Иван Нинић: Случај Цвијан као огледало нашег система

Научени смо и присиљени да верујемо званичним верзијама сваког догађаја и поред низа нелогичности и прећуткивања, каже Нинић

Иван Нинић (Фото: Време)

Адвокат Иван Нинић из Београда послао је захтеве са по пет питања о случају смрти политичара Владимира Цвијана за Безбедносно-информативну агенцију (БИА) и МУП. Нинић је тражио одговоре на основу Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Овде је реч о мистериозној смрти бившег генералног секретара Председништва Србије за мандата Бориса Тадића, касније високог функционера СНС-а и адвоката Владимира Цвијана чије је тело пронађено 5. јануара 2018. године у Дунаву, два километра од Панчевачког моста у Београду.

Тужилаштво се о том случају огласило после више од три године. Нинић је зато питао: да ли је Цвијан био предмет обраде БИА, да ли је БИА извршила истрагу о смрти адвоката Цвијана, размењивала оперативне податке са другим институцијама о том случају, кад и с ким, да ли је службеник БИА изашао на лице места када је идентификовано тело Владимира Цвијана…?

У разговору за Време, Иван Нинић тумачи одговоре и службене списе које му је послала БИА, док ишчекује одговоре из МУП-а, али и још неких институција, објашњава зашто је одлучио да се заузме за случај Владимира Цвијана, о чему је разговарао с њим 2014. године и шта је то што је Цвијан могао имати против Александра Вучића кад је најавио обрачун с њим. Нинић открива и да ли је после шест година сазнао ко га је и за чији рачун премлатио металним шипкама испред улаза у зграду у којој је живео, августа 2015.

Адвокат Нинић има 33 године, бивши је новинар, писао је истраживачке текстове за портал „Пиштаљка“ у којима је указивао на сумњиве послове људи из врха Демократске странке (до 2012), био је саветник у Министарству привреде за време Саше Радуловића (2013–2014), у Савету за борбу против корупције истраживао је власничку структуру и финансирање домаћих медија, у Агенцији за приватизацију био је саветник Виде Узелац (2014) и написао десетине кривичних пријава против државних функционера. Нинић има и интригантно страначко искуство: 2006, са својих 18 година, ушао је у Српску радикалну странку и остао члан све до 2012.

Време: Шта је необично а шта ново у документима која сте добили од БИА?

Иван Нинић: Нисам веровао да ћу добити одговоре. Будући да сам свој захтев њима одмах објавио, они су вероватно схватили да јавност мора да се умири, мистерија Цвијанове смрти – амортизује. Одлучили су да нешто дају. Дали су шест докумената, службених бележака и извештаја који не садрже ништа драстично ново, осим препричавања и интерпретације разговора са члановима породице, претпостављам да је једно лице отац, друго лице сестра, затим, представници Адвокатске коморе и Института за судску медицину, радник Југословенског речног бродарства. Сва документа су настала у марту ове године после медијских објава о Цвијановој смрти. БИА жели да убеди јавност да Владимир Цвијан није био предмет њиховог интересовања у периоду од децембра 2013. кад сукоб с врхом СНС-а ескалира и кад постаје дисидент, па до смрти, до 5. јануара 2018.

Како је могуће да БИА нема ништа о човеку који је био генерални секретар Председништва Србије за време Бориса Тадића, затим високи функционер СНС-а који са СНС-ом у једном тренутку улази у отворени сукоб?

Два кључна питања сам им поставио: да ли је Владимир Цвијан био предмет обраде службе безбедности, ако јесте кад и по ком основу, и да ли су ти подаци прослеђени тужилаштву или су прописно уништени? Ако су прослеђени, када и ком тужилаштву, а ако су уништени, када су уништени? Питања су прилично једноставна, али је одговор на њих компликован. У односу на ова два питања Агенција каже да не располаже подацима у погледу којих бисте могли да остварите право прописано законом. На треће питање ми одговарају да нису изашли на лице места кад је леш испливао јер они не воде истрагу, као да ја то не знам. И на преостала два захтева ми достављају службене белешке, тих шест докумената. Кључ су та прва два питања и ја сам изразио жалбу поверенику за информације од јавног значаја. БИА ми није експлицитно одговорила ни да има ни да нема податке о праћењу и оперативној обради. Уместо тога немушто су формулисали одговоре верујући да ћу да се упецам да нема података у погледу којих ја могу остварити права прописана законом о приступу информацијама од јавног значаја. Што значи: има података које ми не могу доставити. Сад је на потезу повереник пошто он има сертификат да приступи свим подацима у Србији па чак и оним подацима који су означени највишим степеном безбедности. Чекам да повереник утврди да ли БИА говори истину или не и да по мојој жалби реагује. На крају и Суд у Стразбуру може да пресуди.

