Борис Јовановић: Жито у кукољу

Ово што сад личи на оздрављење може и заличити на акутну фазу болештине чак и оним добрим видарима који видање заснивају на нади

Скупштина Црне Горе (Фото: Лука Зековић/Вијести)

Написах на овом мјесту, лањске године, нешто о слободи која ће можда доћи, али која ће, вјероватно, закаснити…

Сада не знамо је ли дошла, а ако је можда дошла, сигурно је закаснила. Не значи то да није требала ни долазити. Боља је и оваква, прецвала и гњецава, клецава и трапава, измождена и мутава, него никаква…

Добра је чак и оваква полуслобода, погурена и мрчна, него она неслобода, одвратна и гадна…

Добар је макар и помен од слободе, тек да се укваси, да закане, да се усири, не би ли се некада објутрило, не би ли из те и такве капље никла нека права-правцата слобода…

Досад смо бауљали у мраку, одбацивали очињи вид као сувишак, претворили се у кртице и подземљаше, а одсад макар кроз полусљепачке мрене и партијске катаракте понешто и разазнајемо…

Борис Јовановић: Помјерање планина

Боље је и тако, бољи је и вид под мреном, под скрамом нашега стида и срамоте, него потпуно ћорило.

Очни живац изгледа и није сасвим угашен, као што се ни вид још и још неће повратити…

Но, и овакви маловиди, видимо голотињу која се ни сљепачком скрамом не може покрити…

Писах једном на овом мјесту, чини ми се лањске године, а може бити и ове која је слична лањској, о котарици са трулим јабукама од чије трулости и гњилости и оне здраве страдају…

Па трагом те писаније, запитах се, вјечно запитан, остаде ли и једна здрава јабука у свој овој трулости и гњилости…

Борис Јовановић: Прича о наивном човјеку

И може ли ико бити здрав у овој свеопштој болештини која нас је задесила још и прије нове ере…

Ово што сад личи на оздрављење може и заличити на акутну фазу болештине чак и оним добрим видарима који видање заснивају на нади…

Изгледа да је дошло вријеме које не зна ништа сем да у стрепњи пролази ајкајући узгред ону корачницу о слободи која можда неће запјевати као што сужњи пјеваху о њој…

Нико није довољно јак, нити довољно слаб…

Та теразијска клацкалица још није претегла на праву страну, ако је права страна ова која није крива…

Претежак је црни тег који држи равнотежу…

Или су се тегови потпуно помијешали у некој пакленој партији покера у којој је улог све, а добитак-ништа…

Од свега је извјесна једино неизвјесност која крилати глас даје црним пророцима који проричу још гора и срамотнија времена…

Таквих је понајвише и таквима је једини пораз-народна побједа. А једини жељени исход им је коначни пораз који им ствара побједничко расположење…

Онима који су Здравка доживјели као Мандрака(и кад занемаримо помјерање планина) морамо изјавити политичку сућут…

Здравко Кривокапић (Фото: Вијести)

Све бива, али не бива да из оног свеопштег пораза који је трајао још од титоградских времена, диригентским покретом чаробног штапића ступимо у земаљски сан о слободи, правди и поштењу…

Уколико су нам снови исти и уколико и Здравко, а не Мандрак, такве снове снива и такву ослобађајућу работу снује…

Остаје нам да попричекамо воз који још није кренуо…

Или је прошао поодавно чак и клопот његовог посљедњег вагона…

Наставиће се још дуго мучно арлаукање милојуришника који чезну за добрим старим временима, која још нијесу прошла…

Ко о чему, они о поштењу, правици и закону…

О перикловском добу које је усрећило све у Црној Горици и истовремено је учинило никада гором и црњом…

А нова влада која је напрасно остарила, поставља своје хаубице, партијске другаре и другарице тек да нас носталгично врате у она данашња времена…

Све је могло бити и другачије, једино ми нијесмо…



Categories: Српске земље

Tags: , ,

Оставите коментар