Доминантно извориште и утемељење духовне и културне свести српског народа представља ромејска духовна култура у потпуности прожета Источним православним хришћанством

Нови Рим

Када су током два столећа пре рођења Христовог латински Римљани почели да шире свој утицај и власт на просторе Источног Медитерана сусрели су мноштво древних народа који су, у оквиру својеврсне источно-медитеранске синтезе, чинили једну од Рима по свему супериорнију културно-цивилизацијску целину познату у модерној историјској науци под називом Јелинистички (одн. Хеленистички) свет. Свакако, овде је реч о оној реалности која је настала након до тада у историји невиђених освајања Александра Великог (356-323. пре рођења Христовог), који је политичким обједињењем источно-медитеранског простора омогућио стварање културно-цивилизацијског синкретизма између античке јелинске (одн. грчке) културе и најдревнијих традиција Старог истока – сумерско-акадско-вавилонске цивилизације, древног света фараонског Египта и хананско-хебрејско-арамејског културног круга. Постепеном рецепцијом једног тако узвишеног стања духа од стране латинског Рима и оружјем његових непобедивих легија дошло је до стварања, консолидације и даљег ширења Римског царства (Imperium Romanorum) широм готово целе тада познате васељене.

Након убиства једног другог Александра, последњег цара династије Севера (193-235. Христове ере), Римско царство, након два столећа готово непрекидног успона, улази у период кризе. Дубоке друштвене, економске и културне промене пратио је општи пад како на политичком тако и на економском плану. Каракалиним едиктом из 212. (тзв. Constitutio Antoniniana) додељено је право римског грађанства свим слободним становницима Римског царства. Ова значајна реформа требало је да послужи као платформа за ефикаснију примену економских и правних механизама државе на целој територији царства, а то је, са своје стране, требало да води његовој чвршћој интеграцији и консолидацији. Веома успешан модел за ову иницијативу могао би се препознати у нешто даљој прошлости Рима када је дошло до проширења права римског грађанства из Latium-а на остатак Апенинског полуострва. Ипак, овог пута се жељени резултат није могао тако лако постићи јер је владао велики несклад у степену развитка различитих и међусобно веома удаљених делова огромног царства, а то је довело до неусклађене динамике и поремећаја у практичној примени поменутих механизама. На друштвеном, културном, верском и економском плану свет Источног Медитерана био је, у односу на западне провинције царства (изузев Италије), далеко развијенији и спремнији да одоли шоковима који су почели да потресају целокупну римску државу у трећем столећу Христове ере. С друге стране, на западу царства је владао велики степен културно-цивилизацијске отуђености у односу на вредности римско-јелинистичког источно-медитеранског културног простора те је и рецепција интегративних фактора, утемељених понајвише управо на тим вредностима, била спора и углавном стерилна.

Александар Север

У циљу превазилажења тешкоћа које су из тога произлазиле као и успостављања ефикасније контроле над огромним пространствима царства, цар Диоклетијан је крајем трећег столећа Христове ере поделио римску државу на два дела – источни и западни – и успоставио тетрархију, односно владавину четворице (двојице августа и њихових савладара, двојице кесара). Тај систем владавине брзо је запао у кризу (практично одмах након Диоклетијановог повлачења са престола), али је наставио да се како-тако одржава све до 324. када је Константин Велики успео да се обрачуна са последњим од тројице својих савладара и супарника, Ликинијем, и прогласи за јединог цара. За свога живота донео је и спровео у дело две изузетно значајне и далекосежне одлуке које су свакако допринеле томе да га Црква прогласи светитељем и равноапостолом – 313. године издао је тзв. Милански едикт којим је хришћанима омогућио слободно исповедање своје вере, а седамнаест година касније преселио је престоницу царства ка Истоку.

Свакако, центар римске моћи се и раније постепено померао ка економски и културно развијенијем Истоку. Град Рим је практично већ од средине трећег столећа престао да функционише као престоница царства – цареви са својом дворском свитом и високим државним чиновништвом ретко да су у њему уопште и боравили. Тај процес је само кулминирао 330. године Христове ере када је Константин Велики дефинитивно преселио, одн. основао нову престоницу Римског царства на Босфору, на месту античког града Византиона (Βυζάντιον), и назвао је Нови Рим (Nova Roma или Νέα Ῥώμη) који ће постати познатији као Константинов град, односно Константинопољ (Κωνσταντινούπολις). Антички Византион основали су 667. године пре Христовог рођења колонисти јелинског града Мегаре, а име су му дали по својем владару Визасу (Βύζας).

