Бојан Јовановић: Изазов опраштања

Да ли можемо себи опростити оно што смо учинили, јер само ми знамо да смо могли и другачије да поступимо, а да смо тако учинили не бисмо нанели штету другоме?

Рембрант, Блудни син (Фото: Викимедија)

Актуелно посебно у време након сукоба и формалног помирења, опраштање претпоставља одређено заборављање учињеног. Међутим, како је потпуни заборав психолошки немогућ, јер и као такав представља само дубљу, несвесну форму памћења, опраштањем се, у ствари, само успоставља другачији однос према доживљеној трауми и њеном узрочнику.

Обредно помирење

Дуге историје и још дуже прошлости, корене опраштања можемо препознати и у понашању неких животињских врста. Познато је, наиме, да након немилосрдне борбе за вођу чопора, побеђени вук признаје пораз тако што се потчињава победнику потурајући испод његових чељусти свој врат. На спремност побеђеног да се жртвује, победник само подиже главу и снажним завијањем огласи да је борба завршена и да као предводник чопора опрашта свом супарнику ране које је од њега задобио и дарује му живот.

Опраштање је у традиционалној култури постојало као обредно помирење завађених. Умиром крви престајао је ланац крвне освете, а у време Божића, обичајем „прочка“ чланови породице су међусобно једни другима опраштали учињене грехе. Такође су владари, државници и владе помиловањима и амнестијама, на основу законских могућности, практиковали ове секуларне видове опраштања. За разлику од помиловања као акта којим председник државе ослобађа одређено лице од кривичног гоњења или извршења казне, амнестијом као актом законодавног тела, Народне скупштине, неодређен број лица за одређено кривично дело, на пример учесника у побуни, ослобађа се од гоњења или кажњавања. Међутим, ово формално правно опраштање не значи и психолошко разрешење односа између жртве и насилника, јер само појединац коме је нанета штета или учињено неко зло може да опрости починиоцу тог злодела.

Предмет опраштања подразумева, дакле, шире значење односа према огрешењу о постојеће законе, друштвена правила и моралне принципе. Док, на пример, поменуто секуларно опраштање, у виду помиловања и амнестије, подразумева ослобађање од казне због кршења постојећих закона, опроштај се може тражити и због покајничког признавања грехова који нису у домену учињеног већ помишљеног и грешних узнемирујућих мисли.

Сложеност феномена опраштања у контексту памћења и заборава обавезује на одговарајући приступ који претпоставља и досадашња искуства у нашој средини везана за његово промишљање и осветљавање. О његовом значају константно се писало у нас у оквиру теолошких расправа, а његово практиковање у оквиру цркве и тајне исповедања и покајања потврђивало је значај хришћанске етичке принципијелности. Међутим, животна прагматичност релативизовала је тај значај који је друштвено и културно маргинализован у време комунистичког поретка у којем није било могућности да се јавно говори, а камоли да се спроведе у живот начело опраштања.

Политика помирења

Кратко подсећање на бављење овом темом у нас, у контексту сегмента културног искуства, указује на могућности и домете њеног поимања. Идеолошка вера у исправност начина успостављања комунистичке власти, обележене масовним злочинима над цивилима, грађанима и интелигенцијом, о чему говори и утврђена чињеница да је више од 60.000 убијено под оптужбом сарадње с окупатором и проглашавања класним непријатељем, створила је подвојеност у народу, па је свако ко би довео у питање комунистичку догму био друштвено и културно маргинализован. Тек са смрћу комунистичког диктатора Јосипа Броза званог Тито 1980. године и потоњим распадом комунистичке идеологије могло је да почне да се говори о скривеним истинама и великим греховима нових власти, а у том контексту и о могућем опраштању и помирењу. Откривање страшних историјских истина, као што су монструозни масовни злочини у Јасеновцу извршени у склопу геноцида над Србима у НДХ, успостављало је и другачију реалност од оне која је до тада важила. Кључни моменат у том контексту 1980-их година представља одлазак тадашњег патријарха Српске православне цркве Германа у Јасеновац 1989, две године пре своје смрти, и његова изјава дата том приликом да можемо и морамо опростити, али не смемо заборавити учињени злочин. Будући да се сматрало да опраштање подразумева заборављање и да је памћење злочина и греха супротно чину опраштања, ова патријархова изјава се сматрала контрадикторном. Памћење зла као превентива од његовог могућег понављања чинило је, међутим, са становишта хришћанске етике, упитним опраштање.

