Власник Агенције за политички маркетинг о свом утицају на избор циљева које ће НАТО гађати у Југославији, о утицају на браду Рудолфа Шарпинга и на избор кравата Зорана Ђинђића
Мориц Хунцингер (Фото: Сајт Морица Хунцингера)
После најновијих скандала и хонорара из снова који су исплаћивани у немачкој Савезној агенцији за рад, политичари су у још већој мери постали предмет јавних дискусија. Мориц Хунцингер, рођен 1959, увек је међу првима који се помињу. „Чим се негде почну плести конци између политике и индустрије наоружања, на крају реда често чучи Хунцингер“, писао је немачки Штерн у лето 2002. Као пословодни руководилац једне д.о.о. која носи његово име и члан странке ЦДУ (Хришћанско-демократска унија), Хунцингер је организовао медијску кампању за последњег председника владе Демократске републике Немачке Лотара де Мезијера, као што и Емил Константинеску и Зоран Ђинђић, први као председник Румуније, а потоњи као председник српске владе, за своје високе положаје имају да захвале његовој подршци. Министар одбране Немачке Рудолф Шарпинг, који је крајем деведесетих био радо виђен гост у Хунцингеровом политичком салону, где је пред високим војним лицима и врхунским менаџерима подносио реферате, после јавних критика због финансијских малверзација морао је поднети оставку.
У лето 2002. министар одбране Рудолф Шарпинг морао је поднети оставку, јер је од вас наводно добијао финансијске принадлежности. Ваше име је недељама било у свим новинама. Да ли сте, накнадно, то укњижили као успех или неуспех?
То је, једноставно, бих пех. Шарпинг је био на црном списку социјалиста, и чим се појавио неки повод они су га искаширали. Себи немам шта да пребацим. Држао сам довољно растојање.
Рудолф Шарпинг, бивши немачки министар одбране (Фото: Википедија)
Значи, нисте у једној радњи за мушку моду у Франкфурту скоцкали министра у одело од 54.000 марака?
У Штерну су били толико глупи па су још и одштампали признаницу, а при томе управо она оповргава то што пишу: у заглављу, као прималац рачуна, наведен је дословно Р. Шарпинг и његова адреса. Све је он то лично исплатио.
У оно време, кад сте били Шарпингов саветник, он је био на врхунцу популарности. У пролеће 1999, у време агресије НАТО на Југославију, он је у штампи важио чак као Шредеров наследник. Вашом заслугом?
Ни најмање. У представама о политичарима које се стварају за јавност има и рекламних потеза, плима симпатија, које надолазе и које се повлаче. У сваком случају, Шредер је у пролеће 1999. био ослабљен, па су онда многи рекли себи да Доњосаксонац то не може да изведе, а Фалачанин Шарпинг може. Већ је постојао један Фалачанин који је све то умео и држао се 16 година (мисли се на Хелмута Кола, нап. Стања ствари).
Претходно сте морали да га разуверите да му козја брада лепо стоји.
Саветник за имиџ? Такав њему није потребан. Не. Сматрао сам да је добро што је обријао браду, и то сам му и рекао. Али није то учинио јер сам му ја рекао.
Да ли сте га саветовали на конференцијама за новинаре током агресије на СРЈ, кад је причао невероватне приче, као Срби пеку на роштиљу фетусе албанске деце…
… али, молим вас, то је био тадашњи степен сазнања. Па, имали смо с Косова и веродостојне описе преживелих о злочинима које су ти Караџићи починили тамо доле.
То што је Шарпинг такве описе увек преносио загрцнут, готов да се расплаче – и то је био рекламни трик?
Којешта, то је било аутентично. Човек је такав.
У најмању руку, бар једном сте убедили Шарпинга у оно што сте хтели: да НАТО приликом бомбардовања поштеди објекат једног вашег пословног пријатеља?
Реч је била о београдском хемијском концерну Техногас, фирми-ћерки немачког Месер Грисхајма. На нашем скупу 7. априла, по налогу Месеровог шефа Херберта М. Рудолфа, обратио сам се министру Шарпингу и потоњем првом команданту заштитног одреда НАТО (КФОР), генералу Клаусу Рајнхарду, с молбом да се та постројења не бомбардују. Кад би то постројење одлетело у ваздух, цео град био би збрисан.
Немачки авион Панавиа Торнадо ЕЦР током агресије на Југославију 1999. (Фото: Викимедија)
И вашој молби је удовољено?
Да. У једном од наших следећих сусрета, у септембру 1999, господин Рудолф лично је захвалио Шарпингу што је његова београдска филијала била поштеђена.