Василиј Сазонов, Константин и Јелена (Фото: Викимедија)

Након смрти цара Константина Великог 337. године наступио је нови период тешке нестабилности проузроковане великим померањима варварских народа, њиховим рушилачким продорима на територију царства и сталним унутрашњим сукобима између бројних претендената на царски престо како на Истоку тако и на Западу. Теодосије I је био последњи цар који је сāм владао целим Римским царством и то од 379-395. године Христове ере. Године 380. прогласио је хришћанство једином званичном религијом у римској држави и тиме, на известан начин, потврдио настанак похришћањеног Римског царства, односно Царства Ромеја. Након смрти Теодосија I царство је по његовој вољи опет подељено на два дела и додељено на владање његовим синовима Аркадију и Онорију. Током петог столећа римска држава је наставила да постоји под влашћу увек двојице царева који су својим припадајућим деловима управљали сваки из своје престонице. Ипак, може се свакако рећи да су две половине царства, источна и западна, биле номинално, културно и историјски и даље део једне те исте државе.

Година 476. Христове ере означава и крај тзв. Западног римског царства, односно западног дела Римског царства. Побуна Одоакара, вође германских федерата, кулминирала је абдикацијом и последњег западног цара Ромула Августа чије је седиште било у Равени, која је од 402. године била престоница тог дела царства. Сāм град Рим је још 410. тешко пострадао након што су, после две неуспешне опсаде, у њега коначно продрли Визиготи предвођени својим краљем Аларихом. Древна престоница на Тибру подвргнута је тако жестоком пустошењу да у њој више није било готово никаквих услова за живот након што су Визиготи завршили свој тродневни пир и отишли даље ка југу Италије. То је довело до тога да је на десетине хиљада преживелих становника Рима заувек напустило свој девастирани град. Насупрот томе, источни део похришћањеног Римског царства успео је улагањем огромних напора да преброди сва искушења великих најезда варвара и да кроз различите етапе даљег развоја и великих трансформација настави са трајањем још читавих хиљаду година као Царство Ромеја, све до пада своје престонице Константинопоља 1453. године у руке Турака Османлија.

Царство Ромеја као континуитет пројаве источно-медитеранске синтезе

У ранијим фазама развоја Царства Ромеја, одн. Византије[*], а од пада Западног римског царства надаље, његови житељи су оличавали један раскошни мултиетнички спектар у оквиру којег је доминирао јелинизовани културно-цивилизацијски образац. Било је ту латинских Романа, Јелина, остатака романизованог балканског аутохтоног становништва, Јермена, Египћана, Либијаца, као и припадника разних семитских и многих других народа. Након великих арабљанских освајања на Истоку, продора Словена и Бугара на Балкан и ломбардских освајања у Италији у седмом столећу, дошло је до великог поремећаја у етничкој структури становништва. Сада су већину поданика Царства Ромеја, углавном сведеног на просторе Мале Азије, Балкана и јужне Италије, чинили Јелини, али је дошло и до великог уплива словенског елемента. Наиме, првих година седмог столећа отпочела је масовна словенска колонизација Балканског Полуострва од Дунава па све до јужне Јеладе (Грчке). Словени су преплавили не само дунавске провинције већ и скоро целу Македонију, док је Тракија опустошена све до самих зидина престонице. Велики талас колонизације запљуснуо је и просторе средње Јеладе, Пелопонеза, па чак и неких острва у Егејском мору. Периодичним планским пресељењима Словена у Малу Азију од стране ромејских власти дошло је до ширења њиховог присуства и на тим просторима. Но, иако се унутрашњост ромејског Балкана просто распала у низ тзв. склавинија, матичне јелинске области су ипак биле поштеђене потпуне словенизације (бар у културно-цивилизацијском смислу) јер је, временом, ромејска власт на тим просторима успела да асимилује, одн. јелинизује највећи број Словена. Треба још споменути и источна погранична подручја царства која су настањивале веће или мање заједнице других етничких мањина, углавном монофизита.