Не могу да верујем да Цвијан као члан законодавне власти, као члан председништва највеће странке креће у отворени обрачун с најјачом политичком фигуром, остварује контакте с већим бројем људи, поседује информације, спрема врсту „атомског удара“ кад нико нема храбрости да се супротстави Вучићу, и нико од служби безбедности није надзирао његов живот, контакте и кретање.

Захтев вам је одбијен јер, како је навела виша јавна тужитељка Наташа Кривокапић, „све релевантне информације о случају биле су у Телеграфу, Крику и порталу Директно и на ТВ Првој“. Рекосте да је то клиничка слика српског правосуђа.

Један од докумената који ми је послала БИА потврђује управо то. То је документ са запосленим у Институту за судску медицину који потврђује како функционише држава. Лекар из Института каже да је примерак обдукционог налаза који је објављен у Српском телеграфу први пут једино могао да изађе из Тужилаштва јер је други примерак архивиран у Институту и није доступан. Док је још текао рок у којем је Наташа Кривокапић доносила решење по мом захтеву, у том моменту цури из Тужилаштва документ у Српски телеграф. Околност да је тај документ процурио из Тужилаштва у Телеграф виша тужитељка користи да мени одбије захтев! Притом, не може цео спис предмета Тужилаштва да буде само тај један документ. То је читав сет докумената од прве до последње радње којом се утврђује да нема елемената кривичног дела да је смрт настала утапањем без дејства и присуства трећег лица… Обдукциони налаз би био последњи акт у том предмету! Тужитељка Кривокапић своје решење образлаже цурењем тог последњег документа, обдукционог налаза, у медије?! Ово је системска потврда начина функционисања државе и таблоида. У медије пусте само оно што сматрају да треба, кажу ево, обдукциони налаз, ту лепо све пише, то је анестезирање јавности. У обдукционом налазу битно је, као прво, да је Цвијан имао повреду на глави а да се не знају узрок, начин и механизам настанка те повреде. Таква врста повреде отвара простор за спекулације. Друго, обдуценти не наводе присуство било какве болести код Владимира Цвијана. Они би морали да идентификују одређену болест уколико она постоји. Из докумената БИА, међутим, произлази да је он наводно био тешко болестан. Не наводи се од које болести, они су већи део докумената анонимизирали. Укратко, БИА тврди да је био болестан, а обдуценти то не потврђују.

Владимир Цвијан (Извор: Јутјуб/ Снимак екрана/ РТВ Марш Ваљево)

И „алкохол у крви“ је процурио у медије?

По „моделу“ Омера Мехића. Таблоидна мантра је била да је пилот Омер Мехић био пијан. На то је требало да се упеца јавност. Само неколико медија објавило је информацију да је Више јавно тужилаштво одбило мој захтев, али кад ми је БИА доставила одговор и када сам објавио свих шест докумената, уследила је синхронизована акција публиковања тих докумената. Не постоји медиј који за сат времена није објавио садржај докумената с интерпретацијом која одговара власти.

Шта даље?

Још једна значајна адреса је Пореска управа, која тражи податке 2018. ради утврђивања стажа, а бивша супруга, према документима из БИА, тврди да је тек у марту ове године после објава у медијима сазнала да Цвијан није жив. Поставља се питање ко је и када поднео захтев Фонду ПИО за пензију и кад је то право остварено. Чекам од ПИО фонда одговор на то. Данас сам (29. април, прим. н.) добио драгоцен одговор да ли је републички јавни тужилац вршила надзор над поступањем Вишег тужилаштва. Одговор је да није. У систему тужилачке субординације Загорка Доловац може да изврши надзор над радом Вишег тужилаштва. Међутим, Више јавно тужилаштво је било потпуно аутономно у својој одлуци.