Деведесете године 20. века су почеле у знаку покушаја разјашњења ове противречности опраштања и памћења. Имајући у виду разлику између ритуала као општег појма многих светих и профаних репетитивних активности и обреда као светог религијског чина, као и разлику између кајања и покајања, при чему глаголско значење кајања означава недовршен, док је покајање завршен процес суочавања и признавања сопствене кривице и осећања грешности због конкретног огрешења о морална правила и кршење закона, утврдили смо да праштање може бити ритуално, необавезно, док опраштање подразумева завршен процес и дефинисан, коначан однос према ономе који нам је кршећи морална правила и законе нанео штету или учинио зло.

Обележавање двадесетогодишњице НАТО агресије на СРЈ у Нишу (Фото: Танјуг)

Обележавање 20-годишњице НАТО агресије, организовано као централна комеморација жртвама овог напада, одржано је под слоганом: „Опростићемо ако будемо могли, заборавити само ако нас не буде“, 24. марта 2019. у Нишу. Доживљена као велика национална и људска траума, НАТО агресија је то и остала након две деценије, па је овим слоганом истакнут критеријум вредновања овог догађаја и однос према њиховим актерима са становишта интереса грађана и државе као њиховог заштитника. Док је опроштај хипотетички чин који зависи од многих фактора, а један од најзначајнијих је и признавање злочина, покајање починилаца као претпоставке стварног помирења, памћење тог злочина је поистовећено са самим постојањем колектива и његовим идентитетом. Порука је да ће колектив памтити заувек тај страшни догађај и садашња генерација оставља у аманет својим потомцима да негују сећање на њега. Иако је успостављена сарадња с државама које су извршиле агресију на Србију, чини се да је она злочин опростила, али га њени грађани нису заборавили. Међутим, на основу реакције бројних појединаца, на наводни опроштај, јасно се истиче да народ није и никада неће опростити, али потреба државе да сарађује с НАТО-ом и земљама које су извршиле агресију, ствара формални привид о неком опраштању. У одговору на питање ко је опростио почињене злочине и ко има право да то учини у име недужно страдалих, јер за таква недела нема опроштаја, дошли смо, дакле, до политике опраштања и памћења злочина.

Посебно значајна након великих ратних сукоба, када треба наставити живот у миру и помирењу, тема опраштања је увек актуелна и у нашем свакодневном животу који доноси многа искушења неправде и зла која људи међусобно чине. Разматран и истраживан, чини се да феномен опраштања и заборава није потпуно размотрен и проучен, јер је везан за онај аспект наше психичке и животне реалности који представља несвесну, слепу силу која нас вуче ка кршењу закона и моралних начела, јер иако знамо шта је добро, а шта зло, независно од тог знања и упркос тежњи да чинимо добро чинимо неправду и зло. Опростити партнеру његову превару или увреду, учињену због сопственог задовољства или нанету несвесно и нехотично, подразумева његово суочавање с учињеним, покајање и извињење због учињеног. Прелажење преко недела које је довело у питање дотадашњи партнерски или пријатељски однос значи пристајање на некоректност, легализацију преваре и лажан однос.

Грех и грешник

У позно животно доба, када се праве животни биланси и своде рачуни са собом и с другима, долази се и до оцењивања сопствених поступака према другима, као и других према нама. Оно што смо учинили лоше добија значење огрешења и доживљава се као грех, па се у том билансном периоду они настоје поравнити, уравнотежити с добрим делима. Изразом покајања тежи се заслужити опроштај греха. Опроштај се може тражити од другог, али се пред собом то поравнање може извршити покајањем. Признавање, исповедањем, не само својих свесно учињених грехова већ и оних несвесних, нехотичних није само ритуално кајање него и искрено покајање које се исказује и потребом за испаштањем чији је циљ опраштање. Да ли можемо себи опростити оно што смо учинили, јер само ми знамо да смо могли и другачије да поступимо, а да смо тако учинили не бисмо нанели штету другоме?

Бронцино, Распеће, око 1545. (Фото: Викимедија)

Опроштај за себе тражимо од Бога, као Другог, који као инстанца наше комуникације са собом претпоставља и посредника, суперего, савест, што, наравно, није исто, али има идентичну функцију у односу према греху, као оном некохерентном садржају наше душе, који онемогућава њену целовитост, њену истинитост, у тренутку када заокружавамо свој овоземаљски животни пут. Будући да подразумева свест о кривици и греху, како починиоца, прекршиоца закона и моралних правила, тако и оног коме је учињена неправда, зло и нанета штета, опраштање је чин ослобађања греха. Међутим, опроштај је однос према почињеном неделу и огрешењу о важећа божја правила, схваћеном као зло које има значење греха. Опраштају се греси, да би се комуницирало с грешником који има могућности, потенцијал да и сам превазиђе своје негативно искуство. Греси се ослобађају, да би грешник био слободан, па је зато и претпоставка тог ослобађања и помирења, покајање грешника, његово суочавање с грехом које он настоји да искупи добрим делом. Премда су појединци и самовољно настоје да искупе своје грехе даривањем новчаних прилога цркви или подизањем цркве покајнице, казном коју суд одређује према постојећем закону настоји се извршити од појединца присилно искупљење и компензација за штету коју је починио.

Хришћански образац

Ономе који не признаје своје грехе, негира извршени злочин и сматра да не мора да се покаје, јер је исправно поступао, томе не можемо ми опростити, али можемо поручити, попут Исуса с крста, да му опрости Бог јер не зна шта ради. Поставља се, дакле, питање: ко опрашта, да ли ми или Бог. „Оче, опрости им, јер не знају шта чине!“, једне су од последњих речи које изговара распети Исус, док римски војници који су извршили наређење бацањем коцке деле његове хаљетке, односно доламу јер су остале хаљетке поделили. Истичући да човек не треба да суди другоме човеку већ да опрашта, Исус на Петрово питање колико пута треба да опрости своме брату који би згрешио и да ли је довољно да то учини до седам пута, одговара: „Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам.“ Значи 490 пута, што ће рећи стално. И то је суштинска порука хришћанства да човек непрекидно треба да опрашта грехе другима.

У читавом низу Исусових гестова можемо видети како је принцип опраштања кључни принцип његовог учења, и основно начело хришћанске етике проистекло из божанске љубави. Када су му донели одузетог, Исус му је рекао да се не боји и да му се опраштају његови греси. Исус ово говори, јер је видео веру не само његову већ и оних који су били око његове постеље. Међутим, када су на овај његов поступак неки од присутних књижевника помислили да он тиме хули на Бога, Исус их је, осетивши њихове помисли, запитао зашто зло мисле у срцима својим, и зар нема ничег лакшег од опраштања. Начин да се превазиђе тако тешко и сложено здравствено стање, као што је одузетост, јесте да се оно олакша, поједностави и упрости. Зато је опроштај једини пут душевног исцељења, а када се то зна онда нема ништа лакше него рећи опраштају ти се греси или устани и ходај. Када је Исус рекао одузетом устани и иди дому своме, овај то и учини, што се сматра једним од више Христових чуда. Исус упозорава да има власт на земљи и да он, као син Божји, опрашта грехе, што је и образац понашања за људе. Ослобођен својих грехова, болесник је оздравио, али ово Исусово чудо опраштања може се тумачити и као потврда виталне моћи оног који опрашта. Истраживања су показала да онај који може да опрашта исказује свој емоционални капацитет и имунолошку моћ у односу на претећа животна и здравствена искушења. Ослобађа се негативитета не само починилац недела већ и жртва.

Густав Бион, Петар и Исус, 1863. (Фото: Gallery 19th century)

Безусловно опраштање као хришћански и божански принцип тешко је примењиво у свакодневном животу људи. Опраштајући грехе на описан начин и с таквом лакоћом могао је само Исус Христос. Иако је тим гестом указивао људима да и они тако чине, показује се да они то не могу и да не само да није лако рећи: „опраштам ти – грехе“ већ уколико се то и каже, веома је тешко то и учинити, тј. стварно опростити. Препрека на путу опраштања, који је утврдио Исус казавши да је он пут и истина и живот и да само онај ко прихвати његово учење може доћи до његовог оца, јесте онај стари непреображени пагански човек који памти зло и настоји да га врати. Латентна осветољубивост је препрека која не допушта да се пређе преко доживљене трауме и учињеног као да се ништа није догодило. Зато је лако рећи, можда и више од седам пута седамдесет, и необавезно праштати, при чему се памте учињена неправда и зло, а веома тешко опраштати што подразумева искрено ослобађање негативитета према другом као узрочнику доживљене трауме.

Међутим, сваки појединац је у својој индивидуацији и обожењу на путу ка Богу, па зато оно што је примерено и могуће Богу није и човеку који еволуира и развија представу о Богу. На том путу он постепено прихвата и усваја божанска начела. Беспоговорно опраштање злочинцима који тај чин доживљају као слабост оних који им се не могу супротставити и понављају своја недела, попут психопата, отвара питање опроштаја без покајања и преображаја. Само велика вера у Бога коме се препушта да својом вољом регулише и овоземаљски живот људи може и да безусловно опрашта. Љубав је основа опраштања јер претпоставља емоционални капацитет за слободно превазилажење негативитета. Радикални вид такве могућности је љубав према непријатељу, трпљење као спас, окретање и другог образа након примљеног шамара. Уколико се има љубави, онда треба имати и разумевање управо за такве појединце који не могу да опросте, а који и кад опросте, односно праштају, али не и опраштају, не могу да забораве.

