Далеко је боље што сада Крајина постоји на нивоу идеје него као неки државни провизоријум, један је од закључака вебинара „Крајина у будућности”

Книнска тврђава (Фото: Веритас)

Поводом Дана Републике Српске Крајине, група Крајишника одржала је 19. децембра о. г. вебинар на тему Крајина у будућности.

Као најстарији учесник овог панела и аутентични хроничар тога времена, а имајући у виду да су многи гости панела били деца у избегличкој колони или рођени у избеглиштву, био сам задужен да нешто кажем шта је претходило проглашењу РСК. И ево шта сам рекао:

„Победом екстремно националистичке странке ХДЗ-а на првим вишестраначким изборима у Хрватској, одржаним у априлу и мају 1990, отворен је простор за антисрпску кампању, која се манифестовала кроз више нивоа, чији је циљ био минимизирање политичких и националних права Срба, који су били конститутиван народ у тој федералној јединици СФРЈ.

Неуважавање српских амандмана на предлог новог хрватског устава, довели су најпре до стварања Заједнице општина северне Далмације и Лике у јуну 1990, а затим и до усвајања Декларације о суверености и аутономији српског народа у Србу 25. јула исте године. Истовремено је донесена и одлука о расписивању референдума о културној аутономији Срба у Хрватској, који је одржан од 19. августа до 2. септембра. На основу резултата референдума, Српско национално вијеће је 30. септембра 1990. утврдило да се српски народ изјаснио за српску аутономију „на етничким и историјским територијама на којима живи а које се налазе унутар садашњих граница РХ као федералне јединице СФРЈ”.

Фото: Камењар

У намери спречавања одржавања српског референдума, хрватска власт је реаговала тако што је 17. августа 1990. покушала да из појединих станица милиције у градовима са српском већином одузме наоружање резервног састава милиције, што је довело до подизања барикада и блокаде саобраћаја на прилазима тим местима, које су хрватски медији пежоративно назвали „балван револуција”.

Хрватски сабор 22. децембра 1990, без уважавања српских захтева и без званично прокламованог става поводом питања српске аутономије, усваја нови устав, којим су Срби (противуставно) сведени на националну мањину.

Дан раније, међутим, Српско национално вијеће и Привремено предсједништво Заједнице општина Сјеверне Далмације и Лике усвајају Статут и проглашавају Српску аутономну област Крајина, у чији састав је ушло 13 општина (Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Доњи Лапац, Кореница, Војнић, Вргинмост, Глина, Двор на Уни, Костајница, Петриња и Пакрац) са већинским српским становништвом.

Почетком 1991. руководство тадашње СФРЈ безуспешно покушава да арбитрира у решавању насталог конфликта између Книна и Загреба. Хрватска се све више наоружава, повећава број полицајаца, формира Збор народне гарде (ЗНГ) као властиту војску, иако је још формално у саставу СФРЈ. У фебруару 1991. Хрватска доноси одлуку да на њеној територији не важе савезни закони, као и одлуку о „раздруживању од СФРЈ”, а представници САО Крајине усвајају Резолуцију о раздруживању САО Крајине и РХ. После формирања САО Крајине, долази до формирања САО Источне Славоније, Барање и Западног Срема (22. фебруара 1991) и САО Западне Славоније (12. августа 1991).

Саво Штрбац (Извор: Политика)

Хрватски „редарственици” 31. марта 1991. силом улазе на Плитвице, које су биле у саставу Крајине, што је довело до првог озбиљнијег оружаног сукоба у Хрватској. Крајинске власти су „плитвички догађај” искористиле на начин да су наредног дана донеле одлуку о присаједињењу САО Крајине Србији. А када је Хрватска, након смиривања ситуације на Плитвицама, одлучила да спроведе референдум о статусу РХ (19. маја) и крајинско руководство доноси одлуку о спровођењу референдума о присаједињењу Србији и „за останак у Југославији са свима који то желе”, који је спроведен 12. маја и чије резултате је Скупштина САО Крајине потврдила 16. маја 1991.

На глобалном нивоу односа на простору бивше Југославије пресудну улогу одиграле су одлуке Словеније и Хрватске од 25. јуна 1991. о проглашењу „потпуне државне независности”. Иако је крајем 1991. и почетком 1992. међународна заједница ове одлуке исхитрено признала, оне су отвориле пут ратном сукобу на тлу тадашње Југославије. У том ратном пожару нашли су се и Срби у три аутономне области, које су објединили у РСК 19. децембра 1991. када је Скупштина српског народа у Хрватској усвојила Устав и прогласила Републику Српску Крајину.

Након двосатног панела, у којем су, поред моје маленкости, учествовали војни аналитичар Александар Радић и Милорад Муникравић (уједно и модератор), усвојени су следећи закључци:

„Покренути широку расправу о Крајини. Далеко је боље што сада Крајина постоји на нивоу идеје него као неки државни провизоријум. Главну реч о Крајини треба да имају деца из колоне и она рођена после егзодуса; Пуну пажњу посветити евентуалној улози Крајине у највећем безбедносном изазову у Европи тј. у мигрантској кризи. Мишљења смо да улога Крајине до 1881. године у спасавању хришћанске цивилизације може да буде и у ово време поновног рађања ‘царства зла’ тј неоосманизма; Инсистирати на стеченим правима народа Крајине од 13. до 20. века, укључујући стечено право конститутивног народа, заштићене зоне УН, Плана З4, станарских и других материјалних права; Посебно је потребно ангажовање свих расположивих ресурса на заштити достојанства мученика у комплексу концентрационог логора Јасеновац”.

Као Крајишник који још бележи страдања сународника у двадесетом веку, посебно у рату деведесетих, изражавам задовољство што идеја о Крајини међу Крајишницима и њиховим потомцима и даље живи и што се залажу да у остварењу те идеје користе памет и мудрост а не пушке и тенкове.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 11. 1. 2021)

Categories: Преносимо

Tags: Крајина, РСК, Саво Штрбац