Александар Фатић: Корак ка пуној диктатури

Описано испадање из историје пре свега карактерише конфузија у погледу приоритета, слично улози конфузије у животу појединца

Александар Фатић (Извор: Снимак екрана/ТВ Храм)

Режим у Србији је, и у ситуацији максималне претње по опстанак становништва и по његово здравље, показао да му уопште није стало до живота и опстанка Србије, ни колико до лањског снега. Уместо да уведе озбиљне рестриктивне мере и убрза вакцинацију сопственог становништва, слушајући препоруке озбиљних лекара, а не оних окупљених у Кризном штабу, којима се већ смеје цела Србија, режим организује масовну вакцинацију страних држављана на територији Србије!

То режим не чини на логичан начин, након што вакцинише цело своје становништво, или све оне који то желе, слањем вакцина другим земљама, него тако што, у ситуацији док букти корона епидемија, позива држављане суседних земаља да дођу у Србију, и то не близу границе, него по целој унутрашњости Србије, и стану у ред са грађанима Србије да приме вакцину!

Ова врста популизма у Европи није запамћена бар од времена Мусолинија.

Владајућа структура је показала да апсолутно ни од чега не преза да задржи власт. Њој није важно ни да ли је савезник са Европом, Русијом, Кином, Северном Корејом или Азербејџаном, да ли у земљи влада потпуна тиранија над људима, њиховим породицама и децом, није им важно то што судови и тужилаштва не постоје, то јест представљају испоставе владајуће странке, што људи испливавају из Дунава обучени у сред зиме под околностима које „нису сумњиве“, потом се кремирају и тајно сахрањују без имена и презимена на непознатим локацијама. Није јој важно ни то што политички противници прво бивају предмет медијског блаћења, а онда неки убијани метком у леђа, а неки предмет најсрамнијих оптужби, за силовање, за крађу, за рачуне у иностранству, за насиље.

Александар Вучић (Извор: Данас)

Важно јој је само једно: гола, проста, примитивна власт.

Платон је својевремено писао да човек који толико тежи власти по дефиницији не сме бити на власти, није за власт. Човек који је опседнут влашћу није способан да ту власт врши ни минимално на опште добро, просто зато што се опште добро разликује од његових политичких и других интереса који му омогућују наставак владања.

Пример вакцинације показује управо валидност ове Платонове тезе у Србији данас. Најпаметнији и најбољи студент Симе Аврамовића свакако сматра да је довођење целог света на вакцинацију туђим вакцинама у Србији епохалан потез, достојан Цезара, или Наполеона. У том уверењу, како се чини, и лежи корен свих проблема са актуелном влашћу, а то се види и из судбине људи којима су управљали Цезар и Наполеон. На њиховом примеру се види како опседнутост влашћу директно противречи општем интересу.

Фото: Танјуг

Могло би се до унедоглед набрајати који све аспекти јавне политике одражавају овај цезаристички начин мишљења, чија је судбина за оне који су му потчињени историјски више него јасно показана и утврђена. Такви народи просто пропадају.

Хегел је писао да постоје „неисторијски народи“, а то су народи који нису у стању да управљају сами собом. Неправедни критичари Хегела су га оптуживали за расизам, јер је међу неисторијске народе убрајао Словене, али Хегел је у ствари имао у виду чињеницу да неки народи, који више пута покажу да нису у стању да изаберу одговарајуће људе и институције да их воде, на неки начин „испадају из тока историје“.

Описано испадање из историје пре свега карактерише конфузија у погледу приоритета, и то врло слично улози конфузије у животу човека, појединца.

Може ли се за друштво чији лидери прво седе на хоклици код Доналда Трампа и потписују све што им се потури, потом, непосредно пред америчке изборе, агитују за Трампа, а потом, када Трамп изгуби изборе и на власт дође његов политички опонент Бајден, вређају европске парламентарце, проглашавају Кину и Емирате за цивилизацијске и политичке узоре и највеће пријатеље, све то док у престоници подижу споменик Св. Симеону Мироточивом у верзији са мачем, дакле Стефану Немањи из његових мање благочестивих дана.