Да рекапитулирамо: било је, значи, довољно да се у свом салону изразговарате са Шарпингом и Рудолфом, па да НАТО измени свој списак циљева за бомбардовање? Зар о том нису морали да одлучују и у НАТО? Нисте ли, у најмању руку, били обавезни да, уместо с Рајнхардом, говорите с врховним командантом НАТО Веслијем Кларком?
Кад би Рајнхард нешто рекао, Кларк би се сложио: „Јес, сер!“ Што би Рајнхард наредио, то је био закон – он је током агресије био опуномоћени наредбодавац савезничких копнених снага за средњу Европу, и наредбодавац у Здруженом комадном центру НАТО-а.
Редован гост у вашим салонима био је и Зоран Ђинђић, од краја 2000. године до убиства у марту 2003.
Први пут је он у нашем салону реферисао 11. марта 1998. Али, већ и претходних година имао сам неколико успутних сусрета с њим у Франкфурту, кад се људи сретну онако, не знајући тачно ко је ко. Тада сам пожелео да, у време кад је Хелмут Кол био на дужности канцелара, уговорим за њега пријем у Влади. Али то се није десило довољно брзо, иначе би Ђинђић можда био ближи ЦДУ него СПД-у (Социјалдемократска партија Немачке). У априлу 1998, приватно сам му поклонио један оклопљени ауди, да му се нађе на Балкану, где се, као што се зна, много пуца.
У једном факсу који сте упутили нашој редакцији, критиковали сте то што сам у чланку од 24. децембра 2003. написао да је Ђинђић вероватно добио и новац од вас. Испоставило се да је чињеница да су референти у вашем салону добијали, по иступању, хонорар у просеку од по 20.000 марака. Ђинђић је имао и више иступања.
Наравно да је добио новац, али не за себе лично, већ само за свој покрет. Као личност, био је апсолутно непоткупив. Као, уосталом, и свако други с ким сам се досад срео.
Мориц Хунцингер и Зоран Ђинђић
А код Мелера и Шара, где сте са Шарпингом куповали маркирана одела, ишли сте и са Ђинђићем?
Сигурно двадесет пута. Али он је све сам плаћао, као и Шарпинг. Изузев црвених кравата, од којих сам му сваки пут поклањао по пар комада. Па, и Милошевић је носио црвене кравате. Али оне које сам ја куповао за Ђинђића биле су, наравно, елегантније.
Али сврха Ваше сарадње није била мода.
Није. У првом реду, били смо пријатељи. Био ми је драг, као и његова супруга Ружица. Имали смо фантастичне заједничке доживљаје, каквих има само у пријатељствима између мушкараца. Кад сам бивао у Београду, никада није дозвољавао да мене и моје пријатеље неко други дочека на аеродрому. За време рата у мају 1999. помогао сам и њему и његовом пријатељу, црногорском премијеру Милу Ђукановићу, да организују путовања по Европи, на којима су се залагали за уплитање НАТО. Средином 2000. године пратио сам га приликом посете коју је учинио министру иностраних послова Јошки Фишеру, и удесио више наступа на разним телевизијама. Моја фирма организовало је конференцију за штампу о ситуацији у Србији, под паролом: „Демократији је потребан новац“.
У то време почела је кампања за председничке изборе у Србији, у току које је савез ДОС-а, предвођен Ђинђићем, коначно успео да свргне Милошевића. Да ли сте и током вруће фазе били у контакту?
Хиљаду пута смо разговарали о томе. Могло се десити да ме позове у пола четири по поноћи, и да ми буде потребно неколико секунди да се приберем, на што би он рекао: „Морице, зар нисам забранио спавање“, и онда би разговарали о овом или оном, или би проверио неки свој план. Човек се убијао на послу.
Уз вас, у то време о њему је бринула и „Задужбина Фридрих Еберт“, чији се контакти с Ђинђићем протежу уназад до осамдесетих година, као и Бодо Хомбах у својству координатора Балканског пакта за стабилност. Је ли било супарништва између вас и социјалдемократа?
Није било никаквих потајних радњи, и то је било оно најлепше. Не верујем да су му они саветовали нешто друго од оног што сам и ја. Ђинђић је био Хомбахов кум на венчању, однос између њих двојице био је врло добар.
Је ли Ваша улога после смене власти у Београду 5. октобра 2000. постала мање важна?