Чекам одговор и на још једно питање: шта је урађено по кривичној пријави коју је Цвијан поднео Првом основном јавном тужилаштву у Београду против Александра Вучића тада због претњи и угрожавања сигурности? Он је с тим изашао у јавност. Било би корисно сазнати са ове временске дистанце шта је садржина те пријаве и шта је тужилац урадио по том случају.

„Питајте за Оливера, за Цвијана, за Станику Глигоријевић, за хеликоптер… Питајте, да би неко имао и за вас да пита то исто…“, твитнули сте пре неки дан. Јесте ли се зато заузели за Цвијанов случај?

Јесам. Постали смо друштво без мрве емпатије, анестезирани. И то у нашем најближем окружењу. Случај Цвијан је парадигма нашег система. Научени смо и присиљени да верујемо званичним верзијама сваког догађаја и поред низа нелогичности и прећуткивања. Онај ко доведе у питање званичну верзију у овој је земљи угрожен, било физички, било пословно, или му је породица угрожена.

Кад је 2010. године Владимир Цвијан одржао конференцију за медије, био је 15. април, у просторијама СНС-а, Александар Вучић га је представио као новог члана СНС-а. Цвијан је тад напустио кабинет председника Бориса Тадића и био велико појачање за СНС. Он је тада изговорио реченицу која, можда, описује ћутање његове породице: „Породица ми је на првом месту, једино чему се надам да ће моја породица, после свега, бити безбедна.“ Био је свестан околности у којима се налази, друштвено и политички, да своје најближе излаже ризику јер прелази из власти у опозицију, да у СНС доноси политички капитал у смислу инсајдерских информација које би могао да има из Председништва Србије и врха ДС-а. Кад год чујем оно „зашто ћути породица“, ја подсећам на ту реченицу. Њега нема, али чланови његове породице треба да наставе живот у Србији. Ти људи би имали штошта да кажу. Између осталог, о разлозима његовог одласка из Србије и његовог повратка у Србију, од чега је живео, где је боравио…

Хоћете да кажете да чланови његове породице ћуте из страха, нема места сумњи да је нешто друго у питању?

Немам контакт с њима, али све упућује на такав закључак. Цвијан је страховао за породицу кад је напустио бившу власт, а замислите колико породица се данас осећа небезбедно и шта се све дешава породицама у Србији након 2012. године. У том смислу, моје су слутње да породица ћути да би сачувала безбедност. Психолози би могли да објасне зашто се ћути у таквим ситуацијама. Један је разлог страх, други – срамота. Али поставља се питање каква то срамота може да буде да би се изоставило презиме с надгробне плоче? Цвијан никог није убио, никоме није ништа нажао учинио, која би то срамота била оправдање за тако нешто? Кад тако поставимо ствари, онда остаје само страх.

Притом, Владимир Цвијан није човек без биографије.

Имао је импресивну биографију, професорка Весна Ракић Водинелић написала је текст о томе. Оставио је академски траг у Институту за упоредно право. Написао је бројне стручне текстове из области права, у кабинет Бориса Тадића отишао је као експерт за упоредно-правне анализе. Вучић га је у СНС-у представио као најбољег правника у Европи који је написао 70 закона. Па не може сад то да се избрише. Најмање што је породица могла јесте то да гробно место обележи онако како то наши обичаји захтевају. Цвијанову породицу не познајем, немам контакт с њима, нисам ни покушавао да дођем до њих, не треба их прогањати и лешинарити. Међутим, њихово ћутање даје нам могућност да изводимо закључке базиране на чињеницама из претходних 30 година.

Фото: Твитер налог Немање Шаровића

Пре шест година, сачекала су вас двојица испред куће и премлатила металним штанглама. Јесте ли икад сазнали ко су налогодавци, а ко извршиоци?

Од августа 2015, када ми се догодила класична сачекуша, до данас апсолутно никаквог помака нема. Сачекала су ме два момка седећи на степенику и знајући да ја туда морам проћи, ја сам закључао ауто, проверио браву, од њих ме је делило пет метара. Пустили су ме да прођем и напали с леђа, претходно су извукли металне штангле из жбуња, што сам успео да видим кад сам се окренуо. Једном сам видео спис предмета и нисам открио ништа значајно, ништа ново. Полиција пише тужилаштву да није утврдила идентитет НН особа а тужилац одговара полицији да настави даље рад на томе. Саслушана су нека лица, показиване су ми и фотографије неких виђенијих навијача у граду, али ја заиста нисам могао никог да препознам, иако сам упамтио лице једног од нападача и препознао бих га да ми је његова фотографија дата.

