naglasavana razlika izmedju vodjenja domacinstva i drzave, kod Srba se drzava shvata kao nesto sto treba voditi „domacinski“. Otuda srpska vlast cesto drzavu shvata kao svoj posed.Zato narod ne prepoznaje sebe kao onog ciji je vlast sluga, jer se na vlast gleda kao posednika koji moze sta hoce i dobar je samo kada se njegovo htenje poklapa sa htenjem naroda.Obicno se to htenje odnosi na konkretno posedovanje (30 evra).Ovaj odnos je jos vise ojacan u socijalizmu, kada je drzavno postalo sinonimno sa „nije moje“ cime se javila jedna posebna vrsta egoizma bez ikakve svesti o zajednickom.Ovaj egoizam se osecao glupim ako ne iskoriscava i privatizuje javno.Ovo se ogleda i u neuredjenosti i prljavstini javnih povrsina.One su nicije.Ceni se sloboda-od i kada se ona brani, onda su narod i drzava za-jedno (to jedno, sto drzi za-jedno, je drzava).Ali, u vreme mira, kada treba zadobiti slobodu-za, sloboda-od se pretvara u okretanje jednih od drugih i svako svom posedu.Drzava tada postaje, ponovo, nesto strano, zbog cega strano cesto biva prihvatano kao svoje, sto vidimo po zakonima koji se donose.Vlast ih lako prihvata, jer zakon vidi kao nesto sto se ne odnosi na nju, a narod zato sto drzavu dozivljava kao nesto sto je vec strano.

    11

Оставите коментар