Мозаик из Свете Софије (Фото: Викимедија)

Овде је важно нагласити да су поданици царства по својој државној свести увек били и остали Римљани – други назив за себе нису ни познавали. Без обзира на етничку припадност и неке друге међусобне различитости, називали су своју земљу Царством Римљана (Imperium Romanorum), одн. Царством Ромеја (Βασιλεία Ρωμαίων или, једноставно, Ρωμανία), а сами су се изјашњавали као Римљани, тј. Ромеји (Ρωμιοί). Временом се променио службени језик, латински у грчки, али је политички идентитет царства и његових житеља увек остајао исти. Римска државна форма дуго је остала да служи као оквир јелинско-хришћанском духу. Веома је индикативна чињеница да су и након 1453. па све до почетка двадесетог столећа јелински поданици сада већ Отоманског царства наставили да се изјашњавају и као Ромеји (Ρωμιοί) и као Јелини (Έλληνες), а у неким крајевима савремене Грчке претежно насељеним грчким избеглицама из Мале Азије (након грчко-турског рата 1919-22) то је случај и дан данас. Дакле, ван сваке је сумње да су Ромеји имали изражену јелинску културолошку свест, али неопходно је нагласити да су се увек осећали Римљанима и, изнад свега, хришћанима.

Називајући царство којем су припадали Царством Римљана/Ромеја, а себе Римљанима/Ромејима, житељи тог царства су потврђивали приврженост древним традицијама које су своју подлогу имале у већ поменутом феномену древне источно-медитеранске синтезе, а чијем је похришћањеном издању, Константиновим пресељењем престонице на Исток, продужен живот за још један миленијум. Уствари, може се рећи да се суштина тог феномена и дан данас још увек пројављује преко православне Источне (Изворне) васељенске и апостолске Цркве. До назива нове престонице – Нови Рим – свакако није дошло због неког осећаја носталгије за латинском прошлошћу. Радило се о својеврсном хируршком захвату којим је Константин Велики пресадио срце царства у сам епицентар његове нове источне будућности, како на материјалном тако и на духовном плану.

Успон и консолидација хришћанства засигурно представља најдраматичнији догађај у оквиру велике транзиције из старог у ново до које је, од трећег до седмог столећа Христове ере, дошло прво на Источном Медитерану, а потом и у Европи. Као културно-цивилизацијска синтеза античке јелинске културе и најдревнијих традиција Старог истока, источно-медитерански духовни миље јелинизма био је плодно тло за идеје које је хришћанство нудило и управо му је та пријемчивост за „једино ново под небом“ (тј. за личност Исуса Христа) омогућила да настави свој живот. Иманентност божанског у паганским религијама и култовима источно-медитеранске синтезе сачувана је и преображена хришћанством, односно „облачењем“ у личност Исуса Христа (Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте /Гал. 3, 27/). Као изврсни познаваоци јелинске философске мисли, Свети оци Цркве су знали када да „стисну јелинску кочницу“ на семитске концепте трансцендентног Бога, али су, исто тако, добро знали када да „стисну семитску кочницу“ на јелинске концепте безличног Бога форми.

Из некадашње Цркве Христа Спаситеља у пољу, или Хоре, данас претворене у музеј (Фото: Викимедија)

Освит „ромејске ере“ свакако је инаугурисан победом хришћанства и премештањем државног седишта на јелинизовани Исток, али Царство Ромеја је кроз своју хиљадугодишњу историју претрпело трансформације великих размера. Временом се све више удаљавало од неких својих почетних позиција, али то је било управо зато што ромејска држава није била окоштала и стерилна (као што се то на Западу дуго тврдило) већ је њен развој био пун динамике. Реч је о јединственом моделу мултинационалног друштва које је, интегрисано идеологијом Римског царства, јелинизованом културом и Источним (Изворним) хришћанством, хиљаду година одолевало пред изазовима великих економских и друштвено-историјских промена и то тако што им се, са више или мање успеха, прилагођавало не мењајући при том своју основну суштину. Стога се може рећи да је Ромејско царство током свог хиљадугодишњег трајања оличавало један непрекидни процес транзиције Римског царства које је излазећи из своје касно-античке фазе постепено мењало форму и попримало облике једног новог, али и даље цивилизацијски чврсто утемељеног друштва раног и развијеног средњег века.