Коме сте сметали? Имате богат антикорупцијски стаж – од „Пиштаљке“, преко Савета за борбу против корупције, Агенције за приватизацију, били сте и један од саветника бившег министра привреде Саше Радуловића?

Моје писање за „Пиштаљку“ било је у време (до 2012) кад истраживања нису била опасна по живот. Не верујем да би ми се неко због мојих текстова до 2012. светио на тај начин 2015. Та би реакција била закаснела. Рекао бих да је тај напад имао везе с мојим активностима 2014. и претходне, 2013. године, тада сам био у Министарству привреде и ангажован сам у то време и касније у Савету за борбу против корупције, тадашње Владе Србије. Радио сам на неколико извештаја Савета који су објављени. То су били извештаји о власничкој структури медија, оглашавања али и низ других. У том периоду непосредно пре напада постављао сам питања неким институцијама, рецимо на начин на који сад радим у Цвијановом случају. И не могу сад да сузим тај круг питања и институција којима сам се обраћао па да кажем ово је био непосредни повод за напад, а ово није. Рецимо да сам тим питањима превише чачкао у нечије приватне интересе јер сам испитивао токове новца који су се сливали на рачуне државних функционера, и неко је проценио да имам одређена сазнања о, да кажем, високој корупцији у земљи, и да постоји могућност да та сазнања објавим.

Кажете неко из врха власти, ви директно оптужујете као налогодавца…

Врх Српске напредне странке.

Ваше лично искуство је, рекло би се, и разлог што сте се заузели за Цвијанов случај?

Сама чињеница да сам упознао Цвијана, да смо имали један срдачан разговор и веома чудан сусрет 2014. на његову иницијативу, недоречен, рекао бих, па онда то што ми се догодило да ме нападну и премлате металним штанглама 2015, и на крају чињеница да сам припадник адвокатске професије која је посрнула у случају колеге Цвијана, све те компоненте су мене алармирале и подстакле да поставим низ питања. Имао сам дилему да ли је то коректно према његовој породици, јер ако се породица не оглашава, а ја нисам у статусу пуномоћника породице, у чијем интересу, у чије име, за чији рачун ја могу да питам било шта? Имао сам неку врсту моралне дилеме, да ли је људски, да ли је етички да иступам на овај начин. Али сам схватио да ако ја не иступим, неће, највероватније, нико. Ћутимо о свему, појединци дигну глас, за случај Станике Глигоријевић реаговао је Божо Прелевић, за хеликоптер реаговали су новинари, за Савамалу Родољуб Шабић. Ја, ето, постављам питања о Цвијану.

Само сте се једном видели с Цвијаном? Какав је то сусрет био?

Владимир Цвијан је изразио жељу да ме упозна почетком 2014. године, био је то јануар или фебруар. Један пријатељ ми је пренео да Цвијан жели да се види са мном. Нисам хтео да се видимо насамо, срели смо се у присуству још две особе, за јавност без великог значаја. Нашли смо се у једном ресторану поред Бранковог моста. Сачекали смо Цвијана, човек од два метра, први пут сам га тад видео уживо. Он скида капут, седа и понаша се као да се знамо годинама. Стекао сам утисак да је био у прилици да о мени чује, и да је читао моје истраживачке текстове и да је управо то био један од разлога што је желео да се упозна са мном. Али се у том разговору није отварао, само је рекао да је важно да се упознамо. Најавио ми је своје активности на међународном плану, на унутрашњем плану, рекао ми је: посматрај само, следи један динамичан период. Питао ме је како коментаришем његове последње наступе после изласка из СНС-а. Никакву ексклузиву тад нисам чуо од њега. Можда је био неповерљив. Дао ми је визиткарту, узео мој број и договор је био да останемо у контакту. Сусрет је трајао око сат, приметио сам да је узнемирен. Питао сам га у неком тренутку да ли је све у реду, он ми је рекао: „Ма није у реду ништа, прате ме.“ Питам ко. Он каже: „Дуга прича, моје кретање и комуникација су комплетно праћени.“ Он је мени деловао као човек решен да се обрачуна с влашћу, и да има чиме то да уради. Вучић је тад први потпредседник Владе и то је било време пред изборе.