Доналд Трамп и Александар Вучић (Фото: Танјуг/Инстаграм налог Будућност Србије)

Зар није описана конфузија у ствари права политичка, вредносна и културна схизофренија, која далеко превазилази Хегелову тезу о неспособности управљања самим собом?

Мирослав Крлежа је балканска друштва описивао као задимљене кафанчине у којима већина присутних једва чека да нестане светла да би извадили ножеве и почели да се обрачунавају. Та једнострана парадигма пратила је Балкан и у каснијим друштвеним анализама, па тако код Растка Мочника постоји наратив о визији Балкана на Западу као „војне касарне“ која на живот гледа на милитаристички и агресиван начин.

Садашњост је унеколико различита. Сви делови Балкана осим Србије копрцају се да се извуку испод тог идеолошког шињела „задимљене крчме са ножевима“ и да се уреде у Хегеловом смислу: да развију логичну, релативно једноставну, смислену политику и да покушају да на власт не доводе Цезаре ни Нероне, него бар медиокритете.

Насупрот свима, Србија као да настоји да покаже да је та преостала задимљена крчма управо она.

Мочников наратив којим се ово понашање описује као милитаристичко ми се чини неисправним, мада сликовитим и интересантним. Наиме, нема ничег војничког у садашњој Србији: она је један провизоријум, једна територија, како се то данас популарно каже, у којој владар, као у предмодерним заједницама, излази на балкон пред изгладнелу масу, и баца јој комаде меса, вакцина, обећања, евра, као личне поклоне за које очекује гласове на изборима. Ова врста дивљаштва супротна је милитаристичкој култури уређености, строгих правила, предвидљивости и јасних процедура. Србија никако није касарна: она је ледина. Понашање владара на ледини највише личи понашању домаћина на сеоском имању, који животиње храни, поји, вакцинише, и повремено одваја на страну да се више не врате у своје стадо.

Кинеска амбасадорка Чен Бо и Александар Вучић (Фото: Танјуг/Зоран Жестић)

Ледина је, наравно, много опасније место од касарне. У касарни се проверава бројно стање људства, води се рачуна о здрављу војника и официра, о њиховој општој добробити, и, иако строго контролисани, они су релативно безбедни.

На ледини теку различите реке, од којих неке носе лешеве удављене током рекреативног купања у јануару, у оделу. На ледини се пуца у леђа политичким противницима док улазе у седиште своје политичке странке, новинарима који критикују власт. На ледини свако може да постави тарабу и назове је таблоидом, или чак озбиљном новином или телевизијом, и на њој да објављује најгоре и најцрње увреде и клевете против пристојних људи. У војсци то није могуће. Дакле, Србија никако није „касарна“.

У оваквој друштвеној и политичкој ситуацији, најсрамнија је улога судства. Уместо да буде елита друштва, ако само већ на сеоском домаћинству, да у судству бар пребивају оне најплеменитије животиње и најинтелигентније животиње, самим тим и оне са највише обзира и естетски најприхватљивије, попут паса и коња, у обору правосуђа у блатњавом балканском домаћинству царује кукурикање, гроктање, мукање и претеће отровно шиштање, уз неописиву нечистоћу и одбојност која чини да ни пристојни људи, па ни Европа, таквом правосуђу не желе да приђу ни да га прихвате и верификују.

Потребно је много волети човека и свој народ да би неко као блаженопочивши патријарх Павле апеловао: „Будимо људи, а не животиње“.

Узгред, напоменуо бих, завршио бих текст једним правним дисклејмером: у Дунаву се не купам, поготово не у оделу, новца ни неких забрањених рачуна немам, а силовања се гнушам. Толико.

