Мирољуб Јевтић: Кадрови, кадрови

Кад би се ствари поставиле ми бисмо на врху пирамиде, када се школовање заврши, имали најбоље у генерацији. Такви људи су оно што се зове кадрови. Они не би смели да брину за посао

Фото: ЕПА-ЕФЕ

Очигледно је да Србија има бројних проблема. Они грађанима праве велике сметње. Најважније питање јесте да ли се уз постојеће ресурсе и политичку вољу располаже одговарајућим кадровима да би се те сметње уклониле?

Мој покојни пријатељ директор београдског зоолошког врта Вук Бојовић је говорио „најважнија особина коју руководилац треба да има, јесте да је упознат са способностима својих запослених. Ако их у складу са тим постави на места, на којима ће показати своје умеће, онда резултат мора бити најмање лош”. Дакле једноставно са том поставом боље не може.

Кадрови су онакви какви стварно постоје. Ми не можемо имати више кандидата за нпр. формирање фудбалске репрезентације, него што их имамо. Али можемо водити рачуна да на свако место у тиму дође онај ко ће из те позиције остваривати најбоље резултате. У том случају резултат, какав год био, мора да буде најмање лош. И тада је одговор како побољшати стање, у томе да се мора радити на побољшавању способности које играчи имају. Али ако је на место у тиму постављен човек који је очигледно слабији од неког другог онда је грешка до селектора који није искористио све капацитете.

Руководећи се таквом логиком свака заједница: породица, локална самоуправа, спортска екипа, држава морају функционисати најмање лоше. Доћи у позицију да се ради најмање лоше је нешто сасвим могуће. Питање је само да ли то желимо?

Тај принцип је одавно познат. Сећам се одломка из романа Мехмед паша Соколовић, надам се незаборављеног писца Душана Баранина који је веома много утицао на моје интелектуално формирање. Он ту описује моменат када испитивач врши одабир најбољих међу прикупљеним аџамиогланима. И кад на ред дође Бајица Соколовић, како га Баранин назива у роману, пита га: „Да ти ја дам капу од злата, јаничар ага капу од сребра, а султан капу од сукна, коју би одабрао?” Бајица без размишљања одговори: „Капу од сукна.” На то испитивач поново: „Зашто кад је она најјефтинија?” Бајица одговара: „Није важно шта се даје већ ко даје”. То му отворило пут ка врху.

У принципу тако би требало да се понашају учитељи приликом првог сусрета са ђацима. Да тачно виде који таленат има неко од првачића и да систематски ради са њим на развијању тих особина. Истовремено да на те особине упозорава наставнике разреда у које са годинама прелазе ђаци. Нови наставници би одмах знали кога у којој дисциплини ваља форсирати. Одабиром и неговањем ствара се елита.

Мирољуб Јевтић (Извор: Политика)

Моје искуство говори да, мада наставници, у принципу, тако и раде ипак има недоследности које кваре крајњи резултат. Често васпитачи своје љубимце форсирају мимо њихових квалитета. Да би се то предупредило школа мора вршити сталну контролу и проверу рада наставника, васпитача и тренера. Да сваки вид незаслуженог промовисања одмах кажњава. Кад је школа таква, онда је резултат најбољи. Опет се враћам на Вука Бојовића. Он је био припадник генерације која је међу последњима ишла у нижу гимназију. То су садашњи виши разреди основне школе. Причао ми је да је све што је научио у животу научио у тој школи. Говорио је да од гомиле ђака који су се тискали у учионици, обавезно је неколико понављало разред. Само двоје-троје је било одличних и то не сви са свим петицама. Док се већина борила да не буде међу понављачима.

Шта имамо данас? Имате читаве разреде у којима су скоро сви ученици одлични. Такви резултати су нереални. На тај начин стечене дипломе и сведочанства основано су сумњиве. Јер свако од нас зна да је скоро немогуће наћи ђака који подједнако добро зна математику, слика или свира виолину и уз то се невероватно брзо пење уз конопац.

Кад би се ствари тако поставиле ми бисмо на врху пирамиде, када се школовање заврши, имали најбоље у генерацији. Такви људи су оно што се зове кадрови. Они не би смели да брину за посао. На пример, ако генерација дипломираних студената неког државног факултета има 100 људи, држава би нпр. прву десеторицу одмах запошљавала. Они не би смели да иду на биро рада. Онда можете да замислите како би студенти „гризли”. Као професор са вишедеценијском каријером добро знам да висока оцена, која је неоспорно плод знања, не значи и креативност. Али би се свакоме ко има највишу просечну оцену морала дати шанса од рецимо пет година. То је сасвим довољно да они који вреде остану на површини, а они који не вреде потону. Онима који испуне критеријуме би се уговор о раду продужавао. Од њих би требало формирати интелектуалну, пословну, спортску и сваку другу елиту. Тада би резултат био најмање лош. За неуспехе не бисмо могли да кривимо другога већ само себе. И на основу искустава радили би све, да постојеће кадрове, боље искористимо како би се стално ишло ка бољем.

Аутор је професор универзитета, оснивач научне дисциплине Политикологија религије

Опрема: Стање ствари

(Политика, 26. 3. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

3 replies

  1. Превише дарвинистички

    3
    2
  2. Smatram da Rudolf Steiner nacin obrazovanja je jedan od najboljih.

    2
    4
  3. Ne treba nama najmanje lose, vec najbolje moguce!

Оставите коментар