Владимир Цвијан (Извор: izmedjusnaijave.rs)

Зашто га после нисте звали?

Нисам ни знао у чему бисмо сарађивали, па га нисам ни звао. Схватио сам да је желео да се сретне са већим бројем људи, тако је и рекао, па сам и сам био један од њих. Врло брзо је заћутао. За мене је мистерија и то што неки други сад не изађу и не кажу да су се видели у том истом периоду са Цвијаном. Само неколико месеци после нашег сусрета, средином 2014. Цвијан одлази из земље, према речима његове бивше супруге, што стоји у документима које сам добио од БИА. Да ли је он одустао од своје борбе, зато што му је неко ставио у изглед да ће његова и безбедност његове породице бити угрожена, или је он направио неки вид трговине, неку трансакцију, то не знам. Али је чињеница да 2014. он одлази и не знамо под којим је околностима отишао и где. И сам одлучује да искључи јавност из свог живота, сам се одјављује. Не знамо разлог. И након тога добијамо вест о његовој смрти, бизарној и врло мистичној. Тај склоп околности да он креће у борбу, улази у њу јавно, најављује процес, да потом нестаје, а онда сазнајемо да је мртав после три године, па то је највећа бизарност Вучићеве владавине.

А шта је то могао да спрема, па да одустане?

То не знам. Али је он несумњиво много знао, кад такви људи попут њега постану дисиденти у неком систему, постају темпирана бомба, највећа претња било ком поретку, било којој држави, па и овој. То је моменат кад Вучић води озбиљне процесе, против Мишковића и других бизнисмена. Мислим да је Цвијан био у поседу свих појединости око модуса операнди на основу ког су се доносиле одлуке да ли ће неко да иде у затвор, колико ће тамо да буде, под којим условима ће да изађе, када ће бити подигнута оптужница против неког, да ли ће неко суђење да буде пролонгирано а неки доказни поступак компромитован или контаминиран.

Шта се догађа у Адвокатској комори Београда? Драгослав Љубичановић позива Југослава Тинтора да поднесе оставку зато што је Цвијанов досије предао БИА?

Адвокатура је угушена у великој мери. Случај је такав да Адвокатска комора Београда службеним путем у јулу 2018. сазнаје за смрт Владимира Цвијана питањем које поставља Пореска управа а да нико из руководства Коморе не осети потребу да ту информацију саопшти јавности, или макар да ми, адвокати, то сазнамо, био нам је колега.

Закон о заштити података о личности каже да се сва обрада података о личности може радити по два основа, један је сагласност лица на које се подаци односе, други је изричит основ прописа закона. У овом случају дошла су лица, легитимисала су се и рекла требају нам подаци о Цвијану, и неко је то из Коморе уступио без икакве законом установљене процедуре. Не желим да верујем, али изражавам сумњу да су службе безбедности замолиле неког у АКБ да се не шири даље информација о Цвијановој смрти.

То је нешто што би требало у овом тренутку да забрине све адвокате у Србији.

Улога Суботића у формирању СНС-а

Имате страначко искуство у СРС-у од 2006. до 2012. Зашто СРС, а не СНС?

Радио сам у секретаријату СРС-а, највише на амандманима скупштинских предлога закона. Имао сам сазнања да новац од различитих лица из криминогене средине служи за формирање СНС-а. Већ тада сам био упознат да доминантну улогу у формирању СНС-а поред кабинета Бориса Тадића има и Станко Суботић Цане. То је за мене било неприхватљиво по свим критеријумима. Не да нисам могао бити део тога, то је било нешто против чега сам се борио од почетка. Зато ни у једном тренутку нисам помислио да би СНС био опција за мене. Александра Вучића сам стигао да упознам, површно, од 2006. до 2008, никад нисам био у кругу његових сарадника и пријатеља. Наш однос је био коректан и спорадичан.

Увек су ме занимали девијантни облици понашања власти, друштва, одређених привилегованих група, корупција, угрожавање владавине права. У СРС-у сам, као у доминантној опозиционој странци, могао да се бавим разоткривањем таквих случајева у друштву. Са 18 година нисам ни слутио како функционише политички живот у Србији и да ће се из те странке издвојити СНС који ће 2012. доћи на власт и направити од Србије ово што су направили.

Разговор водила: Зора Дрчелић

Опрема: Стање ствари

(Време, бр. 1583, 6. 5. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

Оставите коментар