Дамјан Ћулафић: Снага молитвеног акорда

Као да се заједничком молитвом, по два пута сваке седмице, годину дана, сама ријеч литија самоодредила као карактеристична молитвена шетња православних Срба Црне Горе

Молитвени скуп у Беранама (Фото: Иванград студио)

У трену кад ово слово спуштамо на хартију бројимо и посљедње дане у сусрет најрадоснијем хришћанском празнику, Православном Божићу, дану рођења Богомладенца Христа, борца за коначно добро и правду, побједитеља најстрашнијег непријатеља људског рода, побједитеља смрти, и дародавца вјечног и непролазног живота сваком људском бићу, које се, својом слободном вољом (као врховном од Бога дарованом могућношћу и способношћу), опредијелило за живот у и са Христом, а не поред, изван или против њега. Ови дани су дани поста и молитве, дани мира и љубави, дани наше прилике да се праштањем другима умилимо Богу, покајањем за сва сагрјешења спасимо себе, а молитвом смиримо и учинимо дух нам кротким. Такво нам је позвање и предодређење са небеса већ вјековима… Тако је било и прошле године, у исто вријеме, макар нама, православнима. Ове године, у Бога се надамо, да буде, ипак, радосније.

Сабор у Никшићу (Фото: Твитер)

Међутим, није новина рећи да су нам духове, и благе и радосне дане рождества Сина Божјег, прошлог децембра реметили људи у чија срца Христос није уселио. Свједоци смо да се децембра протекле 2019. године у Црној Гори десио, у друштвеном, политичком, али и правном животу, чин прецендентног значаја и статуса у Европи. У Скупштини Црне Горе је, у поноћ, између 26. и 27. децембра 2019. године изгласан Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница (како гласи његов пуни и званичан назив). Претходно је Влада Црне Горе утврдила предлог тог закона, који је био врло оштро и нашироко критикован, и који је на пољу јуриспруденције, као науке и праксе, потучен до ногу, што, да незадовољство народно буде веће и садржајније, предлагача, али ни тадашњу парламентарну већину, није ни за трен поколебало да истрају у промулгацији општег прописа са већим бројем еклатантно неуставних правних норми. Оглушење извршне власти о глас струке, игнорантски однос парламентарне већине према народној вољи, хапшење и притварање посланика опозиције, отимачина приватне својине – древних цркава и манастира, који су у власништву Српске Православне Цркве – нарушавање уставних принципа од стране свих грана власти у Црној Гори, а при свему томе јавне пријетње линчовањем и протјеривањем упућене од стране особе која се самодетерминише као „представник свих грађана“, продуковало је социјалну реакцију, која је једини гарант опстанка и одржања савремене демократије, условило је, дакле, грађански бунт и непристајање на модерне моделе ропства. До тада су с пуним легитимитетом цитиране профетске ријечи Владике Рада: „Племе моје сном мртвијем спава“.

Свештенство СПЦ са епископима испред црногорске скупштине (Принтскрин Јутјуб)

Архетипске робовласничке и тирјанске аспирације, отјелотворене у флагрантним саопштавањима недобронамјерних наума носилаца власти у Црној Гори, овога пута, слава Богу за све, наишле су на бедем. Наизглед умрло „зрно горушичино“ показало се неумрлим и плодним, оно узрасте, наједном, раскрошњи се, и његове гране „небеске птице настанише“ (Лк. 13, 18). „Нове нужде“ родише „нове силе“. А неумрло плодно зрно и нове силе рођене су, показало се, у духу аутохтоног живља Будимље Херцеговине, Рибнице, Боке… Кроз уста и поступке православног народа Црне Горе пројавила се сила Божја и воља да буде по његовој правди. Међутим, грађански бунт мирног отпора у јавном и заједничком националном дјеловању у Црној Гори добио је једну до сад невиђену димензију. Није било протеста, митинга, рушења, паљења, ничега, дакле, од онога што се често дешава у најелитнијим европским (или свјетским) демократијама, као одговор на покушај тлачења грађанства. У Црној Гори народ је самоиницијативно, покренут и окријепљен огњем Божје љубави и правдољубивости, кренуо у молитвене ходове – литије, предвођен свештенством и свештеномонаштвом своје Цркве – Српске Православне – једине Православне Цркве Црне Горе, коју сав васељенски свијет признаје за канонски[1] органски дио Једне, Свете, Саборне (Католичанске) и Апостолске Цркве.