У очима Ромеја хришћанска римска држава била је одраз Царства небеског и својеврсни „светотајински комонвелт“ обзиром на то да је убедљива већина њеног становништва чинило Цркву која јесте само тело Христово, односно јединствени Богочовечански организам. Није чак постојао ни концепт државе у смислу географског ентитета. Царство је било једна универзална идеја која је надилазила димензије времена и простора.

Света Софија

Један од важнијих аспеката тог „светотајинског комонвелта“ свакако је било његово чврсто опредељење за автократију (самодржавље) коју је пратио сложени дворски церемонијал. Цар је не само врховни заповедник војске, врховни судија и законодавац, већ и главни покровитељ Цркве и правоверја. Таква врста концентрације власти у рукама једне личности је у круговима западних научника најчешће интерпретирана као јасан израз коначног тријумфа „деспотизма оријенталног типа“ који је, уз „остале оријенталне утицаје“, значајно допринео да се Источно римско царство, као последњи изданак позног Римског царства, коначно преобликује у средњовековну „Византију“. Међутим, самодржац, одн. автократор (αὐτοκράτωρ) је у ромејској визури био својеврсни одраз лика Божијег на земљи те је, стога, могао и морао бити само један. Управо због тога што га је изабрао сāм Бог и што га је акламацијом потврдио народ Божији он је био уздигнут изнад свега људског и земаљског. Стога је могао, а то му је била и обавеза, да води државне послове у интересу општег добра. Био је одговоран пред Богом за добро својих поданика, али је исто тако био одговоран и према поданицима који су га потврдили за цара. Тај принцип потврђивања давао је истим тим поданицима, одн. народу Божијем, морално право да се побуни против оних царева за које се сматрало да су, не држећи се својих моралних и политичких обавеза, изневерили поверење Божије и народа Божијег. Јер, автократија је у свести Ромеја подразумевала апсолутно „некористољубље“.

Светосавље

Неоспорна је чињеница да је излазак српског народа на позорницу европске и светске историје био условљен и омогућен његовим органским везивањем за тековине источно-медитеранске духовности и културе оваплоћене у јудео-хришћанској религији и предању. Ромејска, одн. византијска трансмисија хришћанства омогућила је том новопридошлом етносу на ветрометини Балкана да отвори до тада му недоступне ризнице свега онога што ми данас подразумевамо под појмом цивилизација. Универзални корени ромејског хришћанства (Источног /Изворног/ православља) послужили су српском народу да успостави духовну везу са јелинистичком (хеленистичком) културом и Античком Јеладом (Грчком), а тако и са јудаизмом који је носио у својој традицији и религији бројне печате древних цивилизација Блиског истока – Древног Египта, Вавилона, Акада и Сумера. Није, отуд, тешко закључити од каквог је судбоносног и далекосежнох значаја по Србе био моменат остварења непосредног контакта са Византијом, одн. Царством Ромеја, тј. моменат њихове христијанизације.

Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Милешева

Међутим, спознаја о непроцењивој вредности новостеченог духовног блага није Србе довела до бесловесног утапања у аморфни океан космополитизма. Заслугом истакнутих личности ромејског света, а пре свега Константина (у монаштву Кирила, тј. Ћирила, апостола међу Словенима) и славног цариградског патријарха Фотија, ,,кума” словенских народа (обојица ученици Лава Математичара, човека енциклопедијског знања и ректора цариградског универзитета, чије је главно интересовање било усмерено на природне науке и механику), омогућено је Словенима, па тако и Србима, да стекну сопствено писмо и развију аутохтону културу кроз призму православног хришћанства. Онда је на историјску и метаисторијску сцену ступила непоновљива личност Растка Немањића, потоњег Светог Саве, чијом је заслугом горе споменута спознаја о непроцењивој вредности новостеченог духовног блага прерасла у хришћанско Источно (Изворно) православно цивилизацијско опредељење, које је постало стожер процеса стицања јединствене културне свести и духовног идентитета српског народа. Чудесном синергијом између владара Стефана Немање, одн. монаха Симеона, одн. Светог Симеона Мироточивог и његовог сина Светог Саве ударени су темељи духовног преображаја српског народа, аутокефалне српске Цркве и српске државне самобитности. Познато је да је Свети Сава пропутовао тадашњу икумену прикупљајући духовно искуство и знање из других православних Цркава и великих центара ромејске цивилизације у ,,златном троуглу” између Јерусалима, Атине и Цариграда. Са својих путовања доносио је небројене књиге, свитке, пергаменте, иконе и сл. чијом се употребом утемељила и искристалисала средњевековна српска култура која је постала непресушни извор и инспирација српске духовности и културе све до дана данашњег.

Оно што је потом уследило током трајања династије Немањића, а нашло свој израз у у плодоносној комплементарности изворног православља и аутохтоне народне културе и обичаја, материјализовало се драматичним узлетом на свим пољима духовности и културе, што се очитује бројним остварењима из области богословља, књижевности, државног права, архитектуре, фрескосликарства итд. итд. Феномен Светосавља ,,као израз аутентичног хришћанства у српском националном доживљају, тј. православље остварено у историјском животу читавог једног народа” (Епископ Атанасије Јевтић), резултат је управо успешног успостављања деликатне равнотеже и плодоносне комплементарности између рецепције, тј. органског везивања за тековине источно-медитеранске духовности и културе изражене универзалним коренима ромејског православног хришћанства с једне, и аутохтоне народне духовности, културе и обичаја, с друге стране. Светосавље, као подвиг духовно-културног неимарства у српском народу – заслугом Немањића, Лазаревића и Бранковића, а надасве Источне (Изворне) православне Цркве – трајно је отворило духовне очи српском народу и у њему похранило и дубоко укоренило најсветлије цивилизацијске вредности хришћанства које су у тмини агаренског ропства као луча проношене у виду српске писмене традиције и народног усменог предања.

Манастир Високи Дечани

Упркос свим препрекама и недаћама српска духовна и културна свест се одржала кроз дуги временски период. У модерним временима је послужила и као подлога за стварање и одржавање српског националног идентитета захваљујући историјском памћењу српског народа и његовим живим и упорно негованим стваралачким односом према традицији и идеји Светосавља. То свакако не значи да се у култури српског народа не могу уочити елементи других утицаја. Напротив, како то лепо каже др Мило Ломпар, српска култура је била и остала контактна култура која је као таква примила читав спектар западних утицаја и то од средњег века, преко идеја просветитељске епохе, па све до модерних времена и савременог доба. Векови проведени под Отоманским царством оставили су и до данас видљиве трагове. Ипак, доминантно извориште и утемељење духовне и културне свести српског народа представља ромејски православни свет, одн. ромејска духовна култура у потпуности прожета Источним (Изворним) православним хришћанством које, у случају српског народа, свој најпотпунији израз налази у Светосављу као доказано живом, динамичном и стваралачком моделу неговања те свести.

Напомена

[*] Данас је термин „Византија“ опште-прихваћени назив за Царство Ромеја, а настао је током  просветитељске епохе у Европи као последица старијих стереотипа западне провенијенције. Ромејско Царство је преименовано са генералном интенцијом да се изазове општа амнезија о постојању аутентичног Царства Ромеја и његове органске везе са сопственом древном прошлошћу, одн. Римским царством античког и касно-античког доба. Своју умишљену улогу јединог наследника, чувара и аутентичног тумача античког наслеђа и (по тој истој умишљеној логици) онога коме припада ексклузивно право трансмисије даљег цивилизацијског напретка, западни свет је могао да реализује и легитимизује једино разградњом и делегитимизацијом Новог Рима, Царства Ромеја и православне  Источне (Изворне) апостолске Цркве као неприкосновених носиоца и сведока истинитог цивилизацијског континуитета на евро-медитеранском простору. У круговима већине политичких организација, индивидуалних политичара, политиколога и публициста на Западу и даље је присутан један посве симплистички и најчешће негативан приступ при оцењивању „византијске“ цивилизације и „византијског“ наслеђа за које се, између осталог, везује и данашњи „руски аутократски систем владавине“ као и сваки вид панславизма као производ „токсичног утицаја Русије“ на словенске народе кроз историју.

Categories: Српско православно стање

Tags: Византија, Никољдан, Петар В. Шеровић, карусел, православље, светосавље