Епизодично и семантично меморисање

Феномен опраштања сагледан у контексту заборава не може се адекватно разумети без увида у психолошку сложеност памћења које се са становишта искуства и доживљаја као информације тумачи као процес њихове рецепције, задржавања, односно усвајања и обрађивања. Тај процес се одвија у више етапа да би меморисана информација постала стабилна. За разлику од краткотрајно нестабилних меморисаних садржаја, дуготрајно се ти садржаји консолидују и учвршћују, али се зависно од доживљаја та стабилност може пореметити, па у чину присећања запамћена и фиксирана информација постаје нестабилна, односно враћа се у стање из којег треба опет да се ћелијски реконсолидује да се не би заборавила.

Имајући у виду трајање меморисаног садржаја, краткотрајно и дуготрајно памћење се и разликовало у односу на припадање примарној, односно радној и дуготрајној меморији.

Међутим, овај модел је напуштен и усвојен процесуални у којем је назначена разлика између експлицитне и имплицитне меморије. Настојећи да разумемо процес кодирања и преобликовања негативног искуства, које је предмет опраштања, битна је и разлика између вербалног, семантичког и емоционалног и њиховог свесног и несвесног памћења. С обзиром на то да се вербално и семантичко памте свесно, емоционално се меморише несвесно, па је тај дубински аспект емоционалног памћења и егзистенцијално значајнији за појединца у односу према другом, као узрочнику његове трауме. Евоцирање трауме значи њено поновно оживљавање, због чега се појединац узнемири и потресе, али су ти покрети усмерени ка самоисцељењу и овладавању непријатним искуством. Зато и зависи првенствено од степена изграђености његове личности да ли ће траума преовладати појединцем, пореметити његов уобичајени живот, или ће он успоставити контролу над њом. Опраштање је начин ослобађања од те присиле негативитета природно усмерене ка осветољубивости. То је уједно и питање креативности, да ли евокацијом може да се сублимише, да поновни доживљај стави у функцију јачања ега или ће под снагом трауме бити у њеној власти.
Осим процедуралног меморисања, свесног учења неке вештине, овладавања знањем или језиком, до степена да се научено исказује несвесном, аутоматизованом реакцијом, постоји памћење свакодневних непредвидивих догађаја, пријатних и непријатних, које има епизодни карактер и временско-просторно одређење. Од овог разликује се семантичко памћење информација које су најпре имале епизодни карактер, а онда постале носиоци општег знања, значења речи и појмова, граматичких правила, и везано је за функционисање језика.

Будући да је трауматично искуство предмет опраштања, свако негативно искуство је информација која се психосоматски меморише и зависно од односа према њој задржава и обрађује. Јединство наше душе и тела потврђује психосоматика својом дијагностиком и терапијом. Показује се да се све наше болести када имају психолошки узрок манифестују и телесно, као што се и телесни узроци невоља исказују психолошки. Трудећи се да упамтимо и меморишемо оно што сматрамо битним за наше постојање, памтимо и спонтано, несвесно, без жеље да то чинимо. Тај процес се одвија независно од наше воље, а примарни облик тог начина меморисања је телесно памћење. Наше тело памти позитивна и негативна искуства, и на основу њих реагује често нагонски у циљу самоодржања. Те реакције добијају и симболичку форму, па осим свог свесног изражавања, говором тела ми се изражавамо и несвесно. Ово несвесно искуство телесног памћења треба имати у виду када говоримо о тежњи за заборавом, јер је психолошки немогуће заборавити велике трауме.

С обзиром на то да је заборав процес супротан памћењу, он се одвија након памћења које је изложено нормалном природном процесу промена током старења, али и патолошким променама. Однос према доживљеној трауми као предмету опраштања њеном узрочнику, односно починиоцу претпоставља најпре овај природни процес препуштања забораву, времену које бришући такве трагове – информације, лечи трауме. Психолошки то изгледа реално, јер уколико се траума не пренесе на следећу генерацију и не остане упамћено зло, онда наследници заборављеног болног искуства немају мотив да опраштају ни починиоцима зла ни њиховим потомцима. Злочини које су некадашњи освајачи починили, после више генерација и временске дистанце према трауми, не постављају питање опроштаја као претпоставке за нормалну комуникацију између њихових потомака. Страшни догађаји се историјски памте, али то памћење није сметња за данашњу сарадњу између припадника народа који су некад међусобно ратовали. У контексту природног процеса, можемо видети како епизодично постаје семантичко памћење.

Паја Јовановић, Свети Сава измирује браћу, 1901. (Фото: Википедија)

Уколико се не негује осветољубивост као обавеза враћања зла и трауматично искуство се не преноси с генерације на генерацију, онда се временом неутралише негативна емоција проузрокована трагичним догађајем. Политика тежи да немогуће учини могућим. Међутим, уколико се то чини без битних претпоставки, онда се након одређених поступака показује неодрживост учињеног. Искуство с југословенском политиком „братства и јединства“ доказује да је потискивање размера извршеног тоталног геноцида над Србима током Другог светског рата у НДХ, да би се амнестирали масовни хрватски злочинци, била темпирна бомба која је експлодирала у тренутку када је обнављањем усташке државе 1990-их година Србима опет запрећено националним страдањем. На примеру препуштања забораву и највећих националних траума, као што је геноцид Срба у НДХ, види се да је дугогодишње потискивање потрајало, могло је да доведе и до присилног заборава. И да није започет процес да се на истоветним усташким идеолошким основама обнови независна Хрватска држава почетком деведесетих, праћен неизоставним расистичким и шовинистичким односом према Србима, можда би геноцид и био, ако не потпуно, онда појединачно препуштен забораву. Питање је у каквом би се облику јавило када би се сећањем обновила траума. С друге стране виде се последице дугогодишњег неговања осветољубивости у Хрватској према Србима, који су проглашени агресорима, а њихово протеривање с овог подручја се слави као највећа ратна победа Домовинског рата, и постајући део националног идентитета, исказује се као сметња у помирењу без обзира на све политичке, културне и индивидуалне иницијативе да се превазиђе негативно историјско искуство.

Суочавамо се, дакле, с политиком и психологијом опраштања које у социокултурној реалности треба да покаже своју ефектност. У комплексном феномену опраштања уочавамо најпре одређене претпоставке за тај чин, као што је признавање учињеног и покајање, а потом и памћење, односно заборав учињеног зла. Зато је у политици опраштања важан културни чин заснован на одговарајућој психолошкој реалности односа према меморисаној трауми. Несумњиво је да учињено им зло људи не могу да забораве, јер такво негативно искуство памте невољно и несвесно, својим телом и психом. Не може се очекивати од жртве да заборави искуство које је битно утицало на њен живот. Доживљај постоји у свести и управо у тој реалности свесног може се, преко политичке иницијативе, програма, али првенствено културе проширити могућност опроштаја као психолошке реалности. Будући да се опраштање може односити само према узрочнику епизодичног памћења доживљене непријатности и претрпљеног бола, оно је нови референцијални оквир у којем се негативни доживљај и његов узрочник осмишљавају и превазилазе.

Реч је, дакле, о преображају епизодичног памћења непосредно доживљеног догађаја, које је као такво и могло да буде предмет опроштаја, али пошто то није учињено, време је неутралисало негативан емоционални набој трауме, која је остала меморисана у семантичком колективном памћењу. Памти се значење које претпоставља доминантни когнитивни и секундарни емоционални аспект, и у том потпуно измењеном односу опраштање као културни чин уступа место институционалном памћењу. У нешто поједностављеном виду можемо рећи да пре него се меморисани садржај непосредног искуства и доживљаја семантички стабилизује, он постоји у форми епизодичног памћења. И управо је то памћење предмет опраштања, оног који опрашта, и оног који тражи опроштај. Опраштање је људски чин који ауторитетом културе настоји и да стварно помири некадашње непријатеље, и да уклони потенцијални узрок њихових будућих сукоба. Зато опраштање у свом ширем значењу подразумева и тај дубински однос помирења.

Како је непријатни догађај, односно доживљено непријатно искуство као трауму немогуће заборавити, јер памтимо не само психолошки већ и соматски, телесно, свесно и несвесно, политиком опраштања и културним чином којим се исказује тај гест може се епизодично памћење превести у семантичко и ослободити га негативног емоционалног набоја. Имајући у виду да је управо тај набој везан за садржај епизодичног памћења, опраштањем се не поништава догођено нити брише негативно искуство, већ се меморисано ставља у семантички контекст који имају и сви удаљени историјски догађаји на које гледамо са сигурне временске дистанце.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 8. 1. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар