Влада Србије именовала Ивана Вејводу на чело Управног одбора Института за филозофију

Разрешени председник овог тела Зоран Аврамовић и чланови Зоран Јефтовић и Мина Зиројевић

Иван Вејвода (Фото: ФоНет/Ненад Ђорђевић)

Влада Србије разрешила је досадашње чланове Управног одбора Института за филозофију и друштвену теорију у Београду и именовала нове чланове тог тела, наводи се у решењима објављеним у Службеном гласнику.

Нови председник је Иван Вејвода, стални научни сарадник из Института друштвених наука у Бечу, а чланови су редовни професори Универзитета у пензији Сретен Вујовић и Радмила Накарада, као и Власта Сикимић са Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Разрешени су председник овог тела Зоран Аврамовић и чланови Зоран Јефтовић и Мина Зиројевић.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Еспресо, 6. 6. 2020)



Categories: Вести над вестима

Tags: , , ,

5 replies

  1. Проверени кадар… Има ли Срба тамо?

  2. А што ће уопште Срби тамо?! Или у било ком просветном телу.
    Други боље „философирају“!

  3. Jugoslavenski kadar?!
    Једино могуће у Србији, за разлику од бивших, “братских“ република бивше
    ЕSЕFЕRЈОТ, где је кадрирање строго етнички/национално опредељено
    – “патриотски“ обвезујуће!
    Не би изненадило да je на то место изабран и неки мигрант, али СРБ,
    Православни СРБ, одани патриота – ЋИРИЛИЧАР – то је незамисливо!
    Зар изабрани кандидат није пензионер – “старац“?
    Да ли је или није кандидат био за бомбардовање СРБије 1999.?

  4. „Влада Србије именовала Ивана Вејводу на чело Управног одбора Института за филозофију.“

    Да ли је то особа која је почетком 2016. год. на једном форуму у Београду, на коме је узео учешћа и тадашњи амбасадор РФ у Србији А. Конузин, одузео њему реч после његовог питања: – Има ли овде Срба?!

  5. Опет шјор Иве једри? Hmmm… What else is new? Син ћаће који је био ратни шеф Пропаганде Хромог Дабе, и, као Грозов амбасадор у УК, једног Црњанског описивао као „рђаво одевеног“, јавно се чудећи плебејском одбијању највећег српског пера да проба амбасадорске лигње, притом тражећи да се „наједе купуса са ребрима“. Интересантно је да те исте лигње највише воли и бугојански муфтија, то им је ваљда знак препознавања, стари шумадијски специјалитет биће. Овим се, изнова, потврђује теза да је Београд и даље најживљи главни град државе која је умрла има томе 40 година, јер шта друго очекивати од званичне власти у којој се министар културе жали на сопствену владу да протерује ћирилицу, а да притом и даље седи у тој влади, да се министар иностраних послова „лавовски бори за Косово“ а притом и даље иде на порцију плача у Кућу цвећа и прославља петоткраку возећи Отписани трицикл „Пајин балансеро“, власти која, како видимо, „философски“ савет редовно тражи у невладином сектору док за министре одбране поставља млинове за кафу, керамичаре, пропале ватерполисте и власнике сервиса са фотокопир машинама, оне власти и њене „опозиције“ у којој су сви ти Вучићи, Вучелићи, Вулини и Вучићевићи примери пословице Србин је Србину вук, а Тадићи, Јеремићи, Ђиласи, Стефановићи, Удовички, Латинке, Лихтице, Кандићке, Пешићке, Милићке, Бисерке, Зајовићке, Ковачевићке и бројна ина деца брозоморних црнокапуташа једини претплатници на рингишпил са тапацираним седиштима. Ако се томе придода и сазнање да је и у кућама дежурних српских родољубаца један потомак ратних шверцера и тровача српске војске, Пескар Коча, „одувек био некако наш“, а да се велики антивучићевци и данас поносе што је једна њихова мајка писала „Друже тито ми ти се кунемо“ (узгред, ко то боље пева од дуета Чолић-Дачић?), онда постојање свега изван овог ђавољег кола спада у домен чуда.

Оставите коментар