Аутор је редовни професор и научни саветник на Институту за филозофију друштвену теорију Универзитета у Београду



Categories: Судбина као политика

Tags: , , , , ,

14 replies

  1. Krleza je opisao Hrvate, pozove te na pice, a onda ceka da nestane svetla.Za razliku od Srba, Hrvati do slobode nisu dolazili ratujuci protiv okupatora, vec sa njim, protiv brace i sugradjana.Oni su se prvo oslobadjali drugih, a na kraju sebe, pa i to tako da se sakriju pod skute nekog novog hegemona.Sa druge strane, nas drma sindrom „Dare“, pokazivanju ostatku sveta da smo divni, odnosno „popravljanju slike u svetu o Srbima“.Moj deda, koji je u licke partizane pobegao pred ustasama, govorio je da ako hoces da imas neprijatelja, zaduzi necim drugog coveka, a ako mu spasis zivot, onda ce ti biti smrtni neprijatelj.Tako i ovo vakcinisanje okolnih neprijatelja, ovaj, naroda.Mi ne shvatamo da to ne samo da nece promeniti sliku o Srbima, vec da je dolazenje u goste, posudjivanje soli i vakcina, uvod da se jednog dana dodje u goste sa kamom.To i jeste sustina ustasko-balijsko-arnautskog ratovanja iliti pozovi na rakiju i cekaj da nestane svetla.

    Sa druge strane, ovo je Vucic i vakcine za koje morate da potpisete da se odricete svojih prava, mozda sada za svakog Srbina vakcinise 100 muslimana!

    25
    2
  2. Овај текст показује колико они који су против Вучића истовремено могу бити гадљиви на било шта српско. Њима Вучић добро дође да, истичићи његове безумне потезе, рекламирају западни врли свет. Упорно се наглашава да је ово смрдљива касаба које се гади фин, цивилозован свет на западу. А ствари стоје потпуно супротно. Вучић је управо исп*дак трулог, наказног, безочног запада у овој нормалној, хуманој и питомој средини. Само захваљујући спровођењу смерница са запада ова земља пропада и у њој почињу да преовлађују негативности.

    31
    2
  3. Заиста, велика, штета, за један текст који има одличних погодатака у суштину. Морало је, оно, аутошовинистичко да избије, толико јако да се не може постранити ни у једном часу.

    Пристојност Европе је чист промашај. Свако ко је путовао Европом, Западом, могао се уверити у једну, јутарњо-дневну, скоро, утопијску беспрекорност, посебно јер се посете градовима дешавају у урбаним, славним, историјским, деловима њиховим (перферије, на пр., Прага, Париза, не делују тако пријемчиво, штавише, посебно другог наведеног града, будећи несигурност). Али када се узме у обзир и период вечерја, ноћ посебно, када се дуже време борави у датој средини, ухвате комплетне навике свих, и када би се драстичне казне за оно што је у Србији „прекршај у обичају“ неутралисале за час само, и када не би институционална држава тако правовремено и ефикасно реаговала, степен хаоса би досегао Хирошиму након фузије бомбе Little Boy. У свим местима, где се дешавају ноћне теревенке, сусрешће се приличан број полицијских возила и припадника полицијских снага, у великој приправности, усред улице или насред трга, где је саобраћај забрањен, јер се инциденти дешавају. Тога у Србији, полицијског, испред дискотеке, једноставно нема.

    Дакле, када се узме укупност Запада, укупност понашања, културе, онда све што важи за Србију, важи и за њих, чак и у већем степену. Гвалтијери Јакопети, маестрални, у документарцу Mondo Сane, није алкохолисане људе, одузете, растављене од себе самих, мучне за гледање, снимао у Србији, Шумадији, Крагујевцу рецимо, већ негде другде, у западној Европи, у једној од најјачих држава, чија економија служи као парадигма човечанству. Треба боравити на трајектима који возе Балтиком, примера ради, чија тура траје дан, два, како би се видела сва трагедија модерности Европе. Људи, који, као побацани, спавају по палуби, у толико алкохолисаном стању да ни до собе нису могли доћи.

    Тај дискурс да је у Србији пијан човек пијанији, и ужаснији, од пијаног Немца у Немачкој, или Швеђанина у Шведској, итд.; или чин силовања, убиства човека, лоповлука, да је у овде вишег реда, бестијалнији, крволочнији… него тамо, заиста деградира, обесмишљава, текст. Поставља се питање како је могуће веровати у тако нешто, а овамо, потезати Хегела, Платона, итд.

    Прошетати треба празним улицама ‘талијанских градова, у предечерје, па увидети ко, то, стоји на сваком углу, раскрници, најчешће сам, и како порука иде од уста до уста. Чиме се баве ти људи! Одакле су! Како су ‘талијанске „пјаце“, најлепше и најсавршеније на свету, преиначене другим културама, обичајима.

