Павле Обрадовић: Ваља мрети

Пред попис становништва у Црној Гори 1981, запањено, Никола га пита: „Ђеде, нећеш се ваљда писати као Србин?“ А, он му каже: „Нећу се чоче писат ка Турчин?“

Илустрација: Срђан Печеничић

„Ваља мријети“, рече Благота Драговић из Косова Луга-Бјелопавлићи, синовима високим комунистичким функционерима савезне УДБЕ Мирку и Николи.

Благотин је син био и Јеврем Драговић, познат у Београду као лепи Јеша, најбољи пријатељ академика Радомира Лукића, из чијих се дружења и данас Београдом препричавају многе анегдоте. Брат од ујака им је био покојни. академик Здравко Велимировић, ујак часни Лука Велимировић, баба, чувена Јаница из Загарача. Пред попис становништва у Црној Гори 1981. г. Благота је Николу и Мирка хитно позвао, да из Београда дођу код њега у Бјелопавлиће. Речено учињено. Сјели пред кућом, сестра Деса сипа лозу и Благота каже синовима:

„Полакоте са том лозом, то је за људи печено.“

Тада почиње озбиљно:

„Ваља мријети, синови моји! Знате, биће овај попис људи, знам, до вас ће то, службено, брзо доћи, како сам се писао. Хоћу да знате и чујете то од мене. Због вас и ваше идеологије четрес година сам живио као Црногорац. Оно шта мора да се деси, неминовно се ближи, ваља мријети ђецо моја. Хоћу да умрем како сам и рођен, хтио сам да то знате и чујете од мене, да не сазнате службено.“

Запањено, Никола га пита: „Ђеде, нећеш се ваљда писати као Србин?“

А, он му каже:

„Нећу се чоче писат ка Турчин? Још нешто, ви не морате да се око тога бринете, ја сам то регулисао, ако вам дојаве да је поп био око мојега гроба, хоћу да знате није то радио на своју руку.“

Ово ми је испричао Никола, који се и сам у деведесет и некој години живота покајао, исповиједио и писао као Србин.

Када је наш славни глумац Павле Вујисић умирао, задња жеља му је била да види Николу Драговића. Када је Никола изашао из Пајине болесничке собе, Паја је како то раде људи, окончао свој бурни живот. Шта му је рекао? Остаће још неко вријеме тајна, ако је не исприча г-ђа Нада Секић.

Драговићи, као моћни људи послије Другог светског рата су у аманет од ујака Луке Велимировића, просвјетног инспектора Зетске Бановине, добили да чувају и штите Павла Вујисића, јер је његов отац много задужио, прије рата, Велимировиће. На Николине задње одлуке, много је утицао тај задњи разговор са „штићеником“ великаном нашега глумишта. Једини живи свједок, који би могао да из прве руке можда љепше, боље и садржајније исприча тај однос удбаша и умјетника је дивна госпођа Нада Секић, супруга покојног Рамиза Секића глумца, која их је све трпјела, њихова дуга дружења и пијанке. Заједно смо често слушали њихове исповиједи, Паја је њој, често, знао да исприча и шта другима није. Живот је чудо!

Опрема: Стање ствари

(ИН4С, 26. 12. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар