Случај Института за филозофију и друштвену теорију у Београду вратио се тамо одакле се и кренуло у његово решавање – пред врата ресорног министарства и Владе Србије

Мирјана Радојичић

Овдашњу друштвену науку у пандемијској години која је иза нас снажно је обележио случај универзитетског Института за филозофију и друштвену теорију у Београду чије органе управе – Управни одбор и директора Института – Влада Србије и њено Министарство просвете, науке и високотехнолошког развоја дуже од годину дана нису успевали да формирају. Суоченa са, у једном тренутку се учинило изгледном могућношћу да то по први пут у протеклих петнаестак година српске просветне власти учине на начин који прописују позитивни правни акти који у Србији уређују ову област и тако пресеку спиралу криминала, корупције и непотизма који су више година уназад карактерисали пословање Института, група сарадника овог „тврдог“ универзитетског упоришта „друге Србије“ и њеног „невладиног“ сектора на челу са донедавним директором Петром Бојанићем креће у брутални јавни обрачун с предложеним члановима УО, високим службеницима ресорног министарства, па и самим премијером и председником Србије.

Власт понизно испуњава све захтеве

Проценивши након извесног времена да су, с обзиром на више него скромну подршку домаће академске заједнице том њиховом прегнућу, изгледи да оно доведе до жељеног циља врло мали, они се маја месеца обраћају иностраној научној јавности преварним апелом за помоћ у њиховим настојањима да очувају, како су тврдили, аутономију свога рада наводно тешко угрожену персоналним решењима Владе и МПНТР-а за речене функције. И, када се учинило да ће српска извршна власт одолети и том, најснажнијем у низу притисака којима је овим поводом месецимa уназад била изложена и започети наговештено „велико спремање“ једне у сваком погледу запуштене научне установе у својој ингеренцији, она готово преко ноћи диже руке од случajа и на запрепашћење свaколике овдашње научне јавности излази у сусрет свим захтевима Бојанића и његових лојалиста који су се тицали састава политички им подобног Управног одбора ИФДТ-а, а недуго потом и оном у вези с прихватљивим им новим директором Института.

Сличном брзином на аферу стављају тачку и локални медији који су свих протеклих месеци служили као пропагандна и лобистичка платформа за политичке им истомишљенике из ИФДТ-а. Уверени да је кампања лажи, клевета и политичких дисквалификација којој су широм отворили своје странице и уступили сате и сате својих телевизијских програма дала циљани резултат, „другосрбијански“ Данас, НИН, Нови магазин, ТВ Н1 намах закључују случај и именовање по злу чувене почетнице за „првог човека“ Института који треба да седне у фотељу у којој су седела нека од највећих имена српске хуманистике, његов нови Управни одбор обавља у потпуној тајности. То се чини по убрзаној процедури како се протоком времена не би „истопили“ ефекти кампање и криминално зграбљени плен полагано „исцурео“ између прстију главних актера афере.

Следи речит мук медијских партнера

Тако су медијски снажно подупрта дрскост, упорност и бескрупулозност у синергији с капитулантским ставом актуелних српских власти и подршком тешко обманутог дела иностране научне заједнице једну опасну клику на Београдском универзитету учиниле победником у овој готово једноипогодишњој игри с државом.

Медијске партнере ифдтоваца у овој ствари након тога више професионално не тангира ни чињеница да се нови УО Института распао пре него што је и формиран, а због протестне оставке на чланство у њему једне од именованих чланица, шокиране начином на који је конципирана његова конститутивна седница (укључивање председника Одбора у њен рад електронским путем из иностранства где иначе живи, усвајање финансијског извештаја о пословању Института без законски обавезног присуства седници његовог в.д. директора…). Речена општила остају једнако индиферентна и спрам чињенице да на упражњено место у Одбору српска Влада по убрзаној процедури именује свог новог представника, иначе оца једног од  стално запослених сарадника Института Марка Лошонца, што именованог доводи у озбиљан сукоб интереса на какав су медијске перјанице „друге Србије“ веома сензибилне кад год није реч о њиховим политичким истомишљеницима и саборцима.