    Људи у Берлину, студенти, не знају ко је Рихард Вагнер. Кад им се почне објашњавати да има у Тиргартену његов монументални споменик, па Прстен Нибелунга, унутар њега Валкире, Тристан и Изолда, они и даље не знају ништа. Суштина је да опште друштвене, културолошке, трендове, регресивне свакако, ефемерне, конзумеристичке, конформистичке, треба видети и безинтересно, непристасно, детерминисати на свакој тачки света. Ако се посматра европски – у смислу љубави за сам континет, европске вредности, Де Гола, Ренесансу, Готику, Моцарта, Лорена, Кафку, Фидију, Тургењева… – онда човеку не може мржња спрам сопства – опанака, гусала, блата полу-калдрмисаних путева, башчи, мраморија сеоских, лугова, јарма, бата откивања косе… – помутити разум у тако финим стварима реалности и истине: намеће се питање опште људске представе и намера таквих људи.

    Највећи умови, српски, своје знање су пабирчили на Западу, враћали се у отаџбину, отварали катадре, институте, просвећивали народ. То су були аутентучни западњаци, неки аутентичнји и од великих умова њихових. Колики је број људи, на пример, у време Хегела и Шопенхауера, таквих великана, бивало опчињеном интересом, насладама, хедонизмом највишега реда, чинило свакојаке страхоте. Није ли Шопенхауер, омиљени, велик до највећег, гурнуо старицу низ степенице, па од суда му наложено да јој плаћа извесну своту новца, месечно, до краја живота, е да би услед њене смрти обрадовано записао, ако сећање не издаје у овом часу: коначно. Бертранд Расел пише о томе!

    Да ли су такве величине, као што су, несумњиво, били Херберт фон Карајан и Мартин Хајдегер подржавали Адолфа Хитлера! Колико је, из те предивне културе, људи од ранга, стало иза једног лудила Националсоцијалистичке немачке радничке партије. Ко је, то, у Србији подржао Хитлера! Одговор је јасан: види се у разрушеном Београду, осталим градовима, стрељању ђака у Крагујевцу, за рањеног 50, за убијеног Немаца 100 стрељаних Срба. Треба ли заборавити затворско искуство Нојбахера у коме описује како су остали робијаши делили са њим пакете, чак и оне који су садржали толико мало, буквално за једну ужину.

    А Кнут Хамсун, нобеловац!

    Где је Гуанчо народ, данас, канарских острва! Ко су били колонизатори! Ко је одсецао руке људима, на њиховј земљи, земљи предака им! Ко је експлоатисао људе, богатства тих земаља! Где се налази Француска Полинезија, у којој Гоген заувек оста, Фокланди! Ко је уништио црвену расу! Ко је уништио Абориџине! Чије је културе последица инквизиција! Итд., итд. Вероватно су паланачки Срби, у којих је денацификација немогућа, вечити кољачи, како учи Радомир, заглављени у бунару небеских митова, иако никакве везе немају са том, и таквом, идеологијом. Наћи ће се, без велике муке, у сваком делу света, такви који одговарају теорији дотичног. Степен Бандера, Видкун Квислинг, морају, таквом логиком, бити Срби.

    Срби су диван народ, паметан народ, европски народ, нити гори нити бољи од осталих, са свим предностима и манама које се сурећу код свих, осталих, народа, са извесном препознатљивошћу, оном која природно креира дистинцкију међу народима; народ који је жртва великих геополитичких инетреса, као, уосталом, већина „малих“ народа, жртва и политичара који никад нису ни марили за њега.

    26
    6
  4. Не бих коментарисао текст, пошто је у прва три коментара све речено. Ово слово упућујем читаоцима који су негативно оценили Катаринин коментар, из простог разлога, јер мислим да би било интересантно образложење, зашто?

    13
    4
  5. Zato sto Katarinin komentar sve govori o Katarini, a ništa o tekstu. Na primer, komentar je duži od teksta. To govori o jednoj manicnoj logoreji. Drugo, u komentaru se luduje, pa se tako imputira autoru teksta da je antisrbin, te da tvrdi da su zločinci Srbi, te su tako Stepan Bandera i drugi „po autoru“ takodje Srbi. Dakle, to je jedan komentar sa mnogo materijala za diskusiju o Katarini, ali nikako nije komentar koji ukazuje ozbiljno čitanje teksta koji je Stanje objavilo.