Важна? Шта то значи? Не мора да значи. Крајем октобра 2000, Ђинђић је на мој позив поново боравио у Франкфурту и приликом вечере у згради моје фирме разговарао, између осталог, и с министром одбране Шарпингом. Два дана касније срео се с главним пословођом Савезне уније немачке индустрије Лудолфом фон Вартенбергом, као и министром спољних послова Јошком Фишером. У децембру 2000. потрудили смо се да нађемо решење за будућност фабрике аутомобила „Застава“ у Крагујевцу, а ја сам убедио Ђинђића и да прихвати цену медијског концерна „Бамби“.
То са „Бамбијем“ је била ваша идеја?
Не, на ту идеју је издавачка кућа Бурда дошла сама. Понекад и други имају добре идеје. А Бурду је тад рекламирала Ангела Меркел. Најзад, Ђинђић је и после свог избора за председника владе крајем 2000. године још једном био у Немачкој. У пролеће 2001, Ђинђић је затражио од мене да дам нацрт нове химне демократске Србије. Али од атентата, тај пројекат мирује. Текст и музика још леже у његовом писаћем столу. Важан је био сусрет у септембру 2001, на који је Ђинђић довео седам српских министара. С немачке стране били су, између осталих, заступници Петер Фриш, председник Савезног уреда за заштиту устава, и главни менаџер немачке индустрије.
Зоран Ђинђић (Фото: Станислав Милојковић/Данас)
Како су текле везе с Београдом после Ђинђићеве смрти?
Срео сам се с Вуком Драшковићем који ће сада поново бити министар у новој влади, али он није исказао лојалност и био је некако несређен. Почетком прошлог лета, Ђинђићеву супругу и децу позвао је у госте председник владе покрајине Хесен Роналд Кох са супругом Анке. Био је то дирљив гест с Кохове стране.
Хоће ли се Ђинђићева супруга укључити у српску политику?
Већ се укључила. Она је важан политички чинилац у Демократској странци. С друге стране, биће јој потребна снага – после губитка мужа остала је трауматизована. Као и његови пријатељи – породица Станковић, Филип Цептер и други – који су, као и ја, дубоко ожалошћени. Сваког дана небројено пута помислим на њега, веома ми недостаје.
Вама ништа није засметало у Ђинђићевим контактима са мафијом?
Какви контакти с мафијом? Мафија се није сретала с њим. То је могло упасти у очи неком трећем. Ја сам у његовом окружењу упознао креативне привреднике, пионире у управљању потрошачким и инвестиционим добрима. То су веома одговорни људи, окренути успеху, а не мангупи. То што се повремено могло прочитати није у довољној мери анализирано.
Ђинђић је летео по свету приватним авионом Цанета, краља шверца дуваном.
Краљ шверца дуваном – а ко то на Балкану није? Да говоримо озбиљно! Попричајте мало са српским предузетницима у бартерским пословима, шта значи размена робе за робу. Они аутомобиле плаћају цигаретама, авионске карте артиклима за домаћинство, храну рекламним простором, алате пољопривредним производима – и то навелико. Друкчије то и не може ићи у тим крајевима. Ко у том види мафију, тај нема појма о привреди на Балкану.
Вама у сопственој фирми гори под кровом. Новом крупном деоничару Болку Хофману изрекли сте забрану уласка. Зашто?
Он је купио предузеће, то је за мене било у реду. Али постоје разлике у схватањима како се води једно такво предузеће. Превише је ауторитаран, нема стила, не улази у дубину. И сад он финансира у Хамбургу ону несрећу од Роналда Шила. Шил је за мене живи херпес. И онда сам повукао ручну.
С једним екс-шиловским стручњаком, који је и власник истоимене клинике, у Лесковцу у Србији помогли сте једној болници.
Што да не? Он има сопствене контакте са Србијом, урадио је нешто добро, и ми смо се управо тамо и срели.
Да ли вам се залагање за Ђинђића исплатило?
Зоран Ђинђић је уз велике жртве ослободио земљу, дао јој глас и образ. Ко је доживео оплакивање и његову сахрану, тај зна кога људи жале. Онај ко види како је Србија заборављена после атентата 12. марта 2003, тај зна колико Ђинђић недостаје својој земљи и целој Европи. Он је био изузетна појава, коју човек сретне једном у животу. Питате да ли ми се исплатило што сам се залагао за њега? Чинио сам то за његову праведну идеју, то ме је испунило.
Али од тога се не може плаћати кирија?
Ја сам своју платио.
Разговарао: Јирген Елзесер
(Корени)
Прочитајте још:
Categories: Поново прочитати/погледати
Ово је слика неоколонијалне политике, оне исте која је била поражене у два светска рата . Хладнокрван и циничан план за културолошко и за физичко уништење српског народа. Правда је на нашој страни!