Институт за филозофију и друштвену теорију

Награда уместо казне за непочинства

Тако је, уместо заслужене и у јавности дуго очекиване казне за безбројна недела чињена годинама против појединаца запослених у Институту, интереса српске друштвене науке, и државе Србије као такве, актере ове колосалне афере један слаб, плашљив и послушнички режим, стрепећи од казне својих иностраних „ментора“ уколико поступи другачије, штедро наградио и данас је због тога предмет јавног подсмеха и поруге чак и оних на чије адресе је награду покорно испоручио. А њој  се ових дана тријумфалистички радују и на друштвеним мрежама награђенима честитају сви србофоби из региона и света, од Нерзука Ћурука и другâра му са исламистичког Факултета политичких наука у Сарајеву до Србима добро знаног Ерика Гордија, срећни што је држава Србија не само самоубилачки омогућила опстанак драгог им београдског „зборног места“ са којег ће и убудуће пласирати своју србофобију и свој пасионирани антисрпски национализам и расизам, већ и легитимизовала његову досадашњу псеудонаучну службу тим циљевима. Друштву радосних честитара – и овај податак завређује да буде забележен – хитро се придружила и заменица главног и одговорног уредника Рингиеровог НИН-а, честитајући заправо себи и својој „новини“ на једном успешно обављеном лобистичком и пропагандном послу.

Без сатисфакције за жртве

Доследне свом новом курсу у третирању овог mega случаја, просветне власти Србије све малигне засаде једнодеценијског управљања Институтом његовог донедавног директора остављају нетакнутим, па се тако, рецимо, на списку запослених у овој научној институцији специјализованој за област филозофије и друштвене теорије и даље налазе сви дипломирани криминолози, инструктори новинарских вештина, флаутисти, професори књижевности, историчари уметности, које је једна морално неурачунљива особа уз сагласност тешко корумпираних чланова донедавног Управног одбора Института у протеклих десетак година запошљавала у њему.

Петар Бојанић (Извор: ИФДТ)

С друге, пак, стране, ниједног од петнаестак угледних и високоцитираних филозофа и социолога које су у том периоду Бојанић и његови јуришници прогнали из Института, од којих су неки још увек без сталног запослења, професионално и здравствено сатрвени, надлежни државни органи упркос недвосмисленом и темељно образложеном ставу Универзитетског омбудсмана, нису вратили у Институт и обештетили их за све претрпљено. Уместо тога, једну од најистакнутијих међу њиховим прогонитељима и прогонитељкама, почетницу са свега неколико година рада у Институту, ресорно министарство и српска Влада именују за његовог директора, односно директорку, шаљући тиме јасну поруку јавности да се криминал, корупција и непотизам, и у оним сферама друштва у којима би се то најмање очекивало – исплате! Да случај добије на бизарности побринула се околност да је реч о сарадници Института која је месецима уназад предњачила и у јавним нападима на МПНТР и Владу Србије који су је именовали на ту функцију, на премијера и председника државе.

А одмах након што је именована за директора, речена иницира промене на челу Научног већа Института на које, право из „срца таме“ овдашњег политичког живота – председништва опскурне Лиге социјалдемократа Војводине – долази најпроказанији овдашњи истраживач млађе генерације, „заштитно лице“ Хелсиншког одбора за људска права у Србији и alter ego мајке „друге Србије“, иначе по образовању историчар (?!) Тако ће убудуће кључни арбитар у томе да ли српски филозофи и социолози који аплицирају за научна звања у једној од ретких научних установа у Србији у којој то могу да учине заслужују да у та звања буду и произведени бити један доктор историографије, на политичком задатку у једном од некад угледнијих института Београдског универзитета. Управни одбор Института на челу с дипломираним политикологом Иваном Вејводом (?!) и професорима Радмилом Накарадом, Сретеном Вујовићем и Алпаром Лошонцем као својим спољним члановима не налази у томе ништа спорно и без двоумљења одобрава његово постављење на ту функцију.

Филозофски је ћутати?

Ни Катедра за филозофију Филозофског факултета у Београду, нити Српско филозофско друштво нису се још увек огласили поводом овог најновијег, скандала non plus ultra који се одвија у здању на данас већ свима знаној адреси Краљице Наталије 45. Упућенији у случај би вероватно приметили да је свако другачије очекивање с тим у вези било нереално будући да су управо из тих институција потекли неки од кључних, сопственим интересима руковођених, сукреатора ове афере какву српска друштвена наука не бележи у својој нимало краткој историји. Да бизарност случаја ни у овој тачки није остала без добитка говори чињеница да је најагилнији међу њима, nota bene, вишедеценијски професор етике на реченој катедри и дуже од деценије члан УО ИФДТ-а.

Влада Србије именовала Ивана Вејводу на чело Управног одбора Института за филозофију

Годинама игноришући сва скандалозна дешавања у Институту на која је већ по основу чланства у његовом највишем управном телу морао да реагује, и настојећи да што уносније капитализује своје ћутање, он и по истеку ко-зна-ког-му-по-реду мандата у Одбору наставља у зацртаном смеру и надлежним органима ресорног министарства за в.д. директора Института предлаже свог штићеника и блиског му сарадника, почетника без радног искуства и професионалног ауторитета за којег се унапред знало, јер се није могло не знати, да нема ниједан од релевантних капацитета да се ухвати у коштац и успешно реши један од најкрупнијих проблема са којима се овдашња научна заједница суочила у протеклих педесетак година. А да није имао ни воље за то сведочи податак да се све време трајања афере ниједном није огласио у медијима остављајући тако противничкој страни широк и ничим ограничен маневарски простор за бескрупулозно манипулисање јавношћу у вези с meritumom ове ствари.

Но, смисао његовог ступања на ту функцију и није био у искреном и преданом приступу преузетим обавезама, већ у нечем сасвим другом – сталном запослењу у институцији коју је моћни му патрон и пријатељ преко њега као новог кадровског „моста“ намеравао да и надаље, онако како је то чинио свих десетак протеклих година, бестидно експлоатише за личне пословне потребе и за сопствену професионалну промоцију. Али, својим непредвиђеним заокретом у третирању овог случаја, српске власти су нехотице осујетиле реализацију тог вешто скованог плана, бар у једном његовом, за планере не безначајном делу. Наиме, након очекиваног одбијања новоименованог УО Института да закључи уговор о раду с његовим в.д. директором, он ипак бива стално запослен, и то промптно, али у једном другом, ИФДТ-у суседном институту.

Случај се враћа кући

И тако се, nolens volens, случај ИФДТ-а вратио тамо одакле се и кренуло у његово решавање – пред врата ресорног министарства и Владе Србије. А да ли ће нова гарнитура у МПНТР-у, без политичких калкулација којима је прибегавала претходна, напокон озбиљно приступити том послу и заинтересованој јавности испоручити његове одавно очекиване резултате, или ће, што је много вероватније, дозволити да се то деси на, по државу много „скупљи“ начин – обраћањем за помоћ бројне групе чланова овдашње академске заједнице свим значајнијим међународним научним асоцијацијама и свим утицајнијим иностраним медијима – показаће сасвим скора будућност.

Ауторка је у ИФДТ-у била запослена од 1993. до 2019. године, а сада је научна сарадница Института за политичке студије у Београду

Прочитајте још:

• Мирјана Радојичић: Анатомија једне обмане – о кризи Института за филозофију и друштвену теорију
• Мирјана Радојичић: Случај Института за филозофију и друштвену теорију

Categories: Разномислије

Tags: ИФДТ, Мирјана Радојичић, Никољдан, Петар Бојанић