    6
    15
  6. @Milutin

    Mozda zato sto je pomesala fisiju i fuziju glede atomske bombe „Little boy“ (fuzioni procesi se desavaju u hidrogenskoj bombi), a fizika je ovde umela da izazove zucne rasprave :))))))

    11
    2
  7. Хвала на искреном одговору. Аутор је унео превише емоције у текст, пренебрегавши чињеницу бесмислености избора. То је изазвало Катарину, да унесе емоцију у свој коментар, који је изазвао вашу емотивну реакцију. Треба да чувамо емоције и пазимо на њих, да их скупљамо а, не расипамо, оне су чиста енергија и требаће нам.

    5
    3
  8. Подметнути мућак у тексту се открива у пасусу где аутор узима опис Мирослава Крлежа о „балканским друштвима“, „задимљеним кафанчинама“ и „ножевима“ као основу за прављење закључка да је Србија својевољно једина „…преостала задимљена крчма…“ у Европи.

    Крлежин стереотип је коректан да у балканским „друштвима“ „ваде ножеве“, али он прећуткује да су ти ножеви били каме, нити спомиње ко их је и над ким користио. Дакле, подмукло подметање до изругивања, од онога чија је жена била глумица у Хрватском НДХ Казалишту током владавине Павелића.

    Тако и аутор текста прећуткује токсичне, разарајуће спољне узроке који су првенствено произвели данашње друштвено политичко стање ствари у Србији, а са острвљеним гневом се окомљује на извођаче колонијалних радова.

    Да је неким случајем лекар, аутор у својој вештини не би одмакао даље од стављања облога натопљених ракијом, уз псовке, на пацијента који се тресе од инфективне грознице.

    Какав је аутор филозоф то не знам, нити ме занима. Он, истина, цитира Хегела и још неке, али је (по ономе што ја знам) измислио то јест кривотворио речи Патријарха Павла.

    Све у свему, слаб текст, мућак, који заташкава токсичну улогу страних колонијалних угњетача.

    Шта и ког а ће аутор да харангира кад садашњој номенклатури истекне време, остаје да се види. То јест, ако неко буде хтео да троши време **** **** **** **** ******.

    23
    2
  9. Мртви смо

    Старо сајмиште – Сајам
    Исто све Разглас жубори
    Издајте душу у најам
    Струка нам ко стоци збори

    Закрпу на образ мећем
    Лик без лица y колони
    Ужасно споро се крећем
    Прекасно аларм нам звони

    Често нам пиштољ на челу
    Лептира из сна да дамо
    Кошмар, бомба у тијелу
    Мртви смо Само не знамо

    Момчило

    9
    1
  10. @Zašto negativna ocena komentara
    „Zato sto Katarinin komentar sve govori o Katarini, “

    -Tesko.
    Ali zato govori sve o onima koji su dali negativnu ocenu

    14
    4
  11. За: „Zašto negativna ocena komentara”

    Прво: коментар треба разумети, ако не све а оно, бар, неке његове алузивности, да би све остало имало смисла!

    Друго: да ли је вас ико терао да читате коментар! Ако јесте кажите ко!

    Треће: зар слобода не подразумева, управо, слободу да се пише онолики коментар, слободно наравно, колико његов аутор сматра да треба. Видите како је лако, логично: слобода, слобода, слобода… Ко сте ви да цензуришете, кад сам портал то не чини! А и зашто би!

    Четврто: логореја значи нешто сасвим друго, подразумева вербалност, овде се ради о писању.

    Пето: чудо је, невиђено, да коментар од једне А4 стране може толико просташства да изазове. Ненавикнутом на читање, само на гледање, више пасуса делују несвариво у инстант свету.

    Шест: неодољиво подсећате на све власти вишестртаначја, посебно актуелну: сви они знају/су знали, најбоље, божанским провиђењем скоро, шта је добро, шта је плагијат а шта не, какав треба бити урбанизам, морфологија, естетика, форма, пропорција, па промене свест кроз Вебера, колика дужина текста, романа, шта је лепа уметност, итд., итд. Политика ће прогласити блато дијамантима ако јој интерес то буде налагао, али хоће ли друштво у то поверовати од суштинског је значаја.

    Па да преведемо понешто:

    „Мирослав Крлежа је балканска друштва описивао као задимљене кафанчине у којима већина присутних једва чека да нестане светла да би извадили ножеве и почели да се обрачунавају”. Геноцид над српским народом показује да Мирослав није био у праву, јер је хрватски народ њега спроводио баш под светлом, усред дана, неретко пред светлом фотоапарата. Узгред, позивање на ауторитет таквог србофоба, какав је Крлежа, је депласирано и говори о ономе ко се позвао на њега. Упутно је погледати шта је писао о највећим српским интелектуалцима и како је кроз енциклопедију Југославије својатао, первертирао националну припадност, исмевао истину у име хрватског ексклузивизма: „не треба заборавити ни то да је Филип Вишњић, а и Његош с Вуком, СЉЕПЉЧКА ЛИТЕРАТУРА ХАЈДУЧИЈЕ”.

    Мирославу није сметао Хрват у костиму Југословена, подржавао га је, призивао, припремао – Дубровчани су све сами Хрвати, нема, тамо Срба, нити Срба католика, како је рекао И. Клајну – али му је, дакако, сметала свака свест Србина о Србима, о себи самима, који морају бити Југословенима, покидани, покрајинама, аутономним, до су такве, на територији ФЈ Хрватске, где живе искључиво Срби, биле неприхватљиве.

    Синтагму „задимљена крчма са ножевима” потпуно је легитимно, и здраворазумски, проказати као нонсенс великога реда: Србија није никаква крчма, већ једна озбиљна држава: државу не представља само актуелна, ауторитарна власт, и њени гласачи, нити један тренутак – конкретно садашњи – већ укупност њеног народа, њени претци, они још нерођени, сви њени изрази од науке, преко уметности до традиције, налеђа и историје – кроз векове. Ако би се о држави судило на основу тренутка онда би нацизам био препрека на путу ка Ничеу, Хумболту, Диреру, Шинкелу, Кленцеу, Гетеу, итд., а то значи ка једном интегралном сазнању. Људи радо путују у Белгију, Холандију, Шанију посебно, Енглеску, искључујући, као непрелазност, њихове колонизаторксе бруталне злочине, а зарад себичлука и пљачке, затим односа тих држава према отаџбини из које долазе. Зашто? Рецимо, ту су Шекспир, Раскин, Милтон, Кристофер Рен, Тарнер! Или Гоја, Ел Греко, Муриљо, Сервантес… тиме уздижући се изнад Франкове Шпаније.

    Једино лудовање јесте тврдња да (се) „u komentaru se luduje, pa se tako imputira autoru teksta da je antisrbin, te da tvrdi da su zločinci Srbi, te su tako Stepan Bandera i drugi „po autoru“ takodje Srbi”. То нигде не пише. Алузија је ишла на Константиновића, и Философију паланке, у којој се објашњава да је у Србији, и међу Србима, све паланачко (крчма, кафана задимљена). Да је у Србији денацификација немогућа, јер су Срби, на неки њему знан начин, нацисти. Дакле, све најгоре је у Србији, али свега од тога нигде, другде, у Европи, нема. Тај моменат је иницирао егзепларно навођење извесних, а великих, људи, ванредних у својим областима, како би се показало да је и тамо – у највећим културама света – било могуће да неко ко изводи симфоније Бетовена, Брукнера, Моцарта, Сибелијуса… дакле, онај ко и целодневно слуша такву величанствену музику, подржи националсоцијализам, или неко ко се бави таквим метафизичким стварима, држи философију у малом прсту, сазнање, стане именом, и реномеом, иза нациста. Сам вођа, Адолф, је био велики класичар, па је кроз Шпера, и Германију, покушао да рехабилитује античку идеју: слуша Баха а овамо убија кога стигне, најмонструозније.

    Следећи такву логику свог-у-сјају-Запада-руку-неокрвављених, а, овамо, у-Србији-паланци-крчми-руку-нацистичко-крвавих нису могли бити ничији изданци господин Бандера, нити господин Квислинг, до српски. Кнут Хамсун, писац великих дела, нобеловац, подржавао је нацизам у Норвешкој: у свом савршенству Запада ни он није могао бити њихов, већ српски. То је та неодржива, језива, алузија, која проврјава и кроз текст Корак ка пуној диктатури.

    Успут, погледати ко ради на том Институту, шта он промивише, како, и ко, се тамо запошљава и напредује. Ко још може, тако лако, да своју државу назива крчмама. Вук је из Тршића, села, сокака и опанака, отишао у Свето Римсо царство, остатке тад његове, у Беч, и завредео, у трећем бецирку, споменик! Колико данас одлази из те крчме, пуне дима, људи, махом младих, на Запад, постајући узорним, образованим и стручним, грађанима. Зар крчма, Србија, није, процентуално броју становника, најуспешнија на математичким такмичењима, у свету. У сусрет духовитости: онда је крчма нешто добро.

    Затим указивање на Француску, Хабзбуршку монархију, чак до Вајмара и Јене и оне Србе који су се, тамо, показали Европљанима: и лингвистички и културолошки и интелектуално, да би се вратили у крваву паланку, ту кафанчину из које пођоше, са чијих руку крв не може да се спере, никада. Данас су Срби, који поред Јевреја и Јермена, у 20. веку, претрпеше генцоид, наводно геноцидни, кољачи. И све то не би био проблем да у Србији нема оних који то поздрављају и прихватају. Запад(Хаг) рекао, спор је завршен: крчма, кригла пива (која је и хладно оружје), (газда Марко и крв она нечиста) пуши се дуван, чека се свећа да догори, треба намамити Хрвате, Словенце, Муслимане, Црногорце… Срби су насмејан народ, срећан, народ велике слободе, народ који воли природу, али добрано под ударом инжењеринга.

    Рећи да „код Растка Мочника постоји наратив о визији Балкана на Западу као „војне касарне“ која на живот гледа на милитаристички и агресиван начин” врло је дискутабилна. Довољно је самерити Балкан са остатком Европе па упоредно, табеларно, побројати ко је колико пута ратовао, и са којим циљем: тада би било јасно ко гледа на живот милитаристички и агресивно. Посебно 1999.

    Указивање на Запад: лако је видети само лепе, и добре, ствари. Кад је Солжењицин одржао предавање на Харварду критички је извагао СССР и комунизам, на задовољство свих, али је и рекао: ни овде, код вас, није боље у смислу слободе и стања друштва. Осетио је истоветност у третирању човека и владању на симулакруму. То значи једну непоткупљиву свест о истини. Свако ко је боравио, путовао по Европи, могао се уверити у ванредну регресију народа, окренутом, у све већем броју, оном хлеба и игара (когнитивно утрнуће) али и једном цивилизацијском достигнућу кроз уређеност. Масе у трци за материјалним, егзистенцијалним, потпуно затомљавају хуманизам науке и уметности, идеја и решења, од Грка до данас.

    Поређење са животињама: шта то треба да значи. Ако неко себе сматра животињом, па још неком мрачном, зашто му ускартити то право, али спорити право другом да се не сматра истом смешно је. Па указивање на пристојност: да ли је пристојно бомбардовати суверену државу, са снагом од пола света држава, па основати лажни суд и само Србе стигматизовати, да ли је простојно уводити санкције, не дозвољавати држављанима једне државе да се крећу, слободно, по Европи, условљавати је на сваком кораку од одрицања од Космета до уништавања политичке сцене, да ли је пристојно отварати фабрике и давати мизерију од плате, за коју би у сопственој држави сносили неизмерне консквенце. Да ли је пристојно насилно превредновати Полинежане, истребити Гуанчо народ, уништити црвену расу, терорисати Индију, експлоатисати целу Африку. А Србија, крчма, прва забранила робове! Хајдегер је рекао, ако сећање опет не вара: Запад је смрт, Европа је живот.