Молитвено окупљање у Никшићу, 12. 1. 2020. (Фото: Епархија будимљанско-никшићка)

Куриозитет наших молитвених ходова, као општег грађанског непристајања на ригидне прецендентне кораке власти према већинској вјери, огледа се, поред много чега до сада наглашаваног и истицаног, и у томе што је народ Црне Горе изразио неколико особина, чије му је одсуство спочитавано, а то је снажна и јасна свијест о националној утемељености у православној вјери и о инхеренцији вишевјековном светосавском насљеђу, горштачка одлучност да се светиња брани по цијену сваке жртве (што су многи посвједочили личним примјерима), јавно изражавање грађанског бунта и непослушности без нарушавања правног поретка земље чији су житељи. Црногорски православци су демонстрирали Европи и свијету како се елементарна, али врло важна и људској природи од Постања својствена људска права, а посебно право да се вјера изражава слободно, заступају и остварују са великом дозом отмености, господства, заједништва, међусобне љубави према ближњем, али и досљедношћу да се свети циљ оствари.

Молитвено окупљање у Подгорици, 26. 1. 2020. (Фото: Владимир Павићевић)

Црногорско друштво, чији је, од рођења, потписник ових редака дио, обузела је била тешко дефинљива апатија и малодушност, општи депресивни ток и колотечина, којима су се грађани били препустили, попут немоћног јагњета крволоку. Већ је сјутрашњица била (премда је то и данас) неизвјесност, која је у грађанима изазивала зебњу, посебно због генерално присутне немогућности житеља да својим радом и прегнућем утиче на путању и квалитет свог живота, а, тек, претпоставки за дугорочније планирање каријерних, животних или породичних корака, вишедеценијска власт у Црној Гори се потрудила да уопште не буде. У том магловитом психолошком дискурсу формиран је општи дојам и осјећај апсурда и бесмисла у односу на могућност слободног живота, живота по мјери човјека. Апсурда и бесмисла. Али, показало се, не и невјере. Антрополошки безизлазни моменат, који је зенит достигао етноцентристичком политиком владајућих коалиционих струја, православни народ Црне Горе је превазишао молитвеним ходом – литијама – дајући том општецрквеном термину специфично значење. Као да се заједничком молитвом, по два пута сваке седмице, годину дана, сама ријеч литија самоодредила као карактеристична молитвена шетња православних Срба Црне Горе. Дакле, потврђене су премисе да се коначно апатичан антрополошки безизлаз превазилази успјешно само бунтом, непристајањем на понижење, побуном човјека у човјеку. Православни национ Црне Горе доказао је да је десцендент јуначке крви, жедне само слободе и правде.
Оних дана за хљеб нико није питао, нити о њему мислио.

Прослава изборне победе у Подгорици (Фото: Владимир Павићевић)

Општи бунт ствара опште промјене и грађани данас знају како свакој неправди да се одупру. Сложно и заједно, ка циљу који виде непомућено. Грађански устанак, са ког су се чули захтјеви државним властима, кроз акорде молебана, имао је само једну поруку, а то је да православни хришћанин пуну слободу и антрополошко достојанство остварује једино у својој Цркви, и да ту срж свог националног и духовног бића чува, јер се тако прибројава у људе, тако чува слободу. Национална слога и побједа молитве је образац за почетак деконструисања изграђених модерних модела народног ропства.

Аутор је члан Правног савјета Епархије будимљанско-никшићке

Напомена

[1] Дакле по Божјим законима устројене и прибројене свим сестринским помјесним Источним Црквама Христовим.



Categories: Српско православно стање

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар