Мирољуб Јевтић (Фото: Политика)

Овако почиње Свето Јеванђеље по Јовану па наставља „И ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч”. Ово и верницима и атеистима говори о снази речи и о томе да је правилно дефинисање неког појма у основи њeговог разумевања и поруке коју онај ко реч изговара упућује слушаоцима или читаоцима.

Управо тога сам се сетио када сам ових дана шетао Адом Циганлијом. Испред мене се указала карактеристична зграда на којој великим словима пише „Веслачки савез Србије”, а одмах испод на енглеском „Српски веслачки савез”. Не много заинтересован човек неће обратити пажњу на то. Чиниће му се да је то исто. Али да ли је?

Ако је то исто зашто је после уласка Србије у комунистичку Југославију скоро све што је имало придев српски промењено у „Србије”. Када је далеке 1876. године на иницијативу др Владана Ђорђевића, иначе Цинцара, створен претходник Црвеног крста он се звао „Српско друштво Црвеног крста”. После стварања Краљевине СХС друштво је преименовано у „Друштво Црвеног крста Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца”. Али је суштина остала иста. Из тога назива се види да Црвени крст припада: Србима, Хрватима и Словенцима. Стога је било логично да се после распада, последње федералне заједнице у којој је Србија била, Црвени крст поново назове „Српско друштво Црвеног крста”. Али ономе ко је имао доминантну позицију је придев српски очигледно сметао. Стога је назив промењен у Црвени крст Србије, дакле припада држави а не њеном народу. Односно припада национално неодређеној популацији. А она може бити српска. Али може бити и не српска. Ако у њој рецимо Албанци постану већина или се рецимо етничке пропорције толико измене па ниједна етничка група није већина, односно где су сви мањина. Није редак случај да се држава служи чак именом друге нације, а да доминантна национална или верска група у тој држави са именом нема никакве везе.

Тако је нпр. после освајања дела Византије од стране муслиманских Селџука на њеном тлу формиран султанат Рум, то јест Римски султанат. Дакле освајачи муслимани Селџуци су задржали име државе коју су покорили, јер Византинци су себе доживљавали као Ромеје, односно Римљане.

Исто се десило са скоро свим институцијама које су Срби створили за себе. Али су предности тих институција подједнaко користили и не Срби који су живели у Србији. Тако су Српске државне железнице у СФРЈ преименоване у Југословенске железнице. Потпуно природно као свуда у свету. Дакле то су железнице које припадају Југословенима. Ни комунистима није сметало што тај назив у себе не укључује: Албанце, Мађаре, Турке…. Јер у основи Југославије леже Јужни Словени, а зна се да ове мањине нису Словени. Дакле, било би сасвим логично да се Југословенске железнице после обнове независне Србије 2006. поново назову онако како треба „Српске државне железнице”. Али је властима, појам српски који се јасно везује за нацију, засметао па су железницу назвали „Железнице Србије”.

Да се ми питамо: Десет тачака за Србију

Исто је са скоро свим називима: Србија шуме, Фудбалски савез Србије, Рукометни савез Србије… Само су САНУ и Српско лекарско друштво задржали старе називе у којима постоји јасни присвојни придев српски. А било је огромних притисака да се и ова два назива промене. Српско лекарско друштво је одолело, али САНУ није. Она је за разлику од Српске краљевске академије за утеху ипак остала српска. Неко ће рећи нема краља! Па шта? Истина је да су тада ти монарси стварали српску државу на челу српског народа и мањина који су заједно са Србима прихватали идеју Срба да им национална држава треба. И већ због те улоге требало би академији вратити то име.

На примедбу да нема краља кажем, нема ни књаза па је без обзира на то крагујевачко народно позориште вратило стари назив „Књажевско српски театар”. Онако како га је именовао књаз Милош. Зашто то не би урадило и Народно позориште у Београду. Ево морам да кажем место у коме се налази, јер како да се зна да ли се ради о нишком или београдском. А када се уђе у његов хол са улице, на зиду, са десне стране, стоји лепа мермерна плоча писана пред Вуковским писмом. На њој пише да је кнез Михајло дао новац да се позориште изгради. Јасно наглашавајући „српско” народно позориште. Ја не могу да разумем ко има право да мења опоруку донатора?

Они који су избацивали придев српски мисле да ће нпр. умилостивити народне посланике Албанце да буду лојални Србији, грдно се варају. Ти људи су против Србије. Један од њих је рекао да му смета називање скупштине српском. Пре неку годину „Политика” је у рубрици „Међу нама” објавила писмо читаоца који каже да име Србија вређа националне мањине и да би га требало укинути. И државу другачије именовати. Дакле циљ је да нестане Србија. „Председник Албанског националног већа са седиштем у Бујановцу изјавио је да је његов председник Еди Рама, и да га не интересује то што на свим документима пише да живи у Републици Србији.” Ту се види колико је држава погрешила што је из пасоша избацила појам „српско држављанство”. Зато што ни држављанство Србије не задовољава ове људе. Они би да се Прешево нађе у Албанији.

Професор универзитета, оснивач научне дисциплине Политикологија религије

Опрема: Стање ствари

(Политика, 26. 12. 2020)

Categories: Преносимо

Tags: Мирољуб Јевтић, Србија, српски