    Да ли је пристојно да српска деца, Косова и Метохије, живе у енклавама, ограђена жицом, идући – и враћајући се – у школу, уз пратњу војника. У еминентно европској држави! Е то је та пристојност, углађеност, која се дозира по потреби, иза које стоји интерес. Када се каже „… да ни пристојни људи, па ни Европа…” онда је ту Европа изнад и саме пристојности, нека ултра-сублимна-пристојност. Е такви, надпристојни, нападају Србију, Ирак, Иран, Сирију, Либију, потурају, сплеткаре, нападају на свест људи, итд…

    Коначно, кад негирате, онда се очекује да понудите боље, па да научимо понешто: знања никад доста. Свако може, од сваког, да научи свашта. Може бити само боље, свима.

    А ако је ово такав психопатолошки феномен, како сте навели, било би добро да што више српског народа, а и европског, оболи од те, исте, болести, како би почели размишљати и писати. Ни о чему другом није ни реч. Одавно очекују од неког да то ради уместо њих – најбоље могуће наравно – пасивизирајући се, уз подвргавање свакој политичкој тиради да не може бити боље, и да постоји само једна једина могућност.

    Коначно, из конкуренције различитих идеја досеже се оно најбоље једног народа. Нико, овде, не полаже право на универзалност, јединственост, посебност, већ, супротно затварању – стварности, живота, осећања, мисли, историје – једну отвореност мисли, ставова.

    13
    3
  12. За све којима сметају дуги коментари , ево један кратак : БРАВО КАТАРИНА.

    11
    4
  13. … или ти

    За (у прилог вашим) и против (сопственог) коментара

    Постоји још неколико текстова предметног „аутора“ на овом сајту. Коментарисао нисам ни један па (условно речено), нећу ни овај. Његова пропадност, пардон – припадност (редовни професор и научни саветник на Институту за филозофију друштвену теорију) ми то не дозвољава, осећао бих се као да од балвана не видим шуму.

    Рећи ћу само да ми прва илустрација, она са ТВ Храм у углу и фреском у позадини, одмах буди нелагоду уз коју сваки текст ипак (као проверу(*) имунитета) прочитам до краја. Замолио бих уредништво да је у будуће не користи али ипак нећу. Боље нека остане та резервна доза (ревакцина) нелагоде, за сваки случај.

    Радије ћу да подсетим на неколико чланака/коментара на део тема које су претходни коментатори овде покренули јер, за их разлику од аутора/текста, налазим примереним.

    Што се Института и с(*)ања његовог тиче подсетио бих на писање Мирјане Радојичић од прошле године (https://stanjestvari.com/2020/06/06/mirjana-radojicic-anatomija-jedne-obmane и https://stanjestvari.com/2020/12/17/mirjana-radojicic-losa-beskonacnost-jednog-slucaja/ ). Институт је шапатом пао, уз понеки вапај, иако није деловао као паду склон у чему није изузетак. С њим и у њему и ово „ауторство“.

    Што се Крлеже и овдашњих му следбеника тиче препоручујем као по(м)учно читање текста Бранка Драгаша, афирмативног до нивоа нестрпљивости у чекању на, да простите, „српског Крлежу“.

    Један од коментатора чак је прогласио и да је чекању крај односно да је сам Драгаш управо „тај“, да не наводим поново чији и који (https://stanjestvari.com/2021/01/14/branko-dragas-krleza-i-srbi/).

    У кометару (краћем од текста) изнео сам своје мишљење о Феномену Крлежа (читање и „учитавање“) а све је на себи својствен начин, бриљантно и још краће (са све Јосипом и Радомиром) досолио и Пакић Драгослав. Па извол’те, ако већ нисте онда обавезно, прочитајте још …

    (*) – у питању је својеврстан психолошки тест резистенције на цивилизаторе (тзв. ПРЦ) и сродна парапсихолошка створења (тзв. СПП тест); мера је нагнутост кроз Овертонов прозор, што је мања то боље; експоненцијално опада, благодарим на томе, читањем ваших коментара овде.

    6
    1
  14. Иако ме је аутор чланка разочарао, захвалан сам му што је ненамерно и несвесно произвео реакцију и коментаре Катарине. Хвала Вам Катарина, охрабрен сам да у Србији још постоје и делују интеректуалци вашег формата. Пишите више и чешће

    7
    4

Оставите коментар