Хандке наводи да је једини разлог за његово путовање на Балкан у тренутним околностима био пут у Вишеград
Петер Хандке у Србији (Фото: Дојче веле)
Пре две седмице је у Бањалуци нобеловцу Петеру Хандкеу уручен највиши орден Републике Српске. Он се тиме „нашао у друштву“ с Караџићем и Младићем, написао је тада у свом чланку новинар Франкфуртер алгемајне цајтунга Михаел Мартенс. Делове тог чланка пренео је 11. маја и Дојче веле у избору из штампе који можете пронаћи овде.
На Мартенсов чланак сада је реаговао Петер Хандке, упутивши писмо уредништву франкфуртског листа које га је у целини и објавило. У писму се између осталог наводи:
„Пре свега, молим вас да ми верујете да ни на који начин нисам био припремљен за две награде које сам добио током мог путовања, ни за ’највиши орден босанске Републике Српске’, ни за ’Карађорђеву звезду првог степена’ у Београду“, пише Петер Хандке. Он наводи да је једини разлог за његово путовање на Балкан у тренутним околностима био пут у Вишеград, градић у источној Босни у којем је Иво Андрић провео детињство, јер је тамо требало да му за књигу Други мач (Das zweite Schwert) буде уручена награда названа по том југословенском писцу и нобеловцу.
„Бањалука, главни град босанских Срба, била је незаобилазна међустаница на том путовању. Био сам изненађен орденом који ми је тамо уручила председница РС и професорка енглеске књижевности, након чега је, после отприлике сат времена, настављено моје путовање у Вишеград. Нонсенс је да сам у Бањалуци изјавио: ’Ово је велики тренутак за мене’. (Постоји нешто што је ’погрешно’, али то долази од Вашег дописника…)“, пише Хандке.
Хандке са Жељком Цвијановић и Милорадом Додиком (Фото: СРНА)
Истина је међутим, наводи се даље у Хандековом писму, да му је његов пријатељ Емир Кустурица, иначе председник жирија, споменуо „српског лидера Милорада Додика“, као могућег уручиоца награде Иво Андрић. „Али истина је и да сам рекао: ’Не! Никакав политичар!’“, наглашава аустријски писац.
Хандке потом наводи да је те исте вечери импровизовао неколико реченица о Андрићевој литератури и да је то једино место у чланку Франкфуртер алгемајне цајтунга у којем немачки новинар аутентично преноси његове речи – мада, указује Хандке, прећуткује крај говора у којем је рекао да је сигуран да није далеко дан када ће сести с писцем, било из Сарајева, Приштине или Тиране, и водити плодоносне разговоре као у „стара-нова“ времена. Хандке указује да је користио реч „сигуран“, а не „оптимистичан“, што је, пише, „још један израз који ми је ваш балкански стручњак убацио у уста, а који не спада у мој речник“.
„Могао бих даље да испричам да се у чланку свесно вређају истраживачи ’такозваног Андрићевог института’ из Вишеграда, како они старији, они средњег доба и млађи, који су, након мог говора, свако на свој начин, извештајем, хроником или анализом, говорили о читању мојих књига, победоносно и живахно, научно и разиграно (за разлику од ’Медведа који игра’ и Вашег чланка који ме вређа)“, наводи се у писму Петера Хандкеа.
Аустријски писац указује и на формулацију немачког новинара Мартенса „домовина сродних душа“ у контексту Србије, истакавши: „Домовина сродних душа – да. Али не земља, ни Србија, ни Аустрија, ни Аљаска. И никако ’народ’. Или ипак можда ’народ читалаца’.
„Домовина сродних душа“ је за Хандкеа и језик, „у мом случају то је од алфе до омеге немачки језик. Такву домовину пожелео бих и Вашем експерту за Балкан, уколико у његовом случају за то није прекасно“, наводи Петер Хандке у писму редакцији Франкфуртер алгемајне цајтунга.
Одговор Михаела Мартенса
Аустријски лист Курир преноси да је новинар Мартенс изненађен Хандкеовим писмом и да је реаговао изјавом коју је објавила издавачка кућа „Зсолнаy“. У њему наводи да је информација о томе да ће Хандке добити Карађорђеву звезду позната још од претходне године и да је уручење у Београду била церемонија која је надокнађена.
Михаел Мартенс
Мартенс доводи у питање Хандкеову изјаву да није знао да ће му бити уручено ордење: „Ако државе почну насумице да додељују ордење, а да о томе чак ни не обавесте почашћене примаоце, како да песници задрже преглед?“
Новинар франкфуртског листа изјављује да са запрепаштењем констатује да се Хандке није осврнуо на чињеницу по којој, „примивши орден Републике Српске, сада стоји у истој равни с ратним злочинцима“.
„Зато што му то не смета? Мора се поћи од те претпоставке“, изводи закључак Мартенс.
„Чини ми се да је Хандкеово писмо уредништву Франкфуртер алгемајне цајтунга барем подједнако веродостојно и уверљиво, као и његове изјаве о ратовима на Балкану или његов целокупан политички ангажман. Награде које је сада прихватио, достојне су га“, закључује немачки новинар Михаел Мартенс у одговору на писмо аустријског нобеловца Петера Хандкеа.
Приредила: Јасмина Розе
Опрема: Стање ствари
Прочитајте још
- Петер Хандке: Литература има јаку везу с инатом и бијесом, али никада са мржњом
- Петер Хандке: Када ће доћи правда за Србију
- РТС: Тако је говорио Хандке
- Петер Хандке: Волим људе, а не геополитику
- Мило Ломпар: Хандкеова дела у перспективи модерног европског романа
Categories: Преносимо
Оставите коментар